Ovojesenja izložba fotografija Slobodana Lazića, rođenog Valjevca, u prostorijama Centra za planiranje urbanog razvoja u Beogradu, donela je desetine njegovih fotografskih zapisa o zanimljivim ljudima i predelima. Mi smo ga zamolili za priču o dve od tih slika.

„Čednost“ sam snimio još 1966. godine u improvizovanom ateljeu foto kluba studentskog doma „Mika Mitrović“ (na čijem krovu sam iste godine napravio i sliku svog dragog druga Zdravka Rankovića, koja je ugrađena u logo njegove fondacije). Naziv ove fotografije potiče iz njenog istorijata kao i od lika na njoj koji je, po mom ubeđenju, portret čednosti. Nju sam zapazio u tramvaju deset. Morao sam da je zamolim da pođe sa mnom u foto klub da bih je slikao. Obradovao sam se kad je pristala, što je mene odmah obavezalo na ozbiljan i visoko profesionalan odnos, čemu je doprinosio i njen lik, moje čiste foto namere i obostrana posvećenost cilju da napravimo dobru sliku. Takva strogo profesionalna saradnja imala je i negativne posledice, pošto za slikanje ne treba ni ime, ni prezime, ni adresa, ni telefon, ništa sem lika i pristanka na portretisanje, nepoznata devojka iz tramvaja deset ostala je za mene nepoznata do danas, samo pojam čednosti.

Posle dve-tri godine časopis Vidici objavio je ovu sliku na naslovnoj strani. Tada mi je sinovica javila iz Valjeva da je moj model iz „bele zgrade“ kod „galerije“ u naselju „Dragojle Dudić“. Tek sada, u prošlu sredu, zapucao sam u Valjevo da proverim ovu vrlo bajatu vest, da ne bih prevario posetioce ovog cenjenog sajta pričom da je „Čednost“ iz Valjeva. Pronašao sam zgradu i dobio od stare gospođe (koja se u režiji slučaja preziva Lazić) detaljnu priču o majci (snaji direktora banke Pece Matića) sa tri ćerke, od kojih je jedna podsećala (zbog duge plave kose), na lik sa moje slike, ali da sigurno ona nije na pokazanoj fotografiji. Nepoznata devojka ostaje nepoznata, nije iz

Valjeva, ali jesam ja, koji sam svojom čednošću možda uvredio svoj model, ne pitajući je ko je i odakle je, nisam joj se ni udvarao, nisam je ni poljubio za zahvalnost, pa je pravda da zbog tih grehova posle pedeset godina patim u svom neznanju što ne znam ni vama da kažem ko je ČEDNOST.

(Da biste upoznali mene grešnika u mom tadašnjem liku, šaljem i svoju sliku, takođe iz 1966. godine)

***

„Kuća moga dede Milinka“ je u Vrtiglavu, pa se time što je iz valjevskog kraja kvalifikovala za sajt Kolubare. Moj rođeni deda, Milinko Lazić iz Vrtiglava, imao je šestoro dece (sa mojih petoro nisam uspeo da stignem dedu): četiri sina i dve ćerke. Iz zadruge Lazića izašao je 1896.god, kada je i napravio kuću koja je na fotografiji. Bio je dobitnik mnogih nagrada na poljoprivrednim izložbama u Valjevu, o čemu svedoči puno diploma, kao i njegova fotografija sa prvonagrađenim parom volova na koricama poljoprivrednog kalendara za 1936. godinu. Politika je 1939. pisala o dedi Milinku kao uzornom poljoprivreniku, koji je prvi nabavljao nove rase krava, svinja, piladi...

Da ne bi delio imanje Milinko je dva sina obavezao da žive u zadruzi, a dva je oterao na školovanje - moga oca da bude učitelj, a drugog da bude oficir kraljeve vojske. Početkom prošlog veka je i jedno žensko dete poslao na školovanje, postala je učiteljica po valjevskim selima, a zatim dugo na Ubu. Moj deda Milinko i njegova kuća sa vrtiglavskim oblacima su zaslužili da budu na mojoj izložbi.

Autor: Slobodan Lazić

Nepoznata devojka i dedina kuća

Slobodan Lazić