Aleksandaru Mitroviću uručeno priznanje Valjevac - ličnost 2003.

(Foto: Miroslav Jeremić)

Na tradicionalnoj svečanosti, koja je u valjevskom „Grand hotelu” održana 9. marta, građevinskom inženjeru Aleksandru Mitroviću uručeno je priznanje „Valjevac - ličnost 2003”, koje mu je novinarski žiri Revije „Kolubara” dodelio 11. januara ove godine.

Goste je pozdravio Zdravko ranković, osivač i vlasnik IP „Kolubara”, a plaketu „Ljubomir P. Nenadović”, rad akademskog keramičara Milovana Miće Blažića, dobitniku je uručila Vida Džagić, predsednica Privredne komore za Kolubarski i Mačvanski okrug.

Ovo priznanje do sada su dobili: brankovinski prota Vladan Kovačević (1994), gimnazijalac Viktor Rozgić (1995), dizajner i karikaturista arh. Dušan Arsenić (1996), pozorišni reditelj Miroslav Ćiša Trifunović (1997), glumica Jasmina Ranković-Avramović (1998), slikar i ikonopisac Bogoljub Arsenijević Maki (1999), novinar Dragan Todorović (2000), mašinski inženjer Aleksandar Urošević (2001), vlasnik Škole stranih jezika i knjižare „Kontedžt”, i akademik prof. dr Aleksandar Loma (2002).

Tekstovi koji slede pročitani su na svečanosti u „Grand hotelu”, 9. marta 2004. godine.

Ime firme postalo nadimak

Valjevac Aleksandar Mitrović (1959), građevinski inženjer, vlasnik i osnivač preduzeća GATE (2. decembra 1992), ličnost je 2003. u već tradicionalnom izboru žirija Revije „Kolubara”. Radio je u beogradskom CIP-u i valjevskoj „Jablanici”, projektovao je „beli most” preko Kolubare, tu kod „Grand hotela”. Tokom 2003, GATE je izgradio tri stambene zgrade ukupne površine oko 6.000 kvadratnih metara.

Svaka zgrada GATE, njegovog tima arhitekata i inženjera, njegovih radnika i njegovog vlasnika, obeležava deo grada u kojem je nikla. Čini ga lepšim i prepoznatljivim. Za sada, čini mi se, najviše su dobili „gornji Zlokućani” – deo grada u kojem je GATE gradio i gradi.

Ono što je do sada urađeno, pre svega poštovanje rokova i date reči, omogućili su GATE i Aleksandru Mitroviću da ne juri lokacije po Valjevu već da od ponuđenih bira. Verujem, na zadovoljstvo Valjeva i Valjevaca! Dakle, možemo se još mnogo čemu lepom nadati… Dakako, već na lokaciji „kod Leke pekara”…

Uostalom, onaj ko je 1992. relativno izvesnu perspektivu u „Jablanici” zamenio neizvesnošću koju nosi osnivanje sopstvene kompanije u vremenima koja su pre slutila novu nacionalizaciju nego opštepotrebnu privatizaciju, zaslužuje pažnju. Onaj kome je ime firme postalo nadimak, dakle Aca „Gejt”, zavređuje poštovanje.

Aleksandar Mitrović je, i to da kažem, ozbiljan, porodičan čovek. Oženjen je, ima dvoje dece – kćer i sina. Uspehe u poslu nosi, što bi rekao Neša Gajić, „varoški”. Bez ludovanja ili drugojačijih upadljivosti na bilo koji način.

Verujem da bi mnogi od vas, ovde, večeras, voleli da se upravo ovakav Valjevac nađe na čelu ove varoši. Kao što znam da je g. Mitrovića teško naterati da se kandiduje, da bude na čelu varoške liste zarad važnih varoških poslova koji Valjevo čekaju. Znam, ili bar slutim, i to da među Vama, ovde, ima još kandidata, nadam se i kandidatkinja, koji bi, koliko sutra, mogli biti gradonačelnici Valjeva.

Aleksandru Mitroviću čestitam na izboru za Valjevca – ličnost 2003.

Zajedno možemo promeniti svet

Lepe i poštovane dame, poštovana gospodo,

danas je opet 9. mart, dan kada smo pre trinaest godina imali nadu. Bili smo ponosni, pevali „Vostani Serbie” i mislili da je sreća na dohvat ruke.

Pre samo mesec dana smo obeležavali 200 godina od kada su nam Turci posekli kneževe na samo nama svojstven način. Nedugo potom smo na Sretenje slavili državni praznik na dan kada je Miloš ubio Karađorđa. Za tri dana je godinu dana od kada je ubijen čovek koji je pokušao da probudi Srbiju. Za dve nedelje je godišnjica početka bombardovanja. Pre nepunu nedelju dana se zapalio Hilandar. Izdržao je osam vekova i više nije mogao. Sve nesreća do nesreće. I ništa nije slučajno.

I posle svih značajnih datuma iz aprila, juna, oktobra, decembra i februara opet smo u devetom martu. I sada se nadam i verujem da imamo pameti i energije da pronađemo put iz opšteg sivila i bede. I pevaćemo opet „Vostani Serbie”.

Sa svečanosti u Grand hotelu (fotografije: Miroslav Jeremić)

Ono što nam je potrebno da bismo živeli pristojno jeste preokret. Da bismo živeli onako kako mi želimo nama je neophodan preokret. Preokret koji je nama potreban jeste pre svega preokret u našim glavama, preokret u načinu razmišljanja. Potrebno je da najpre pogledamo u sebe same, da spoznamo sebe, da sami sebi kažemo da li smo uradili sve što je do nas bilo, da vidimo da li smo zadovoljni sobom, da se probudimo i pokrenemo i da sutra budemo zadovoljniji sobom nego danas. Velika energija stoji neiskorišćena u nama i razara nas iznutra.
Neophodno je napraviti pozitivnu atmosferu u kojoj ćemo pomoći prijatelju i komšiji i radovati se njihovim i našim uspesima. Zamenimo sveprisutnu gordost, zavist i mržnju ljubavlju i tolerancijom. Ljubav i tolerancija su vezivo u stvaranju bolje budućnosti.

Umesto brda formalnog i obesmišljenog cveća za Osmi mart, poklonimo damama svakodnevnu pažnju. One to znaju da uzvrate.

Preokret koji je nama potreban jeste i preokret u odnosu prema radu i obavezama. Nije dovoljno da neko kaže par pametnih rečenica i da se potom i on sam i svi oko njega dive i od toga da žive mesec dana. Potrebno je prazno kritizerstvo pretvoriti u predani rad. Moramo da radimo mnogo više od nekih drugih da bismo živeli delimično kao oni. Decenijama nismo ozbiljno radili. Potpuno sam siguran da bismo složni i okupljeni oko ideje da radeći zajedno unapredimo i sami sebe i našu okolinu vrlo brzo uvideli pozitivne rezultate koji bi nam dali dodatnu snagu da svakodnevno napredujemo. Jedan čovek ili nekoliko ljudi ne mogu uraditi previše, ali ako se pokrene kritična masa onih koji razmišljaju pozitivno, optimistički, onih koji veruju u svoje mogućnosti i koji hoće da ih iskoriste, rezultati će biti impresivni.

Kada napravimo preokret a možemo ga napraviti odmah i kada točak pokrenemo na drugu stranu, prema svetlu, sve što je ostalo za nama ličiće nam na ružan san posle pijanstva.

Tada će nam i Hilandar oprostiti i sve naše žrtve u prošlosti će imati smisla.

Hvala Vam na priznanju koje ste mi dodelili. Koliko god da je ono lično, za njega najveće zasluge pripadaju mojoj porodici i timu ljudi iz Gate-a. Jedan čovek može nešto a zajedno možemo promeniti svet.

Čestitka

U New York Times-u, Njashington Post-u, Boston Globe-u.... saznajem za nominacije za ličnost godine: Ms Jasmina Popović, Mr Aleksandar Mitrović..., a potom i za konačan izbor - Mr Aleksandar Mitrović. Vau, mnogo i za Ameriku, ali nije mnogo za čuveni GATE. Moglo je i bolje. A taman sam se bio spremio da mašem nekim časopisom u kome su napisali nešto veliko i vrlo pametno što sam izjavio. Pred ovom lavinom priznanja ne smem ni da pomenem ni da sam ličnost, a kamo li da to povežem i sa godinom, i sa 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Ljubomoran, berem vam kukurek, visibabe, jagorčevine... Po Vidraku, Poparama, Bobijama, skupljam babino uvo, ljubičice plave i bele, i sve slažem pred ovaj moj ekran i ovo vaše pismo, ponosan na VAS.