Bosanski ustanici izbegli u Valjevski kraj 1809.

Valjevski publicista Ljubisav Andrić je objavio 1985. godine značajnu studiju o znamenitom šabačkom protojereju, prevodiocu, besedniku i poslaniku Kneževine Srbije, Jovanu Pavloviću (1804-1861). Pišući životopis prote Jovana, Andrić je vrlo dobro opisao njegov šabački period života, ne raspolažući sa dovoljno podataka o njegovim precima.

Jakov Nenadović

Protin otac Hristifor je bio jedan od vođa pobunjenih bosanskih srba u Istočnoj Bosni, koji su u periodu 1807-1809. pokušali da zbace turski jaram i priključe se ustanku u Zapadnoj Srbiji i ustanicima Valjevskog kraja. Posle propasti ustanka u Istočnoj Bosni 1809. godine, bosanske ustanike-begunce prihvatio je vojvoda Jakov Nenadović i razmestio ih u Valjevu i Valjevskom kraju.

O tom periodu ratovanja i izbeglištva porodice Pavlović, oca Hristifora i sina Jovana Pavlovića, prote šabačkog, koji su upravo iz Valjevskog kraja došli, posle 1809/1810. u Šabac, sačuvano je nešto dosad neobjavljenih porodičnih zapisa. Prota Jovan je imao tri sina: Georgija, Stefana i Jakova. Georgije Pavlović (umro 1893), advokat kruševački, kome je prota dao ime po voždu Karađorđu-Đorđu Petroviću, ostavio je nešto pisanih podataka o poreklu porodice Pavlović i njenom prelasku iz Istočne Bosne u Zapadnu Srbiju u jednom pismu. Prota Jovan je imao i sina Jakova (Inokentija) Pavlovića (1840-1905), beogradskog mitropolita, kome je dao ime po vojvodi valjevskom Jakovu Nenadoviću. I on je ostavio svojim potomcima neke zapiske o svojim precima, bosanskim ustanicima koji su prebegli u Valjevski krj pod okrilje vojvode Jakova. Oba zapisa, dosad neobjavljivana, ustupio nam je ljubazno i predusretljivo, današnji potomak ove znamenite familije, profesor džudoa, Jovan-Joca Pavlović, da se objave, kao mali doprinos prazničnim osećanjima na Prvi srpski ustanak i njegove borce-mučenike.

O PRECIMA - Pavlovići su bili ugledna familija u Istočnoj Bosni. O svojim precima, advokat Georgije-Đorđe Pavlović je zapisao: „Naša se familija još od Kosova (1389) preziva Pavlović, a evo zašto. U Bosni živio je neki Pavle, koji je imao pet sinova, kad su po propasti kosovskoj Turci i ka Bosni počeli napadati; taj moj prađed Pavle sa pet sinova junački opirao se je Turcima, no kada ovi prodru i Bosnu zauzmu (1463), on se sa tri sina odmetne u goru, a žena mu, baba, sa dva sina pređe u Hercegovinu. Potomstvo od ona tri sina sa Pavlom u Bosni ostavši, prozoru se po ovom Pavlu - Palovići, što i danas traje u našem plemenu, a onih dva sina sa babom u Hercegovini otišavših, potomstvo se po babi prozove Babići, otkud dolazi da i danas u Bosni, Hercegovini i Crnoj gori svi Babići sv. Evangelista Marka slave (kao i Pavlovići), naše je pleme. Po tome je i konjički general Živojin Babić od naše krvi.”

Zatim Đorđe nastavlja: „Moga otca otac, pop Risto-Hristifor živio je u Bosni, u selu Badnjici kod Zvornika. Otca moga, moja baba i njegova mati Anka, rodila je 1804. godine na Tri jerarha (30. I) pred kućom, na zimi i snegu, pod ora(h)om, jer behu zulumćari Turci došli u kuću na prenoćište...” Upravo ovaj opis o rođenju prote Jovana Pavlovića navodi i Ljubisav Andrić iz knjižice Reč i beseda, govorena na opelu i na grobu proti šabačkom Jovanu Pavloviću (Beograd 1861), koju je napisao sin protin, advokat Đorđe, čija sećanja navodimo.

O USTANKU U ZVORNIČKOJ NAHIJI - I drugi sin prote Jovana, Jakov-Inokentije, ostavio je zabeleške o ustanku bosanskih Srba u Zvorničkoj nahiji. Navodeći najpre svoje pretke: Pavla - pet Pavlovih sinova, piše: „Od ovih 5 sinova, od jednog je hadži Ruvim (Pavlović), iguman manastira Sv. Trojice u Bosni, poginuo i izgoreo u ustanku protiv Turaka 1809. godine.” Imao je dva sina: Hristifora-Ristu, sveštenika i Jovana, sveštenika. „Hristifor je rodio Jovana Pavlovića (potonjeg protu) i pet sestara.” O ustaničkoj akciji bosanskih Srba u Istočnoj Bosni, Jakov je zapisao: „1807-me, pokret u nahiji Zvorničkoj, Bosna. O ovom pokretu imamo podataka u pismu, koje su 22. marta 1807. poslali Jakovu Nenadoviću, vojvodi valjevskom, iguman Mojsej, pop Jevto iz Lokanja, protopop Dimitrije i pop Hristifor Pavlović, oba iz Badnjice, kaluđer Ruvim, pop Stevan iz Tobuva, sa prvacima narodnim Ristom Jokićem iz Lipovice i Simom Miloševićem iz Zlog Sela. Znajući o uspešnim borbama u Srbiji protiv Turaka, a naročito posle boja na Mišaru u 1806. g. i ne mogući više podnositi nasilja Turaka, oni u pismu vele: „... u ime kaluđera i popova, kmetova i knezova i sve Srbske sirotinje, prepokorno pozdravljamo vas i sve Gospodare i komandante... pošaljite nam vojske, baruta, olova i pušaka - i sve ćemo vam platiti. Otpišite nam na vrijeme u koji dan mislite da pustite vašu vojsku, a našu braću na ovu stranu. Mi smo račun činili i sve buljubaše po selima popisali i rekli na Blagovjesti da se kod manastira Sv. Trojice zdogovorimo i u veče da udarimo na Turke.” Navodeći izvod iz ovog pisma bosanskih ustaničkih vođa vojvodi Jakovu Nenadoviću, Jakov, sin prote Jovana dodaje: „Sticajem ondašnjih teških prilika u Srbiji, ovaj pokret narodni nije mogao uspeti. Pomenuto pismo pisao je jedan od vođa pokreta pop Hristifor Pavlović iz Badnjice...” Bilo je sačuvano u arhivi mitropolita Inokentija koja je pripala arhivi Patrijaršije.

Ove događaje, kao i krah ustanka u Bosni advokat Đorđe, drugi sin prote Jovana, opisao je slikovitije: „U vreme ustanka Karađorđeva praded moj, popa Ristin otac - hadži Ruvim, iguman manastira Trojice u Bosni, radio je da se Bosna podigne; u te dane pisao je pismo Nenadoviću (Jakovu) 1809. godine i podgovarao se o ustanku. U celi toj, držao je na Blagovesti skup u manastiru, no špijuni zakažu Turcima, te ovi opkole manastir, zapale ga, razore, hadži Ruvima ubiju, a moj deda sa bratom njegovim, pop Jovanom iz Lomnja, pobegne preko Drine u Srbiju, a znameniti u istoriji Ostoja Pušibrk, prenese moga oca (protu šabačkog Jovana) na rukama peške preko Drine. Ovo je bilo po Blagovesti 1809. godine...” Tako su bosanski ustanici-begunci našli utočište u Zapadnoj Srbiji, u Valjevskoj i Šabačkoj nahiji.

MANASTIR ĆELIJE - U manastiru Ćelije, u Valjevskom kraju, na jednoj crkvenoj knjizi donetoj iz Bosne, sačuvan je ovakav zapis: „Sija božestvenaja i glagolemaja kniga monastira Ćelija, igumana Filimona iz Bosne, nahije Zvorničke, sela Lokanja; sin prote Teodora, postrižnik monastira Trojice, zovomi Tavni, preko Drine u Zvoničkoj nahiji. Podpisah az grešni rab Bož(j)i Ruvim, jeromonah iz monastira Trojice. Pridoh u Ćelije uz rat Karađorđijev na 1809. leto, pri Filimonu igumanu, pri gospodaru Jakovu Nenadoviču, komandantu valjevskomu. (Lj. Stojanović: Stari srpski zapisii natpisi, knj. II, br. 3871).

Usmena sećanja i pisane izvore uvek treba usklađivati da bismo dobili potpunu istinu. Tako je i u ovom slučaju. Sinovi prote šabačkog Jovana, Đorđe i Jakov, govorili su o manastiru Sv. trojice u Zvorničkoj nahiji kao žiži ustanka, ali nam nisu napisali njegovo pravo ime i gde se nalazi. A to je upravo stari srednjovekovni manastir Tavna. Drugo je pitanje njihovog pretka hadži Ruvima za koga kažu da je bio „iguman manastira Sv. Trojice u Bosni, poginuo i izgoreo u ustanku protiv Turaka”. Dakle, on ne bi mogao da bude „jeromonah Ruvim iz manastira Sv. Trojice”, kako stoji u zapisu. Jer, ovaj jeromonah nije bio hadžija. Svi mlađi ustanici, dakle, potražili su spas u Srbiji, a stari su junački izginuli, kao poslednja odbrana: hadži Ruvim Pavlović i drugi.

Šabački sveštenik Gliša Babović, vadeći docnije podatke iz letopisa crkve šabačke, zapisao je da je prota Jovan Pavlović „došao u Šabac 1809”, ili bolje reći donet kao dete. Kao petogodišnjeg dečaka preneo ga je otac Hristifor-Risto, koji je kao sveštenik postavljen na šabačku parohiju i tu služio (1810-1813), da prehrani sebe i porodicu. Tragične 1813. porodica Pavlović krenula je u drugo izbeglištvo, preko Save, u Sremsku Mitrovicu. Protin sin, Đoka Pavlović, advokat dopisao je i završetak ove porodične hronike o svojim precima: „Po smrti moga po ocu dede, popa Riste, ostane otac moj mlad u 17-toj godini (pop Risto je, po tom računanju preminuo 1821. godine) sa starom majkom (Ankom) i pet sestara... Zasluge dede moga (igumana hadži Ruvima, vođe ustanka u Zvorničkoj nahiji) doprinele su, te je gospodar Jevrem Obrenović prihvatio dedu moga (Hristifora), babu (Anku), otca (Jovana) i pet otčinih sestara pod svoje zakrilje. Gospodar Jevrem poduzme kod vladike i upravo ga natera, te otca zapopi, počem ga je oženio mojoj majkom (Eva, ćerka pop Nikole iz Kupinova); time (je) ove dve familije, koje su jednaku sudbinu imale, svezao”. Zapopio ga je 1824. godine. Gospodar Jevrem Obrenović, zapovednik Šabačke (1816), Sokolske (1817) i Valjevske (1819) nahije, bio je veliki dobrotvor šabačkog prote Jovana Pavlovića, koji je sa svojom ženom, popadijom Evom, rodio rod dostojan poštovanja...