Erotski nesporazumi iz pretprošlog veka

Radovan Beli Marković

Pripadam vrsti sramežljivih ljudi i o erotici ne mogu da govorim ni kad za „muškim stolom” neko viljuškom kucne čašu, ali pokušaću, glede erotike u srpskoj književnosti, da iskažem nekolika zapažanja, gledajući istina u tavanicu, no „sve misleći na...”
Elem, nisam siguran da se u „partizanskim romanima” moglo nastaviti tragom Bore Stankovića i Crnjanskog, mada i u njima bejaše o „takvim stvarima” govora, kao što nisam siguran ni da li je „duh posleratnog modernizma” kružio samo oko prašnika i plodnika svakovrsna bilja, ili se već moglo, esejistički pregnantno, govoriti o „nekontaktnoj” ljubavi između Klavdije i Kastorpa - u onom čuvenom davoskom sanatorijumu. No, šalu na stranu, napredovalo se tu, istina sporo, mada sigurno (kroz romane O. Daviča i Rada Konstantinovića, Grozdane Olujić i D. Ćosića, a poneki bi „par” - u prvo, ne baš simbolično žbunje - i A. Isaković izdvajao iz marševske kolone), ali bez odveć nežnosti i ljupke mekote: kao u nekoj sobi u kojoj se prerano prestalo ložiti, dok se prsti koče ispod pokrivača... I erotika Ćamila Sijarića, uz druga „erotska pisma” ruralne provenijencije, s ponekim stogom sena i mukanjem krava u off-u, gde se strine od tetaka slabo razlikovahu, najavljivala je otapanje leda oko „ove književne tematike”, a onda se pojavila i priča „Ljubavnici”, čijem su piscu, M. Bulatoviću, dežurni kritičari preporučivali operaciju na mozgu.
Komešanje u krvotoku srpske književnosti sve više je ukazivalo na nepobitnu činjenicu da „tokovi svesti” junakinjama i junacima uviru negde „ispod pojasa”, gde prestaje svaki „književni govor”, mada se, već i pri opisima „svlačenja i oblačenja” moglo zaključiti da mnogi pisac nikada nije prelistao nijedan modni časopis, makar od onih što su se nalazili u predvorjima predratnih zubarskih ordinacija. U jednoličnosti opisa samog „čina” slutilo se neko martirstvo, i da će neko od dvoje svaki čas uzviknuti: „Smrt fašizmu!” još su, dakle, u krevetu vladala pravila politike, niko nije smetao s uma žestinu „klasnog sukoba”, i nije bilo reči o „promeni poze”, kamo li da nečija erotska stremljenja budu ka istom polu usmerena, dok se Onan pominjao samo kao mitološka aluzija iz ukrštenica.
Kad se konačno prestalo s „malograđanskim virkanjem kroz ključaonicu”, i kad nas je sa stranica revija zapljusnuo val nagote, ali ne one koja je izneta uljanim bojama, srpska književnost se zagrcnula od opisa suterenskih kopulacija, od prosute sperme po nužnicima zaturenih železničkih stanica, od prepoznatljivosti „svakidašnje (erotske) jadikovke”, od mučnih „guženja” po raznim Raškama, Kragujevcima, Lajkovcima, Rgotinama, Čumićima, Mionicama i Šapcima-Lapcima. Činilo se da je svim junakinjama i junacima srpske pripovedne proze ubrizgan ekstrakt „španske mušice” i da ništa tu ne fali, osim što se niko i nikad ne kupa, čak ni subotom, već po kneza Miloša adetu. I još nešto: ni pri površnom čitanju ne može se poreći da neki srpski pisci „tu stvar” u pravi čas ne bejahu poznali...
Postmoderna narativa upućuje na rafinovanu erotiku, nema strini ni tetaka, princeza Ateh sve izvodi iz do tada uobičajenih ravni, sve više je cveća i parfema, učene citatnosti, obojenih naočara, i šešira nalik na Semiramidine vrtove... „I sve manje prave j...ačine!”, prenuli su se već ostareli „partizanski naratori” i navalili da oživljavaju svoja erotska snatrenja, ali ne o drugaricama u bluzama od padobranske svile, s kojih svetlucaju „spomenice” i druga visoka odlikovanja, nego o devojčicama iz boljih kuća koje, kroz erotske inicijacije, bajagi prihvataju ne samo „stare momke”, nego i novi svet - već bolesno zahvaćen buntovničkim virusom slutnje o sveopštem kraju istorije. I još se ne može, bar ne u dogledno vreme, naslutiti ishod spora između onih pisaca koji su, glede „erotskog pisma”, za citiranje i onih koji prednost daju kitiranju, dok filološke cepidlake vavek rastrže dilema: citovanje ili kitovanje!
„Žensko pismo” uverava, makar jednom svojom granom, da nežniji pol nije emotivno sudelovao u svim onim „mačo svinjarijama”, opisanim od strane muških naratora, ali, na žalost, druga, u čitalištu srpskom prisutnija grana „ženskog pisma” sugeriše kako, za ženu, nema većeg uživanja doli da, posle svega, ostane „u zatečenom položaju”, dok on uveliko hrče, i da, zabačene glave i rasutih kosa, sačeka unutrašnju objavu sopstvenog svođenja na nulu!
A mlađani pisci? Da li i oni na stari način ljube, ili su kazaljke svog erotskog sata prema nekom drugom vremenu pomerili? Ne znam, ćutaću!
Moj erotski i književni „slučaj”: Ono što potiče iz mog duha i vaspitanja nalaže mi da se, u ovim godinama, ne razgolićujem ni pod tušem, a i kod lekara samo do potkošulje, pa o ličnom odnosu glede „erotskog temata” ne bih ni govorio. A pisalo se, ne da se nije pisalo, dok se... Dok se... Uostalom ja sam pisac prošlog, s erotskim nesporazumima iz pretprošlog veka.
I napokon: šta su, danas, Bora, Crnjanski i Andrić? Tajna - kao što tajne jesu: sam život, ljubav i smrt!