Graditelj i stvaralac Đuka Ljiljak

Srbin sa Banije, Jugosloven po opredeljenju, ratnik NOR-a, komunist po uverenju, graditelj i stvaralac po osnovnoj vokaciji, general po činu – Đura – Đuka Ljiljak, dvadesetogodišnji generalni direktor „Krušika”, onda valjevskog i jugoslovenskog giganta, poznatog i u svetu, čovek koji je Valjevo izabrao za penzionerske dane – seća se svoga života, ratovanja i četrdesetogodišnjeg mirnodopskog rada; čovek koji boluje za onom Jugoslavijom, ljuti se zbog novog zločina i stare nepravde prema Srbima u bivšim jugoslovenskim republikama, kojeg nervira ignorantski stav prema svemu stvorenom u prethodnoj Jugoslaviji za pedeset godina, ali ne brine za istoriju – nju niko ne može izmeniti, ostajući i dalje komunist po ideji.

Iz doline Une, iz nekog mesta nizvodno prema Bihaću, gde ih i danas ima na obe obale ove reke, i Ljiljci su na nenaseljenu Baniju stigli u vreme formiranja Vojne krajine. Svi su, čukundedovi i pradedovi, bili ratnici sa bečkim carskim povlasticama. Ljiljci su se iz Žirovnice spustili u Klasnić, ali se Đukin otac, kao šumar, morao seliti u Slanu – gde se Đuka rodio 1922. godine – pa u Crni Potok, opet u Klasnić gde i danas imaju kuću.

Verovao da je Valjevo grad – Iz NOR-a Đuka je izašao kao brigadni komesar u činu majora, iako do rata nije znao ni za SKOJ ni za KPJ. Još za rata završio je partijsku školu „Đuro Đaković” u Beogradu. U miru: pet godina na vojnopolitičkim poslovima u Sloveniji, dve godine u Vojnoj akademiji u Beogradu, dve i po godine direktor riječkog „Torpeda” kad je nosio ime Aleksandra Rankovića, devet i po godina u Bugojnu direktor „Slavka Rodića” – stalno u vojnoj industriji. A 1963. nude mu „Pretis” u Sarajevu.

– Ali je već tada bilo ono: jesi li „domaći kadar”. Da me to ne bi sutra neko pitao, ja hoću u Srbiju, kao u Srbiji niko ti neće postavljati takvo pitanje. Kažem: Idem u Valjevo, u „Krušik”.

Verovao je Đuka Ljiljak: Valjevo je grad, ima rešenu infrastrukturu. Kad – raskopana Karađorđeva. Šta je ovo? Kažu: gradimo kanalizaciju. Zar Valjevo nema kanalizaciju? Nema. A vodovod? Nema. Nije bio šok, ali se raspršile zablude o Valjevu gradu. Kasnije se, veli, šegačio: Dokle ću ja da plaćam samodoprinos za vodovod i kanalizaciju? Započeo sam u Rijeci, Bugojno sam zatekao kao selendru a ostavio kao velegrad. Sad, u Valjevu, iznova!

U „Krušiku” sve ispočetka – Dođem u „Krušik”, a „Krušik” na nuli. Vojna proizvodnja potpuno ugašena, civilni programi praktično tek počeli... Mislim, na Rijeci, kad su torpeda izlazila iz upotrebe, osvojili smo dizel motore, prve u Jugoslaviji. U Bugojnu smo gradili fabriku na ledini sa čisto vojnim proizvodima, a kad su naišle krizne godine, onda smo izmišljali civilne programe: uveli proizvodnju pisaćih mašina, registar-kasa, kasnije biro tehniku, izgradili fabriku opruga, fabriku delova za bicikle...

Sad u „Krušiku” kao da krećeš ispočetka. Ovde je i teže. Imaš fabriku sa ljudima, a nemaš programe, gore nego na Rijecu i u Bugojnu. Na Rijeci smo zaposlio oko 3.000 radnika, u Bugojnu – sve. Počnem i ovde... I za tih dvadeset i kusur godina, koliko sam proveo u „Krušiku”, izgrađeno je ono što danas postoji. Prvo smo razvili vojne programe, okosnicu. Izvučeni su, zatim, i svi civilni programi iz svoje početne, eksperimentalne faze. Usledile su investicije da je od nekadašnjeg „Vistada” ostao samo jedan objekat – stari preseraj. Izgradili smo fabrike u Mionici, u Osečini, u Mojkovcu...

Prvi u Jugoslaviji – Kad je Đuka Ljiljak došao na njegovo čelo „Krušik” je imao 3.860 radnika, kad je otišao u penziju 1984, ostavio je 10.000 zaposlenih. „Krušik” je imao i međunarodni ugled. Dolazilo je sijaset delegacija, uglavnom ministara odbrane, ali i prinčeva, predsednika država – iz Azije, Afrike, pa i Evrope. „Krušik” je izvozio proizvode svog vojnog programa. Putovali su po svetu njegovi direktori i stručnjaci. O Valjevu se čulo u svetu. U Jugoslaviji „Krušik” je izbio u prvi plan po bruto produktu u vojnoj proizvodnji, veći je od „Zastave”, jedno vreme od „Pretisa”.

– Sad ovi nadripolitičari nam zameraju što smo šurovali sa golim guzicama, s oproštenjem iako njih citiram, a mi smo preko pokreta nesvrstanih mogli ući u arapske zemlje, trgovati sa njima, lasirati svoje proizvode i u to vreme sve naplatiti.

Nosiolac izgradnje Valjeva – Da li je, za njegovog direktovanja, „Krušik” bio država u državi? Đuka Ljiljak veli da je to stvar procene. Sistematski „Krušik” je uvek bio vertikalno vezan, autonoman. Takvu je politiku i Ljiljak vodio, a sa gradskim ocima se dogovarao da svako radi svoj posao, da se ne mešaju jedni drugima u nadležnosti, pa je jedno vreme proglašeno kako Đuka neće da sarađuje... Nismo dozvoljavali da se u „Krušiku” sedi i sastanči radi sastanaka, pa je to stvorilo tu priču.

– Ja nisam mogao da ne sarađujem, jer je Valjevo „Krušikovo” i „Krušik” valjevski. Mi smo računali: jedan radnik „Krušika” to je tri člana obitelji – više od polovine Valjeva. Iako smo morali dosta investirati u fabrici, morali smo graditi i u gradu, pomagati izgradnju infrastrukture, podizati stanove. Primera radi, „Krušik” je glavni nosilac izgradnje naselja „Kolubara”; mnogobrojni visoki „Krušikovi” gosti zahtevali su savremeno ugostiteljstvo, nisi više mogao nuditi samo roštilj...

Srbin po rođenju, Jugosloven po opredeljenju – Na čelo „Krušika” Ljiljak je došao u svojim četrdesetim, najstvaralačkijim ljudskim godinama. Kao nosilac Spomenice ‘41. mogao je, po penzionisanju, da bira mesto življenja u nedavnoj Jugoslaviji. Izabrao je Valjevo.

– Čitavog života, od deteta, bio sam u seobama. Zavičaj mi je Jugoslavija. Tako sam se deklarisao i takav ostao: po poreklu Srbin, po opredelenju Jugosloven. Uostalom, mi smo se i vaspitavali da si odan miru i radu, bratstvu i jedinstvu među ljudima. Sada nama (komunjarama, kako kažu) pripisuju da smo izmislili bratstvo-jedinstvo, a to je jedan od postulata hrišćanske civilizacije. Bilo mi je svejedno gde živim: u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, na Rijeci, u Bugojnu, Valjevu. Svud sam živeo u miješanim sredinama. Valjevo je bilo prva nemiješana sredina.

Za ostanak u Valjevu opredelio ga i povoljan geografski položaj grada, prelepa okolina, jer je od detinjstva, boraveći sa ocem po šumama, zavoleo šumu, reku, planinu. Sa suprugom Darinkom ostao je u Valjevu i zbog dece, iako svako ima svoju porodicu.