Ideologija u oskudici

Od 130 godina duge istorije Valjevske gimnazije najmanje je rasvetljen period 1941-1945. Ono što je napisano, u velikoj meri je nekritički obrađivano i opterećeno ideološkim naslagama. Posebno je to izraženo kada se radi o ličnostima učesnicima rata. Jasno je, na kojoj se strani decenijama nalazilo istorijsko klatno. Nedostatak građe otežava istraživanje tog perioda. Najveći njen deo nalazi se u Arhivu Srbije, dok je u školskoj biblioteci i u Istorijskom arhivu Valjevo sačuvano nešto zapisnika sa sednica Nastavničkog saveta, izveštaja o radu, programa rada i delovodnika. Sigurno, da se deo građe, posebno fotografija, nalazi i u ličnim arhivama. Na spomen-ploči, u holu školske zgrade, upisana su samo imena učenika poginulih na strani pobednika. Onih drugih nema, niti se igde spominju. Ni učenika ni profesora (ukoliko nisu žigosani kao izdajnici i streljani). Pred istoričarima je odgovornost, i prema struci i pred samim sobom, da ovaj period istraže i kritički prevrednuju.

IDEOLOGIJA - Prelistavajući dostupnu građu, može se ponešto saznati o „najtežim danima u istoriji škole”. U prvoj ratnoj godini postojale su dve gimnazije: Prva i Druga mešovita realna gimnazija, da bi od 26. aprila 1042. bile formirane Prva muška i Druga ženska gimnazija. Nastava je bila u funkciji glorifikacije Nedićeve srpske prosvetne i kulturne politike, s jedne, i osude komunizma i svega što je protiv srpskih interesa, s druge strane. Niz naredbi, saopštenja, raznih akata i sl., koje je donosilo Ministarstvo prosvete i vera, nalazili su se na dnevnom redu sednica Nastavničkog saveta i trebalo je da doprinesu „duhovnoj orijentaciji” srpske omladine. Tako je na sednicama tokom 1942. razmatrana naredba o podeli učenika na „nacionalno pouzdane, podložne uticaju i one koji su simpatizeri komunista ili su komunisti”. To nije išlo jednostavno pošto znatan deo učenika nije dolazio u školu, a čekalo se i na dopunska objašnjenja opština ili sreskog načelstva (na primer, za Radivoja Kuzmanovića je stiglo uverenje „da je bio bolestan”, „da je dobrog vladanja” i da je „bio u Jadarskom četničkom odredu”). Na raspolaganje okružnom i sreskom načelstvu stavljeni su nastavnici „radi suzbijanja propagande protiv komunizma i za čuvanje reda i mira”. Niz predavanja (“Idealan savremeni srednjoškolski omladinac”, 1. oktobara 1942; „Duhovno jedinstvo srpskog naroda”, održao B. Karapandžić, šef prop-odeljenja pri Okružnom načalstvu, 15. oktobra 1943; „27. mart i omladina”, održao Branislav Milošević, student-dobrovoljac; Dimitrije Ljotić je držao predavanje 5. februara 1944), prigodnih programa za tzv. srpska posela (hor, predavanje: „Srpska majka u narodnoj poeziji”, „O Njegošu”, recitali: „Seoska crkva”, Desanka Maksimović, „Na Gazimestanu”, M. Rakić u znak pomena na žrtve pale u borbi protiv komunizma, 22. juna 1943), pozorišne predstave (“Svet”, „Knez Ivo od Semberije”, „Zla žena”), bile su obavezni deo nastave i trebalo je da utiču na nacionalna osećanja učenika. Istovremeno, osuđivane su akcije četnika Dragoljuba Mihailovića (saopštenja od 24. oktobra 1942). Učenicama je bilo zabranjeno „pohađati bioskopske predstave bez prethodnog odobrenja školske vlasti”, a posle 19 sati nisu smele biti na ulici. Moralo se voditi računa o ličnom izgledu (povezana kosa, na primer) i o ponašanju na javnim mestima. Na nekoliko sednica saveta, nastavnici su diskutovali o različitim prestupima učenica (omalovažavanje molitve na času, prepirka sa nastavnicima, oglušavanje o zabrani izlaska posle 19 časova, krađe, prepravke ocena i sl.), a kazne su bile veoma stroge (najčešće: isključenje iz škole sa zabranom upisa u sve škole u trajanju od jedne godine). Odlukom Nastavničkog saveta od 25. decembra 1943. iz škole je trebalo „ukloniti sumnjive učenike” tako što će se tretirati da su napustili školu i uputiti ih u Smederevsku Palanku, u Zavod za prinudno vaspitanje (osnovan 15. jula 1942). Učenici su morali da rade i pismeni zadatak na temu: „Zašto je srpski narod protivnik komunizma”.

Ideološko obrazovanje bilo je prioritet i u novoj vlasti. Već na prvoj sednici Nastavničkog saveća od 27. januara 1945. v.d. direktora Milivoje Mandić je upozorio nastavnike na „njihovu dužnost da aktivno učestvuju u narodnooslobodilačkom pokretu”, da bi od kraja februara 1945. bili ukinuti veronauka, nemački i italijanski jezik, a uvedeno učenje ruskog jezika. Raspisom Povereništva za prosvetu (4. april 1945) istorija NOB „ima(la) se predavati u svim razredima gimnazije” i svi su bili u obavezi da „prikupljaju građu za istoriju NOB-e”. Zamenjeni su i udžbenici. Po kratkom postupku su okvalifikovani kao izdajnici i streljani direktor Ilija Majstorović i prof. Vasilije Aljtov, a ista sudbina je zadesila i pojedine učenike, pripadnike dobrovoljačkih jedinica, koji su bili uhvaćeni posle 15. septembra 1944.

Nova vlast je vršila i reviziju svedočanstava, pošto su neki učenici bili nabeđeni da su prelazne ocene dobili samo zato što su se nastavnici plašili tadašnje vlasti (domaće i Gestapoa). Naveden je bio slučaj kćerke bivšeg načelnika valjevskog okruga, Dragomira Lukića. Pri donošenju odluka vodilo se računa o tome „kakav je bio stav učenika, kao i njihove najbliže rodbine za vreme okupacije” (zapisnik od 3. avgusta 1945). Nastavnički savet je zauzeo stav da se svedočanstva overe „pošto učenici nisu mogli uticati na objektivnost nastavnika”. Nije poznato da li je nekome bilo uskraćeno verifikovanje svedočanstva.

OSKUDICA - Razumljivo je da se nastava odvijala u uslovima velike oskudice. Od početka 1942. časovi su držani u kafani „Podgorina”, kao i u kafanama „Podgorska kasina” (od 28. oktobra 1942), „Šargićevoj kafani” (od 2. marta 1943) i u kafani „Jadru” (od 15. marta iste godine). Inventar je bio veliki problem. Učenici su morali da donesu po stolicu od kuće i da ih obeležavaju, kako bi ih, na kraju godine, mogli da odnesu. Stolice učenika jedne gimnazije stavljane su na jednu stranu, a stolice učenika druge gimnazije, na drugu stranu učionice. Smešnih scena bilo je i posle rata, pošto su učenici „trčali da što pre zauzmu mesto”, pa se stvarao veliki nered (zapisnik od 24. novembra 1945).

Prikupljanje i dodeljivanje pomoći siromašnim učenicima bio je stalni zadatak i učenika i nastavnika. Pomoć je dobijana i od opštine, Okružnog načelstva i Crvenog krsta. Krajem decembra 1943. od Crvenog krsta je dobijena pomoć u lešnicima, smokvama, suvom grožđu i maslinama. Deo pomoći je bio iskorišćen za proslavu Savindana, za šta je i opština dodelila „8 kg. žita, 4 kg. oraha, 4 kg. šećera, sveću i kolač”. Bivši predsednik opštine Božidar Luković „priložio je 4 kg. oraha” (zapisnici od 11. decembra 1943. i od 21. januara 1944). Od učenika sa sela je traženo da daju priloge u namirnicama za đačku trpezu (otvorena 31. marta 1942), dok su razredne starešine opominjale učenike „čiji roditelji nisu doneli drva za školu, da to učine”. Jedno drvo (cepanica) zamenjivalo je i ulaznicu za đačka posela održavana u Sokolani. Hrana je obezbeđivana i preko školske bašte, ali se zbog malog odziva, radna snaga određivala naredbom. Dobrotvori su bili i pojedini profesori. Uprkos stalnoj oskudici učenici su organizovali i akcije slanja paketa zarobljenicima.

Ovakvoj situaciji prilagođavali su se i nastavnici. Od njih je traženo da „udvostruče napor i daju učenicima što više, da obilaze učenike i budu im od koristi kad god to zatreba”. Rađeno je po skraćenim nastavnim programima, a učenicima su pripremana i emotovana predavanja preko radija, „kako bi se u zimskim mesecima, kada većina škola ne radi, održavala veza između učenika i nastavnika”.