Ja sam kao „svi”
Korisno je ponekad pogledati ko i kada koristi ono: „svi” odnosno „niko”, ili po zvučanju drukčije a po značenju isto („svako”, „nijedan”)! Sa ili bez takođe čestih dodataka, još teže prirode, tipa: „...normalan”, „...razuman”, „...pošten”
Korisno je ponekad pogledati ko i kada koristi ono: „svi” odnosno „niko”, ili po zvučanju drukčije a po značenju isto („svako”, „nijedan”)! Sa ili bez takođe čestih dodataka, još teže prirode, tipa: „...normalan”, „...razuman”, „...pošten”. Ko je u srednjoj školi imao logiku, zna da ovakve ili univerzalne sudove (i afirmativne i negativne), neistinitim čini jedan jedini „primerak” vrste o kojoj govore za koga ne važi to što govore. Zbog čega su retko (nikad!) istiniti. Znaju (osećaju) to i obzirni koji logiku nisu imali ali ih je život naučio...
Nije teško videti da je ovako osobito u religioznim i političkim govorenjima. A opšta saglasnost, tu je moguća samo naturanjem volje nekih („Čija vlast, njegova religija!”). Radi se o „drugom svetu”, koji baš zato što je drugi i nevidljiv, „svi” ne mogu videti isto. Ili se radi o interesu, a interesi „svih” ne mogu biti isti! Ali ono: „Svi, svi, svi!”, nije samo katastrofalno ogrešenje o logička i marketinška pravila. (Ko se svima obraća, uspešno se nikome ne obraća.) To je i nastojanje da se isključi konkurencija svojoj političkoj, obavezno partijskoj ili parcijalnoj poziciji. A zatim da se istoj, posle pobede, obezbedi odsustvo opozicije! Sve pod firmom borbe za demokratiju, koja je nemoguća a ne samo nepotrebna, ako nema različitih glasova i potrebe za njihovim usklađivanjem...
Najvažniji primeri su oni koje ne možemo vezati za jednog čoveka, pa i odbaciti možda već tim što nam se on „ne sviđa”. Tako se ranije tražilo da „svi” budu za socijalizam, marksizam, radničku klasu i radni narod, samoupravljanje, socijalističko nagrađivanje prema radu, odvajanje crkve od države, nesvrstanost... Kada bi to postalo predmetom aktuelne „kampanje”, tražilo se i da svi budemo za „udruženi rad”, društvene dogovore, samoupravne sporazume, usmereno obrazovanje... znatno ranije za zemljoradničke zadruge, itd., itd. Sada se traži da „svi” budemo protiv ranijeg sistema i njegove ideologije, a za njima suprotno: iste vere, pišemo istim pismom, budemo protiv određene ideologije i partije...
Izraz je to straha slabog da ne ostane sam, čak ni u manjini! Ni pred drugima ni pred sobom, sopstvenom svešću koja je sva u službi obezbeđenja kakvog takvog opstanka, i koja zato stalno opominje da se ne štrči, ne izleće! Ni pred savešću, koja je kod takvih svest o neprijatnim posledicama koje će nastati ako ostali saznaju da se i u mislima odvojilo od njih! Želja je to malih da stalno budu delić velike celine, i da nešto od njene veličine pripadne njima... A da bi od toga nešto bilo, neophodno je da zaista postoji velika celina! Zato se i ne može dopustiti da otpadanjem od nje ili neuključivanjem u nju, ona ne bude takva... Ima tu i nastojanja da se eventualna kasnija odgovornost za pogrešan izbor ili opredeljenje, podeli sa maksimalnim brojem (svima). Pored toga što bi pojedincu pripala sasvim mala (beznačajna) količina odgovornosti pred javnim mnjenjem ili čak sudovima, bio bi potpuno oslobođen odgovornosti pred savešću. Čak i pred samom svešću: svi su tako činili! Kao i u slučaju propitivanja odgovornosti u prethodnom slučaju, otpada i problem krivice za inicijatora: nema traganja za njim, ako smo svi krivi...
Stalno je to pokušaj pridavanja najvećeg značaja onom što se kaže, plasiranja bez dokaza, imunizacije na kritiku... što je najlakše ako drugih mišljenja i nema! Čim postoji više mišljenja, verovanja, opredeljenja... svako pojedinačno manje je vredno... Ovako se prećutno kaže da postoji samo jedno, umesto izričitog dokazivanja da je valjanije od ostalih. Ili da ostala nisu valjanija od njega! Pogotovu ga je lakše „dokazati” ako i nije svoje, ukoliko je „priključivanje” opštem. Ono što misli većina a pogotovu svi, mora da je ispravno! Ne samo logički, nego zavisno od toga o čemu se govori, etički, estetički, politički... Pored prećutnog kvalifikovanja svog iskaza kao ispravnog, istovremeno se i opet prećutno, kontra-iskaz ne samo kvalifikuje kao neispravan, nego se onaj čiji je diskvalifikuje kao pripadnik ljudske vrste, ili njenog „normalnog” dela! Ko je ili šta je, ako ne spada u „sve” (ljude, razumne, normalne)? -To je mnogo ozbiljnije od njegovog moralnog diskvalifikovanja, mada je i ono više nego ozbiljno. (Imamo ga u slučaju onog: „Svako ispravan, dobronameran, pošten...”.) To je i razlog da ovo pitanje nije cepidlačenje oko nečijih „uzrečica”, „poštapalica”, nije nimalo bezopasno! Tamo gde su brojčano predominantne slabe ličnosti, ostajanje u manjini ili „štrčanje”, i inače nije na ceni. A novost, uključujući i dobru, po prirodi stvari u početku je „štrčanje”! Obrnuto, neodgovornosti, gluposti i tragika počinjeni od strane većine, niti se doživljavaju takvim, niti im se mnogo (dovoljno) njih pravovremeno suprotstavlja.
O razlozima za ovakve postupke, dosta govori već to što iza njih često stoje oni isti koji su ranije tražili da „svi” budemo za današnjem suprotno... „Preobraćenom” je skoro neophodno „svi”: nisam ja okrenuo ćurak naopako, svi su! Svi a ne ja i još nekoliko, jer u slučaju greške, mene i samo nekoliko njih, lako je poispovatati! Ako se svi ne preobrate nezgodno je i zbog opasnosti od onih koji nisu, a i neko od „mojih” može da se predomisli pa da ostanem sam... Moglo bi mi se prigovoriti i da tražim nešto za sebe, i da opet (po ko zna koji put!), tražim nešto za sebe. Ovako ni taj prigovor ne stoji, nešto tražim ili sam protiv nečega, za „sve”! Nije loše da mi se ne prigovori što se uopšte javljam, što ne ćutim i ne pokrivam ušima, budući da se dobro zna kako sam se i za šta sam se ranije javljao. Ako sam se ranije i javljao, tada nisam tražio za „sve” i „svakog”, nego za radničku klasu i radni narod! Tu je i „neobičnost” trenutka za preobraćenje: kada neko „progleda” pod stare dane, mlađarija obično kaže da je „prolupo”. I ne samo mlađarija, zna se kada se konj uči, i kada se drvo savija! Da, ali ako budemo progledali „svi”, teško je reći da smo prolupali svi!
Najvažnije je sledeće, tim pre što se ne pominje koliko ranije. To je bojazan od pogrešnog opredeljenja, nezavisno od toga da li je prvi ili ko zna koji... U tom smislu nije problem ono što inače i te kako jeste: šta se koga tiče hoće li neko biti ovo ili ono, to je njegova stvar i on će za nju odgovarati kad tome dođe vreme! „Novokomponovani” nisu sigurni da su napravili pravi izbor, tim pre što se sećaju ranijeg, ne baš davnog. Samo isti izbor kod „svih”, garantuje im da su na pravom putu! Dosta je već to, što postoji neko izvan „nas”! „Lajaće”, ali i podsećati na ono što smo bili, hteli ne hteli moramo se pitati da li napravismo pravi izbor... A pošto nisu sigurni ni da se njihov izbor smatra iskrenim, ovo je i još jedna demonstracija odanosti onom što su izabrali, stvarnog opredeljenja. Pogotovu što je to napad na usamljene i manjine, koji samim tim ima šansi ako ne da uspe, onda bar ne bude opasan po napadača!
Ukoliko je „preokret” veći (dublji), utoliko je potreba za svim ovim, jača! A jeste veliki, zaspali smo kao komunisti (internacionalisti...) a probudili se kao socijalisti (i nacionalisti), uz kasnija dalja buđenja. Imamo li prava da i posle njega tvrdimo kako smo isti, da ne lažemo sada ili ranije sebe i druge, da ne lažemo sebe i druge i sada i ranije? Imamo li prava da od mlađih tražimo da nas slušaju i da im budemo uzori, mi koji smo tako mirno napustili vlastite i dugotrajne uzore? Što „progledasmo” baš tada a ne ranije, dok su isti bili živi i moćni? („Zli jezici” bi rekli: konačno znamo kako je vo vremja ono, izgledalo poturčivanje.) Slabo se šta menja sa onima koji ranije nisu bili drukčiji, bilo zato što su bili premladi, bilo zato što su i tada bili ovakvi. I jedni i drugi traže isto: da svi budu kao oni. Ili iz nepoverenja u vlastiti izbor, ili iz neprihvatanja demokratije. Njeno stvarno prihvatanje počinje prihvatanjem jednakosti svih ljudi kao bića, tako da ako samo jedan čovek, bez „debele argumentacije”, za svoje kaže da odgovara onom što „svako” („razuman”, „pošten”, „normalan”) misli, oseća, treba... to svako drugi može reći za svoje!
Ovi su razlozi bar toliko važni kao drugi i poznatiji, uključujući kod nas zaista nepostojeći individualizam („Kud svi Turci...”). Što nije ohrabrujuće, ako se podsetimo da moderne nema ni bez individualizma. A da je u razvijenom svetu, poodavno prisutna i postmoderna... I da mi, bez obzira na sva busanja u grudi i zavetovanja, pre ili kasnije (uvek kasnije od drugih), krenemo putem kojim su razvijeniji već prošli. Zbog čega i jesu takvi!
