Jedan je bio Miško Fazan

U knjizi rođenih za godište 1939, u Nišu, među ostalima, upisan je i Mihailo Petrović, ali razvojni put Miška Fazana počinje tek u Valjevu. Otac Zonja, pravi predratni gospodin, koji je za cepanje karata u „Centralu” obavezno stavljao leptir mašnu, uvodi ga u svet umetnosti kao svog naslednika. Od tog doba svi koji su bez bileta voleli u bioskop bili su dočekivani ljubaznim osmehom.

Mihajlo Petrović

Široka popularnost donosi mu unapređenje na funkciju glavnog momka za spoljne poslove u Domu omladine i zgodnu poziciju u ondašnjoj košnici valjevske kulture: Dom, „Abrašević”, „Susreti” i, naravno, pozorište. Pa, iako se uglavnom držao epizoda, u kojima su ga reditelji nepogrešivo nalazili a aplauzi stizali, Miško Fazan bio je glavni akter svih razonodnih poduhvata u „Abrašu” i okolini, a njegova slava je preko gostujućih beogradskih glumaca stizala i do prestonice.

Tokom ludih i nezaboravnih šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih, stručno se usavršava u veštini da od svake muke napravi komiku, a na svaku kritiku ima duhovitu repliku. Ne znam da li je tu praksu nastavio i posle povratka svom prvobitnom, pekarskom zanatu, jer ga je noćna smena neizbežno udaljila od starog društva. Možda je i zbog toga samo manjina prijatelja ali i rukometaša (Miško je u mladosti bio i rukometni sudija), znala za njegov odlazak i ispraćaj. Svi oni koji su znali, voleli i poštovali jedinstvenog lika Miška Fazana, znaju i zašto će ga čuvati u pričama i sećanjima.