Karađorđe zavađenim knezovima

Ne osedeh ja od godina,
od nesanice i bojeva.
Niti od bolesti,
ni od srdžbe i gneva.
Još me dobro drže noge
i još mi studenički Sveti Kralj
šalje blage vesti.
Osedeh prekonoć, knezovi srpski,
od vaše nesloge
i obesti.

Ne mrkne mi pred očima
od noža, mača, baruta i praha,
od crne zvezde iznad Srbije.
U meni nema straha,
osim od Boga.
Osedeh od vas, knezovi srpski,
jer vi bi radije
sa krvnikom i tatom
i za slavsku trpezu



nego sa saplemenikom
i bratom.

Nad Kolubarom se ljeska
Aleksina vaskrsla glava
ko zvezda vitlejemska.
Zaceljen Birčanin Ilija,
na konju, iz oblaka,
nad Medvednikom sija.
Na Čegru u Kuli zasvetli,
kao svitac, glava svaka,
kad prvi se oglase petli.
Usred krvavog razboja
priviđa mi se i glava moja.
Samo vi, knezovi srpski,
zaslepljeni od zavisti i vlasti
ne vidite
čas propasti!