Ko je Čeda Mijatović?

Ko je ovaj Čeda Mijatović čije su ime odbornici Skupštine opštine Valjevo dali jednoj ulici, ili uličici, odnosno levom kraku Ulice Milorada Ristića. Ili, da skratimo nagađanje i da kažem da nesrećni Čeda Mijatović ne postoji! To ime nepostojećeg Čede Mijatovića dato je, dakle, ovom levom kraku Ulice Milorada Ristića koje takođe nema, jer je istom odlukom ukinuta, odnosno ime Milorada Ristića je skinuto. Doduše, u ovoj odluci o krštavanju i prekrštavanju valjevskih ulica piše i to da se Ulici Milorada Ristića (čiji je levi krak dat Čedi Mijatoviću) menja ime pa to više nije Ulica Milorada Ristića već Ulica Stojana Novakovića. A onda - šta to bi sa Čedom? Rečeno je samo to da je Čeda dobio levi krak od Milorada Ristića, pa pošto je sada Milorad Ristić ukinut, da li to znači da je ukinut i Čeda? Ili može biti da to treba tumačiti tako da, pošto je Stojan Novaković nasledio Milorada Ristića da je nasledio i onaj levi krak koji je dat Čedi Mijatoviću, što bi moglo da znači da su Čeda Mijatović i Stojan Novaković solidarno nasledili Milorada Ristića. Ali to tako ne piše nigde. Piše samo da je Stojan Novaković nasledio Ristića i to, valjda, celog Milorada Ristića, od koga je izgleda pre toga uzet taj levi krak koji je dodeljen Čedi Mijatoviću!

Međutim, kako god se ova zavrzlama razumela i eventualno razjasnila ostaje nejasno - ko je taj Čeda Mijatović. Može samo da se pretpostavi da je Čeda Mijatović izvesni Čedomilj Mijatović, jer drugoga koji bi ikako priličio nema. Ovi su odbornici, po svoj prilici, Čedomilja prekrstili u Čedu! A ni trepnuli nisu! Još se neko toga tobože lepo dosetio. Zar ovi krstitelji nisu pomislili bar na to da čovek ni svoje rođeno ime ne može lako da promeni, a nekmoli tuđe? Zar nisu imali u vidu bar to da kada čovek hoće da promeni svoje rođeno ime mora da ide na Sud pa se to tek tamo razmatra i pečati i u debele knjige zapisuje.

A Čedomilj Mijatović (ako je to on) jeste, bar u svome vremenu bio jedna persona zaslužna i ugledna (1842-1932). Bio je jedan od najškolovanijih i najagilnijih Srba sa diplomama visokih škola u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu, Engleskoj. Pisao je pripovetke i putopise, članke i studije iz istorije, prevodio sa engleskog, bio profesor Velike škole, ministar finansija i inostranih poslova, poslanik u Carigradu i Londonu. Od njega je i obimna studija „Despot Đurađ Branković i njegovo doba” na osamsto strana. Iako nije bio ni literata ni istoričar najvišega ranga, njegovo je delo, kao i javno delovanje, blagorodno i rodoljubivo. Zato nikako nije lepo ovome čoveku, kao ni ma kome drugom, nadevati ime jer je to arogantno i necivilizovano. I najmanje što bi se još moglo jeste da mu se njegovo rođeno ime vrati.

A i inače ovo poslednje krštavanje i prekrštavanje valjevskih ulica nije odmaklo od prakse da se to čini brzopleto iako valja reći da ni ovim krstiteljima i prekrstiteljima imena ulica i uopšte javnih mesta nije lako. Oni bi da vaspostave i izvesnu istorijsku i ljudsku pravdu, da poprave imidž grada i jednog eventualno novog vremena, a zatvorili su se u svoje komisije pa i u ovu skupštinu kojima, istini za volju, rejting nije naročit. A dato im je da učestvuju u jednom činu vrednovanja istorijske baštine sprskoga naroda koji je i podeljen i tragičan, a opet mi, kakvi god da smo, svi ovako zajedno, drugoga nemamo. Bilo bi dobro da se i građanin, kome će se uz njegovo lično ime okačiti i ime njegove ulice, nešto pita. Ili bar da bude napismeno obavešten o tome ko je taj kojim će se odsad zvati njegova ulica. A ne da mu banu električari sa merdevinama i burgijama i udare da mu buše kuću da bi okačili onu ružnu tegetnu tablu, obično i malo nakrivo, na kojoj piše kako su neki odlučili da mu ulica odsad bude ta i ta. I da ovi zaduženi za imena ulica stalno misle na to da ne ostavljaju nikakve dileme i povoda nekome ko bi, eventualno, sutra, prekosutra, mogao ovu tablu da skine pa stavi neku svoju.