Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici?

Stanje i perspektive gradske kulture i mentaliteta, kod nas nisu čest predmet istraživanja. Preovlađuje „teorija”, ili bavljenje „važnijim” (zapravo, urgentnijim) pitanjima tipa stanja i problema prigradskih naselja, divlje gradnje, i slično. Pritom se za neupitno uzima ono za šta se ovde pitamo: da stanovnici grada mahom imaju i gradski mentalitet i način života, ili da tako nije samo u „prigradskim naseljima”. Vidna je nekritičnost prema gradu i olako uzimanje za „činjenicu” onog što bi tek trebalo ispitati, da između njegovih stanovnika i „seljaka” (obavezno sa bar malo pogrdnog značenja), postoji kvalitativna razlika. U čemu je ona slabo se govori, mada se u stručnim krugovima zna da je mahom kvantitativna.

Razlozi i ciljevi istraživanja

Polazište istraživanja je koncepcija gradskog mentaliteta i ponašanja, prihvaćena u nauci (sociologiji grada), koju „serviramo” prilikom analize rezultata. Čitaoci će tako imati prilike i da se podsete (neki prvi put saznaju) šta građani i grad jesu, a ne samo šta se misli da jesu! Ne želeći da povlađujemo ničijim interesima i partikularnim viđenjima stvarnog grada (Valjeva), od istraživanja ne očekujemo slaganje stvarnog i teorijskog. Ali se nikako ne možemo složiti sa ignorisanjem teorijskog ili onima koji nemaju ništa protiv patrijarhalnog, malograđanskog i prigradskog, kao gradskog. (U najgorem smislu, i radi manipulacije.) Istraživanje ne divinizuje stvarni grad (bilo koji a ne samo Valjevo) uz simultanu dijabolizaciju sela, i u drugom kontekstu i te kako bismo računali sa odavno isticanim slabostima grada. Na primer, jedno je „zona gradskog glamura” a drugo su „slamovi” unutar iste celine, „u gradu se lakše diše” ali je zagađenost neuporedivo viša, veća sloboda praćena je i većom usamljenošću...

Zanima nas stepen prisustva onog što u selu u principu nije prisutno, tako da bez njega grada nema. Na primer i zaoštreno, u gradu je mnogo „neznanaca” ali svaki neznanac potencijalni je prijatelj! Pozitivne prilike koje grad nudi često odnesu prevagu nad pritiscima i ograničenjima, pa ljudi mogu da razviju i održavaju sadržajne kontakte i prijateljstva sa znatno drukčijima od sebe (Krupat). Subkulturna raznovrsnost relativizuje vrednost vlastite kulture, prema kojoj je otuda moguć kritički odnos. Gradovi su oličenje „vrline uljudnosti”, dinamičnosti i kulturnog stvaralaštva, urbanizam je poseban način života (Park i Virt)! Jasna je različita prisutnost pomenutog od grada do grada (pa i delova unutar jednog grada), i od „očigledne” prisutnosti odstupaju i mnogo starija gradska naselja od Valjeva... Ponavljamo da su izvesne prednosti sela kao takvog ili tipičnog, odsutne u slučaju bilo kojeg grada kao cena koja se plaća samim življenjem u gradu, zbog čega nije umesno „vaganje” prednosti i slabosti jednog i drugog tipa naselja. Uostalom, i jedno i drugo faktički je i te kako „izvagano” egzodusom sa sela koji je svetski trend a ne poseban slučaj „socijalističkog eksperimenta”. Mogućnost ozbiljnijeg povratka stanovnika grada na selo, „revitalizacija sela” ili „povratak korenima”, ukoliko nisu propaganda namenjena nostalgičnima znak su ozbiljnog nepoznavanja današnjeg sveta! Pogotovo se ne idealizuje naš (sadašnji srbijanski) grad, pa ni Valjevo kao jedan takav. Valjevo se otuda ne poredi ni sa jednim našim ili stranim gradom koji bi time bio idealizovan, bile bi mu pripisane kao prisutne karakteristike grada koje mogu biti i odsutnije nego u slučaju Valjeva. Poredimo ga sa jednom vrstom idealno-tipske projekcije grada, grada iz teorije, ali ne smemo zaboraviti da je ta teorija nastala na osnovu stvarnosti ili karakteristika stvarnih gradova! Naglašavamo da stalno istražujemo neke karakteristike grada a ne sve (biće mnogo govora o njima kasnije), tako da se Valjevo od drugih gradova pa i tog „grada iz teorije” razlikuje po pitanju njih, a ne „uopšte”! Eventualni nalaz odsustva tih karakteristika pa čak i „poseljačenja Valjeva”, otuda ima jedno i precizno značenje, a ne različito od pojedinca do pojedinca i mahom podrazumevano a ne izricano.

Istraživanje ne omogućuje nikakva „sigurna” ili „izvesna” predviđanja, ali može biti od koristi svima koji su teorijski i(li) praktično zainteresovani za objašnjenje sadašnjeg i predviđanje budućeg ponašanja stanovnika Valjeva. (Gradova sličnog tipa i veličine, takođe.) Ne samo nama ili našem prevashodno teorijskom interesu ili radoznalosti, da li su nam i koliko sugrađani zaista građani! Zato je istraživanje popularno-naučnog karaktera, i ograničeno na najjednostavniji statistički postupak, razumljiv svima. Iz istog razloga težište je na nešto mlađim, radno aktivnim i obrazovanijim Valjevcima, tako da je uzorak „korigovan” radi projekcije budućeg stanja i kad sadašnji učenici i studenti budu roditelji i vaspitači novim stanovnicima grada. Iz istog razloga, sintagma „građani Valjeva” koristi se više iz navike nego umesno: reč je o „građanima Valjeva” određenog profila (učenici, penzioneri..., mlađi, stariji... Zbirova u tabelama otuda uglavnom nema, akcenat je na razlikama između pojedinih grupacija Valjevaca a ne na Valjevcima kao celini. Ali ima mogućnosti da se čuje od samih tih građana šta misle i osećaju o ovom ili onom, umesto da umesto njih to govore oni koje nisu ovlastili. A to nije mala stvar!

Rezultati istraživanja omogućuju i druga saznanja osim onih koja nas interesuju. (Osobito oni na račun način života, ili materijalne opremljenosti.) Podrazumeva se i mogućnost produbljenijih saznanja pojedinih grupacija, posmatranih ponaosob.

Pretpostavke istraživanja

Ne računajući prethodno rečeno, polazimo od nekoliko bitnih teza.

Prva je da ako ne sada onda u perspektivi, selo i kod nas pripada prošlosti. I stalnim smanjivanjem broja stanovnika, i napuštanjem seoske proizvodnje i načina života. Pošto je grad naša „sudbina”, ma kako se odnosili prema njoj, ostaje nam samo priželjkivanje „pravog” grada a ne njegovih surogata. Zapravo, surogat bi to bio i u odnosu na selo, ali teorija ne poznaje nešto takvo! Naselja za koja možemo pomisliti da „mire” selo i grad, to ne uspevaju. Prigradska naselja, po mnogo čemu, uglavnom su spoj nebitnog i za grad i za selo, možda čak najlošijeg u jednom i drugom!

Druga teza odnosi se na činjenicu da je grad, i pored svih slabosti, pokretački centar svekolikog ekonomskog, političkog i kulturnog života (Virt), i nosilac napretka: privrednog, političkog i kulturnog. Ukoliko želimo napredak našeg društva ili bar njegovu modernizaciju i demokratizaciju, reforme... (o čemu izgleda da postoji konsenzus), možemo ga očekivati samo od grada. Razume se, utoliko pre ukoliko je bliži teorijskom određenju: kao naselje bitno drukčije od sela upravo i odnosom prema novom. („Novo” nije automatski „napredno”, ali novo napredno nastaje samo u krilu novog.) Rečnikom našeg istraživanja ili sa osloncem na naslov: ukoliko su njegovi stanovnici više građani!

Treća teza tvrdi da uprkos metropolizaciji, u čitavom svetu pa i kod nas, „ima mesta” i za ostale gradove a ne samo metropolu. Uostalom, Valjevo nije samo centar okruga, nego i ne gubi stanovništvo. Naprotiv! Ulaganja privrednika iz inostranstva i strane donacije, prisutni su i u Valjevu a ne samo Beogradu. Ono i dalje ostaje centar odgovarajuće okoline, i „motor” niza sela i nekoliko gradića. Ili to može i treba biti, opet utoliko više ukoliko je više grad! Ali i obrnuto: da je doseljavanje, redovno i ono izazvano ratovima u kojima „Srbija nije učestvovala”, značajno izmenilo strukturu stanovništva grada na štetu autohtono gradskog, i onog spremnog da bude takvo. Pošto se „varošaninom postaje a seljakom ostaje”, to znači i mogućnost prisustva dovoljnog broja „urbanih seljaka” (Gens), za bitne promene urbanog mentaliteta, ili grada kao načina života. Krajnje je vreme da se zaustavi proces „poseljačenja Valjeva” i obezbedi povratak najboljem iz njegove prošlosti, čuva i razvija samo takvo u sadašnjosti!

Četvrta teza nema ničeg hipotetičkog. Činjenica je da Valjevo predstavlja staro naselje, koje je odavno imalo gradski karakter. Po teoriji a ne nečijim pričama ili željama, i ne samo odgovarajućom infrastrukturom ili delatnostima, nego i mentalitetom i životom! Od dobrog dela njegovih sadašnjih stanovnika zato se osnovano može ne samo očekivati, nego i zahtevati urbani mentalitet i život. Mnogi njegovi stanovnici od imena i ugleda, toliko su ubeđeni da ga imaju svi, da ih provera tog očekivanja ovakvim istraživanjem, iskreno ljuti!

Peta teza je dopuna i razrada prethodnih, osobito poslednje dve. Sklonost ka ulepšavanju svoje sredine i uzimanju nekadašnjeg za sadašnje („valjevska podvala” kao nekakav uzor današnjim i budućim Valjevcima), poređenje isključivo sa Šapcom, lokalpatriotizam i samozadovoljstvo („rođeni Valjevci” samom tom činjenicom superiorni su ostalima u Valjevu i van njega), druga je ozbiljna opasnost gradskom. Nimalo manja od izvikane opasnosti od „poseljačenja”, pošto se ne shvata da je ograničavajući činilac rada na dobrobiti Valjeva, ili stvarne ljubavi prema njemu.

Dodatni razlog za „proveru” i poslednja pretpostavka istraživanja, tiče se uticaja aktuelnog ali mahom stihijskog, kampanjskog i nepromišljenog „vraćanja korenima” i „obnovi”. U slučaju grada, trebalo bi da to bude povratak gradskom koje je grad imao. (Nije toliko bitno je li to bolje ili gore od „povratka” onom što bi grad bio danas, da se to „ranije” nastavilo bez socijalističkog „ubrzavanja” i „eksperimenta”, pa i planskog „egzodusa sa sela”.) Iz niza razloga i nikako samo pomenutih, sasvim je moguće da to nije slučaj. Ili nije slučaj samo to.... Izgleda da ima i svesnog i planskog a ne samo neplanskog i stihijskog, rada na deurbanizaciji i reruralizaciji grada. Ne na planu privrede, jer je to nemoguće, ali na planu kulture i svesti, načina života!

Način istraživanja i opšti podaci o ispitanicima

Istraživanje je izvedeno krajem juna i početkom jula zatvorenim upitnikom i skalom stavova, s tim što su ispitanici uvek imali mogućnost za više odgovora. Formulacije ponuđenih odgovora nastojale su da odgovaraju tekućem žargonu (tako da ćemo ih zbog čitalaca van Valjeva, razjašnjavati). Izgleda da smo uspeli pošto su samo tri ispitanika imala primedbe na formulaciju „dobar Valjevac”. Kako nam se čini više zato što se ne slažu sa tom floskulom, nego što ne znaju šta znači.

Osnovni segmenti su oni uobičajeni u empirijskim istraživanjima: po socioprofesionalnom statusu, mada za temu kojom se bavimo taj status nije presudan. Važnije je skoro sve drugo: školska sprema i uzrast, školska sprema i poreklo roditelja, priroda mesne zajednice u kojoj žive... Zaposlene ćemo zato odmah razložiti po školskoj spremi, a zato ih zbirno i ima više od svake druge socioprofesionalne grupe.

Tabela broj 1. Ispitanici po socioprofesionalnom statusu

Bilo je „nameštanja” radi odgovarajućeg broja i polne strukture, kao i ravnomerne zastupljenosti nekih užih kategorija. (Na primer, učenika svih srednjih škola, i studenata u Valjevu i van njega.) Unutar struktura i kategorija nameštanja nije bilo, svaki pripadnik istih imao je iste šanse da postane ispitanik (slučajni izbor). Privatnici i oni sa osnovnom školom pokazali su najmanje spremnosti na saradnju, tako da ih je manje nego što smo planirali. Računajući na prve kao pripadnike lokalne „simboličke elite” (deo elite koji je u javnosti prisutniji od ostalih delova tako da može i više uticati na formiranje mnjenja, stavova i ukusa od ostalih), želeli smo da ih imamo više, odnosno koliko učenika ili studenata. Međutim, bili su čak i „teži” od drugih, ali time su pokazali i pomanjkanje gradskog (interesa za javna pitanja).

Tabela broj 2. Ispitanici po uzrastu.

Zanemarivši mlade studente a pogotovu (ne baš preterano ) stare penzionere, vidi se da ispitanici predstavljaju Valjevce „u najboljim godinama”! A sa studentima i učenicima, i budućnost Valjeva! Sa tom činjenicom valja stalno računati u kasnijim razmatranjima. Nešto manje i sa tim da su muškarci nešto stariji, i da penzioneri nisu stari onoliko koliko se neobavešteno pretpostavlja pri svakom njihovom pominjanju. Sasvim je moguće da ovo nije valjan uzorak njihove populacije koja je starija, ali ti stariji, silom bioloških prilika, i nisu toliko važni kao ovi... Naravno, karakteristike svake pojedinačne grupacije treba obavezno imati u vidu. Uzgred budi rečeno, to što su privatnici nešto stariji a nezaposleni nešto mlađi, pokazuje da naši mali uzorci ne protivreče bar nekim poznatim znanjima o skupovima koje reprezentuju.

Školska sprema roditelja uvek je važan činilac, pogotovu u ovakvim slučajevima!

Tabela broj 3. Ispitanici po školskoj spremi roditelja

Lako je videti kako se školska sprema roditelja stalno poboljšava (ubedljivo je najbolja kod najmlađih, učenika i studenata), ali i da su na delu čuveni mehanizmi sprečavanja negativne vertikalne pokretljivosti, ili škole kao sredstva reprodukcije postojećih nejednakosti. Ispitanici sa visokom školskom spremom mahom imaju roditelje sa istom takvom, i obrnuto! Veliki broj studenata čiji roditelji imaju samo srednju spremu nije demanti te činjenice, ili „ohrabrenje”. Radi se o tome da srednja škola ne omogućuje zaposlenje, a viša škola u Valjevu i mogućnost studija „kod kuće”, pojačavaju nenormalnu ulogu studija kao sredstva socijalne politike!

Školska sprema roditelja jedan je od pokazatelja njihove slojne pripadnosti, koja snažno utiče na mentalitet i ponašanje potomaka. Pošto bi nas ispitivanje svih pokazatelja daleko odvelo, ograničili smo se na njihovo gradsko ili seosko poreklo i odrastanje.

Tabela broj 4. Roditelji su Vam:

Sudeći po našem uzorku, Valjevo je prilično „mlad grad”, i samo malobrojni zaposleni sa višom školom, u više od trećine slučajeva imaju roditelje rođene i odrasle u gradu. Urbani Valjevci to su više postavši takvima, nego što su urbanitet nasledili! A ukoliko nisu takvima postali, to nije neobično. „Rođeni Valjevci”, nezavisno od toga da li su građani ili „urbani seljaci”, nisu „kolenovići”, to su samo činjenicom da su rođeni u Valjevu. Uostalom, dobar deo „rođenih Valjevaca” koji se nisu zadovoljili činjenicom za koju nisu nimalo zaslužni a koja je mnogima dovoljna tako da ne nastoje sami nešto postići, otišla je tamo gde je moguća veća promocija (Beograd). Isti je slučaj i sa solidnim delom (prodornih i sposobnih) „dođoša”, a deo sada živećih u Valjevu takođe „jednim okom” gleda na Beograd. Uopšte, Valjevo je mnogo češće nego što se misli samo prolazna stanica, a naglašena i prenaglašena ljubav prema njemu, kod onih koji u njemu žive, slepa je ljubav koja ne vidi svoje i njegove nedostatke, koja idealizuje ono što ne može ili ne želi da menja...

Indirektno i direktno, pitanjem: Ukoliko niste rođeni u Valjevu nego ste se doselili, pre toga ste živeli..., došli smo do podataka o najbližoj okolini i ranim iskustvima, jako važnih za formiranje osnova za kasniju ličnost.

Tabela broj 5.

Ranije rečeno na račun roditelja, relativizuje inače visoke brojke rođenih u Valjevu! (Očigledno nisu takve kod svih segmenata, naprotiv.) Normalno je i što su više kod mlađih nego kod starijih, kao i što su manje takve kod slabije obrazovanih. Ne baš velike razlike između onih sa sela i iz varošice, u skladu su sa trendovima opadanja stanovništva susednih opština. Inače, teško je reći da po pitanju koje nas zanima, ima bitne razlike između sela i varošice!

„Najbliža okolina” ispitanika, bez obzira na uzrast ili „život u gradu” koji se sastoji iz više mesnih zajednica, u velikoj meri je izvesna mesna zajednica. Uostalom, oni iz (centralno)gradskih retko borave u periferijskim, a oni drugi privremeno (mnogi i samo povremeno), borave u (centralno)gradskim. Kako u tom pogledu stoji sa ispitanicima, trebalo bi znati i s tim računati. Međutim, iznenađujuće deluje veliki broj onih koji ne znaju koja im je mesna zajednica, osobito kod privatnika! (Ali, to dosta govori o njima...). Nesigurnost koju ispoljava veliki broj navodeći pogrešno ime (tako da je teško ili nemoguće identifikovati mesnu zajednicu), dodatni je razlog da bar zasad ne operišemo inače veoma važnim indikatorom, ili ne razlikujemo ispitanike shodno (centralno, nesumnjivo) gradskoj ili prigradskoj mesnoj zajednici. Za materiju o kojoj sada govorimo, dovoljno je reći da su anketari pouzdani i da su obuhvatili svih deset gradskih mesnih zajednica.

Osnovano pretpostavljajući da bi broj pripadnika nesrpske nacionalnosti bio zanemarljiv (i sve veći broj lokalnih Roma deklariše se kao Srbin, što bar za gradsku sredinu nije „normalno”!), nismo ih pitali za nacionalnu pripadnost. Uostalom, posle petnaestak godina žestokog izjednačavanja „srpstva” i pravoslavlja, odgovor i na to pitanje imamo u sledećoj tabeli!

Tabela broj 6. Po religioznoj pripadnosti, Vi ste:

Po nauci i ozbiljnijoj publicistici, ovo nije karakteristično za grad! On je u svakom pogledu heterogena sredina, pa i u religioznom i etničkom. To je i deo poznate misli o „gradskom vazduhu koji oslobađa”: u heterogenoj sredini lakše je ispoljiti mišljenje koje odudara, jer je sasvim moguće da nije usamljeno! „Povratak korenima” i etnička homogenizacija, očigledno su izvršeni na štetu urbanog. Ili izgradnjom za nas tako karakterističnog, „našeg urbanog”, pri čemu je u njemu više našeg nego urbanog? (Priroda pravoslavnog, drugo je pitanje. Na nju ćemo se osvrnuti u drugom delu.) Nažalost, ovim smo ostali bez mogućnosti pravljenja razlika između religioznih i nereligioznih po nizu pitanja, i provere jako popularne teze da religioznost pozitivno utiče na mnogo šta...

Prvi deo: gradsko i ne-gradsko u načinu života ispitanika

Način života nije nam u prvom planu, i zanima nas zato što se uglavnom misli (i oseća!) onako kako se živi... Ako je tačna čuvena formula da se „varošaninom postaje” (a „seljakom ostaje”), onda je tačno i da se to dešava ili ne dešava zahvaljujući i nekim objektivnim činiocima. Zapravo, „igri” objektivnih i subjektivnih činilaca. Grad svojim stanovnicima „nudi” izvesne resurse i „simbole koje društvo ceni” a kojima selo i varošica ne raspolažu, i čijim korišćenjem „kandidati za varošane” i postaju varošanima. Razume se da samo „nuđenje” nije dovoljno, potrebne su i porodične i lične „objektivne mogućnosti”. A tek potom subjektivni podsticaji iz okoline, i vlastiti interes za korišćenje jednog i drugog.

Za mnoge možda neobično, počinjemo načinom stanovanja.

Tabela broj 1. Stanujete u:

Znatan broj onih koji ne žive u stanu, bar u našim uslovima, ne ide na ruku nastajanju urbanog. Stanovanje u vlastitoj kući (sa ili bez bašte, ovog puta to nije važno), znači izvesnu izolaciju od drugih i drukčijih, čija stalna blizina predstavlja jednu od karakteristika gradskog života. „Moja kućica, moja slobodica!”, u kombinaciji sa ranijim životom na selu, zato potpomaže nenastajanje varošaninom ili ostajanje seljakom. Pogotovu zbog dobro poznate činjenice da je u socijalizmu na gradnju vlastite kuće bio upućen upravo došljački i manje obrazovan deo gradskog stanovništva. Uostalom, pogledajmo broj zaposlenih sa osnovnom i srednjom školom koji žive u vlastitoj kući, pa ga uporedimo sa brojem onih koji žive u stanu!

Materijalna opremljenost domaćinstva važan je pokazatelj mnogo čega. U našem slučaju jako je važna struktura te opremljenosti, ili prisustvo-odsustvo izvesnih predmeta. Na primer, lako bi bilo videti da u mnogim selima broj automobila ili televizora po domaćinstvu, nije manji nego u gradu. Naprotiv! Posedovanje zamrzivača više upućuje na niži nego viši životni standard i fizičku udaljenost od prodavnica, i u razvijenom svetu ni najmanje nisu svojstveni gradskom stanovništvu....

Tabela broj 2. Vaša porodica (ili Vi lično), ima:

Više je nego upadljivo odsustvo vikendica sa nekim sportskim rekvizitima, a i to je znak gradskog načina života! Predominantan broj vikendica sa baštom (popularnih „placeva”) u odnosu na vikendice bez bašte, na istoj je liniji, ili je dopuna porodičnom budžetu više nego način odmora... Jasno je da znake gradskog načina života predstavljaju neki drugi predmeti, kojih je, nažalost, za jedan današnji grad, nedovoljno. „Opšte materijalno stanje” nije opravdanje, jer automobil je neuporedivo skuplji od umetničkih predmeta! Za ocenu gradskog načina života pojedinih kategorija, zato obavezno treba pogledati odnos između onih koji poseduju automobil, i onih koji poseduju te „druge predmete”. Ilustracije radi, od trideset privatnika (oba pola) njih 25 ili 83,3% poseduje automobil, a 9 (30,0%) te predmete. Kod zaposlenih sa visokom spremom istog broja, automobila je 23 (76,7%), a tih predmeta 4 (13,3%). Kod nezaposlenih kojih je takođe 30, njih 15 (50,0%) poseduje automobil, a 7 (23,3%) umetničke prdemete.... Zainteresovani samo za pomenuto stanje, u tabeli mogu naći mnogo važnog, pa i zabrinjavajućeg. To što mnogi nemaju ni televizor (pogotovu što on sve više zamenjuje novine i radio koji se slabo koriste!), na primer. Razlike među segmentima od principijelne su važnosti i ovde, tako da ćemo se na njih vraćati kasnije.

Način korišćenja slobodnog vremena takođe ne govori samo o visini životnog standarda, nego i mentalitetu. Normalno, od svih „načina” koncentrišemo se na važne za našu temu.

Tabela broj 3. U slobodno vreme upražnjavate (ili ste upražnjavali dok ste mogli) izlaske:

Pogrešno i bez poznavanja gradskog života, bilo bi mišljenje da se odlasci u kafane (tradicionalan naziv koji podrazumeva restorane i današnje kafiće), direktnije odnose samo na standard. Naprotiv, oni su znak gradskog života! Ne zaboravimo da su naši stari u kafanama besplatno čitali novine, da se u njima muziciralo i igralo. A pre svega da su one kao prilika za susrete sa drugima i drukčijima, važan deo javnog života, koji je u gradu ne samo mnogo razvijeniji nego na selu ili u varošici, nego je i svakodnevan a ne ekscesan (izuzetan, vezan za praznike ili druge „izuzetne prilike”). Otuda nije dobro što tih odlazaka nema više! U sličnom svetlu treba gledati i na odlaske u bioskop, koji su protivteža „privatnom konzumiranju” filmova na televiziji... Aktivan sport i rekreacija, nešto manje odlasci na utakmice, apsolutno su svojstveni gradskom čoveku, čak i više od odlazaka u biblioteku. (I zato što mnogi imaju vlastite ili knjige pozajmljuju od poznanika, i zato što u biblioteke, osobito one u varošicama, odlaze i seljaci.) Opet i zbog susreta sa drugima i stranima, i navikavanja na njih kao deo svog svakodnevnog sveta. Odlasci u pozorište i na koncerte nesumnjiv su znak gradskog života, čak i nezavisno od prirode koncerata! Šetnja i posete, ovde su važni prevashodno radi poređenja sa „gradskijim” načinima korišćenja slobodnog vremena. Samo donekle, oni mere i životni standard. Na primer, pogrešno je reći da nekima skoro ništa od nabrojanog osim njih, i nije na raspolaganju. Biblioteke koštaju jako malo, a njihove čitaonice – nimalo. Toliko ako ne i više, oni mere i vezanost za širu porodicu i sklonost ka kućnom životu, ne baš svojstvene gradu. Prema tome, korišćenje gradskog bitno zavisi od mentaliteta i onog od čega on zavisi (neposrednog okruženja, na primer), i ne možemo biti zadovoljni njegovim nivoom!

Visina životnog standarda, uključujući druge činioce osim ispitivane materijalne opremljenosti domaćinstva, nije dobar pokazatelj razlika između sela i grada. Lako bi se pokazalo da mnoga seoska domaćinstva imaju ne samo viši standard od niza gradskih, nego da u sličnoj meri poseduju i većinu pomenutih predmeta i mogućnosti. (Pogotovu što im neki, uključujući izvesne načine korišćenja slobodnog vremena, apsolutno ne trebaju.) Način potrošnje nešto je drugo, i jako je dobar pokazatelj. Potrošnja u gradu uglavnom je kontinuirana (sezonske oscilacije takođe su karakteristične za grad, pogotovu kombinovano sa modom za pojedine sezone), dok je na selu „ekscesnog” karaktera i mahom koncentrisana na porodična slavlja i krupne događaje kao što su i sahrane odnosno daće...

Tabela broj 4. U Vašoj porodici, troši se

Potrošnja na selu je pretežno ekscesna i demonstrativna, i radi pokazivanja materijalnih mogućnosti odnosno stava prema onima čiji se životni događaj: svadba, odlazak u vojsku ili smrt, obeležavaju. Otuda je samo prividno važna sadržina „porodičnih slavlja”, ili način njihovog odvijanja! Nikako se prema njoj ne treba odnositi sa potcenjivanjem, način života na selu je takav da se sa ostalima komunicira retko, prilika se mora iskoristiti! Inače, lako je videti da je ta seoska dosta prisutna, čak i bez onog što se može opravdati: materijalnim (ne)prilikama koje zahtevaju štednju. Ne zaboravimo, nismo ih pitali da li moraju štedeti, nego da li moraju štedeti kako bi bilo za porodična slavlja! Učenici i studenti, kao i obrazovaniji (zaposleni sa visokom spremom), i dalje se pokazuju gradskijim. Više od privatnika, koji, za razliku od njih, kao „džet-set” i simbolička elita, više utiču na ukus i neukus ostalih....

Korišćenje i nekorišćenje raspoloživih ustanova i mesta, „resursa” za gradski život, pokazatelj je koji se ne može zaobići kao dopuna slike stečene na osnovu „materijalne opremljenosti” porodice.

Tabela broj 5. Obeležite sa 1 do 3, ustanove i događaje koje urednije posećujete!

Teško pregledna tabela (koju bi procenti učinili još nepreglednijom), osobito posle ranijih, predstavlja valjan osnov za niz zaključaka na račun različitih stvari! (Tim više što se ovde žene i muškarci, moraju razlikovati.) Pritom pažnju treba koncentrisati na prvu vertikalu ili ono što su ispitanici stavljali na prvo mesto, zbog slabije sklonosti (osobito kod nekih kategorija), ka razmišljanju koje zahteva nekakav napor... Za nas je važno samo preferiranje autentično gradskog, ili ne baš takvog ili ne-gradskog (prigradskog i seoskog). Nadamo se da nije teško videti kako prvog nema u ohrabrujućoj meri (osobito pozorišnih predstava, koncerata „ozbiljne” pa i zabavne muzike, promocija knjiga i posebno predavanja i izložbi. (Omaškom, stavljeni su zajedno. Ali zato možemo osnovano da bi se jako loše kotirali ponaosob!) Kao i većina ostalih u ovom delu, tabela je osnov za razumevanje nalaza koji će biti prezentirani kasnije, tako da se i ne mora tumačiti. Jednostavno, neke grupacije su takve kakve su, i to treba „primiti k znanju”. I s tim treba računati uvek kada sa njima imamo posla, ne samo u našem istraživanju!

Zbog grada kao „rodnog mesta” zabavne i „ozbiljne” muzike, za razliku od sela koje i danas preferira narodnu (moramo prihvatiti uobičajene nazive mada nisu adekvatni), preferiranje ove ili one muzike dobar je pokazatelj gradskog načina života

Tabela broj 6. Urednije posećivanje koncerata:

Sasvim mladi učenici i studenti nisu u stanju da spasu muzički ukus Valjevaca, relativnim preferiranjem zabavne muzike! Baš zato što su mladi, „ozbiljna” muzika je, eventualno, pred njima a ne sa njima... Ostalo je prema očekivanjima, i nije neobično što penzioneri i zaposleni sa osnovnom školom narodnu muziku pretpostavljaju ostalima. Opredeljenje privatnika, iznenađenje je samo ako zanemarimo ono što smo o njima saznali ranije....
Masovni mediji sastavni su deo svakodnevnog života, bez obzira na tip naselja, s tim što su stanovnicima grada znatno dostupniji. Razume se da objektivna dostupnost nije isto što i dostupnost, za drugo je potrebna i subjektivna sklonost i potreba. Upravo nju pokušavamo saznati, tim pre što od prirode preferiranog medija dosta zavisi ono što se njime dobija i ugrađuje u vlastiti habitus. (Za sledeće pitanje to je, kod nas, od presudnog značaja.

Tabela broj 7. Koje medije pratite redovnije?

Prošlo je vreme kada se smatralo da osoba koja ne čita novine nije savremena osoba, jer je manipulacija preko novina (i drugih medija), tolika da je možda bolje nemati sa njima nikakve veze! Upućenost na dnevne novine ili bilo koji pojedinačni medij, zato nije dobar osnov informisanosti, u principu više kod gradskog čoveka. U našem slučaju, te upućenosti imamo poprilično, kao i nemanja iskustava sa stranim medijima. (“Poprilično” je u odnosu na druge medije, samo po sebi, uopšte nije takvo! Pogotovu kod studenata, ako pretpostavimo da učenici nisu skloni sedenju i čitanju novina). Iznenađenje je slaba zastupljenost periodičnih listova i revija, posebno kod žena, navodno upućenih upravo na njih. S obzirom na bogat izbor istih, „lakih” i ozbiljnijih, od stvarno gradskog stanovništva (uključujući muško), trebalo bi očekivati znatno više! Još više iznenađuje slab interes privatnika za lokalne TV, jer to znači i pomanjkanje interesa za „lokalne teme”, odnosno grad! Sa radiom i Internetom treba biti oprezan, pošto služe u mnoge svrhe a ne samo radi informisanja. Srećom, malo je nezainteresovanosti, ili nemanja vremena za medije.

„Trebalo bi” da stanovnici grada budu bolje informisani od stanovnika sela, u principu. Pošto nas ne zanima informisanost jednih i drugih nego nekakav relativno „pristojan” stepen informisanosti stanovnika grada kao jedna od oznaka njihove „gradske prirode” (što znači i korišćenje različitih izvora), nadovezujući se na prethodno pitali smo kako prate zbivanja u drugim državama. Pretpostavljamo, na osnovu teorije, da ih ta zbivanja „moraju” zanimati (neke od njih su su do skora bile zajedno sa našom i u njima su prijatelji i poslovni partneri), i da ih otuda prate.

Tabela broj 8.

Ovo nisu dobri nalazi, i van konteksta našeg istraživanja! Kako naši mediji informišu o zbivanjima van naše zemlje (nije bolje ni o onima u zemlji), hladnijim posmatračima i ne liči na informisanje! Praćenje njihovih medija je veoma skromno, pogotovu što mediji u nekim susednim zemljama, ne zahtevaju poznavanje stranih jezika. (Ili formalno zahtevaju, ali ako su hrvatski i bošnjački stvarno strani, onda smo neformalno poliglote). Internet mnogima služi u druge svrhe, jer je manje onih koji ga koriste i u ove svrhe, od onih koji ga poseduju. Na primer, od zaposlenih sa srednjom školom poseduje ga solidnih 37,8%, a u ove svrhe vidimo da ga koristi samo 24,3%. I to zajedno sa „našim medijima”! A „urednije” ga koristi u sve moguće svrhe, tako da se to nije videlo u prethodnoj tabeli, samo 18,9%. Kontakti sa njihovim ljudima, u kontekstu naše teme i pomenute religiozno-etničke homogenosti Valjeva, više su nego alarmantno skromni! Jedino ohrabrenje donekle predstavljaju studenti i učenici, kojima su neki izvori i nedostupni. Ali zabrinjava znatan broj njih, koji ta zbivanja ne prati.

Dodatni pokazatelj prethodnom ali i samostalan izvor saznanja o prisustvu gradskog načina mišljenja i osećanja odnosno života, jeste sledeći.

Tabela broj 9. Kad idete u Beograd, to je radi:

Odlaženje u Beograd radi poseta kulturnim ustanovama, valjan je pokazatelj gradskog mentaliteta. Bez obzira na materijalno stanje, jer na pitanje da li je u vreme materijalne oskudice potrebna duhovna kultura, odgovor je dao još pećinski čovek (Dragoslav Srejović)! Samo 10,8% takvih među zaposlenima sa srednjom školom tim stanjem i da se objasniti, ali da u ovu grupu spada samo 20% privatnika, teško. Pogotovu što ne bi trebalo reći da stoje slabije od zaposlenih sa višom (25%), pa i onih sa visokom spremom (30,0%). Zato ćemo one koji to čine, iz reda privatnika i zaposlenih sa srednjom, višom i visokom spremom (ponavljamo i naglašavamo, samo 24), posmatrati posebno. Mali broj studenata zainteresovanih za posete Beogradu iz ovog razloga, posledica je i činjenice da je deo ispitivanih studenata (nažalost, nepoznat), stalno u Beogradu! Ostali odlasci nisu valjan pokazatelj, na primer, „porodične i slične posete” odvijaju se i unutar Valjeva, ili su radi utakmica koje su samo višeg ranga (ne nužno i nivoa) nego u Valjevu.

Vrlo je simptomatično ili u skladu sa ranijim nalazom i bitnom tezom da se varošaninom postaje, da većina onih koji u Beograd odlaze radi poseta kulturnim ustanova, njih 14 ili 58,3%, živi u stanu. Ostali su podjednako raspoređeni u porodičnim kućama sa baštom i bez nje. Međutim, biblioteku sa knjigama na našem jeziku poseduje čak dvadeset troje (95,8%), a sa knjigama na stranom jeziku solidnih 10 (41,7). Sa istim brojem zastupljeni su umetnički predmeti i neki muzički instrumenti, uz tri klavira (12,5), za koje iz prethodnog rečenog sledi da nisu samo statusni simboli. Uostalom, u kafane idu manje od od skoro svih socioekonomskih grupa (58,3%), ali bioskop, pozorište i biblioteku posećuju intenzivnije (45,8%, 66,7%, 29,2%): Poslednja brojka, naravno, dobija na težini s obzirom na posedovanje vlastite biblioteke, ili korišćenje beogradskih. U pogledu školske spreme roditelja, osobito majke, nisu baš potomci elite. Visoku spremu ima otac samo sedmoro takvih (29,17%), višu njih troje (12,5%), tako da dominira srednja (9, odnosno 37,5%) i osnovna (5, odnosno 20,8%). Od majki pomenutu sklonost i odliku gradskog još su teže mogli steći, pošto ničija majka nema fakultet, a višu školu imaju samo dve (8,3%). Srednja je prisutna kod trinaestoro (54,17%), a osnovna kod devetoro (37,5%). „Stari varošani” takođe nisu, ili je takva samo jedna četvrtina (roditelji rođeni i odrasli u gradu). Sa ostalima je drukčije, po sedmoro (29,2%) ima roditelje koji su rođeni na selu a odrasli su u gradu odnosno rođeni su i odrasli na selu, uz po jedno (4,2%) sa jednim roditeljem koji je odrastao u gradu a rođen je na selu. Da nisu potomci elite već self made mans-i, pokazuje i to što su mahom iz Valjeva (17 ili 79,8%). Sa sela je petoro (20,8%), a iz manjeg grada ili varošice odnosno grada slične veličine kao Valjevo, po jedno (4,2%). Dnevne listove prate takođe dosta intenzivnije od ostalih (75,0%), kao i strane medije (25,0%), mada ne onoliko koliko bi se moglo očekivati. Uostalom, samo njih troje (12,5%) prati zbivanja u drugim državama preko medija i Interneta. (Ovo potvrđuje hipotezu o Internetu koji nije nova verzija nekadašnjih novina, koje su „gradskom čoveku služile kao zamena za jutarnju molitvu”). Potrošnja unutar njihovih porodica takođe nije mnogo „gradskija”, pošto je kontinuirana i „sezonska” kod 45,8% a nedvosmisleno „seoska” kod 29,2%. Zbog svega toga a osobito porekla, moglo bi se zaključiti da je ova skupina, kao i najveći deo našeg zaista gradskog stanovništva, relativno „mlada”. Odnosno, bez dovoljno kontinuirane gradske tradicije.

Drugi „izvedeni segment” čine ispitanici iz reda privatnika i zaposlenih sa srednjom, višom i visokom spremom, koji poseduju biblioteku sa knjigama na našem jeziku, ali u Beograd ne odlaze radi posete kulturnim ustanovama. Iz niza razloga, pretpostavljamo da posedovanje biblioteke (pitanje je i šta se sve njom naziva!), nije toliko bitno kao prethodno posmatrano. Pretpostavka se pokazala umesnom već time što smo ovde imali 52 osobe, a dalje razlike dosta su upadljive. Pre svega, automobil imaju više od proseka za svoje izvorne skupine (73,1%), a isti je slučaj sa vikendicom bez bašte i sa baštom (11,5% i 15,4%, pri čemu uzajamni odnos nije zanemarljiv). Umetničke predmete poseduju nešto ređe (34,6%), kao i klavir (11,5%) koji može služiti i kao posebno uočljiv statusni simbol... Ovde većina živi u porodičnoj kući sa baštom (21, odnosno 40,4%) ili bez bašte (9, odnosno 17,3%). Kafane posećuje 40,4%, bioskop 34,6%, a biblioteku 25%. Zauzvrat, 34,6% rado ide na koncerte („lakše muzike”), a 25% upražnjava aktivan sport odnosno rekreaciju. Školska sprema roditelja bolja je nego u prethodnom slučaju, fakultet ima 23,1% očeva ispitanika, višu školu 15,4%, srednju 38,5%, a osnovnu 21,1%. Posebno su „bolje” majke, čiji su procenti istim redosledom 3,8; 7,7; 50,0; i 36,5. Roditelji su im takođe više „gradski”; rođenih i odraslih u gradu je 26,9%, odraslih u gradu a rođenih na selu 38,5%, a rođenih i odraslih na selu 19,2%. (Majka je odrasla u gradu a rođena na selu u 3,6% slučajeva, a sa ocem je tako u 7,7%.) Zanimljivo je da su pretežno iz Valjeva (38, ili visokih 73,1%) ili grada slične veličine kao Valjevo (4, odnosno 7,7%), dok je sa sela samo 7. (13,5%). Dnevne listove prate manje od prethodne skupine ali više od proseka skupina iz kojih potiču (65,4%), a isto važi za strane medije (19,2%), i zbivanja u drugim državama preko Interneta (5,8%). Potrošnja u njihovim porodicama malo je „gradskija” po prvom kriterijumu (48,1% prema 45,8%), ali je više „seoska” po drugom (32,% prema 17,5%). Beznačajno manji broj onih koji moraju štedeti radi porodičnih slavlja (15,4% prema 16,7%), može biti i posledica većih izdataka upravo na odlaske u Beograd.

Sve u svemu, vidimo da stanovnici grada ne žive nesumnjivo gradski. Zašto je tako uglavnom je poznato, a može se dovoditi i u pitanje. Već sada je neupitno da zbog načina života, nije realno očekivati nesumnjivo gradski mentalitet. Koliko je takav, videćemo u sledećem delu analize.