Lepo će uvek biti prihvaćeno

Zgrade arhitekte Jasmine Kolarević- Popović (Valjevo, 1959), sa ostvarenjima još nekoliko njenih kolega srednje generacije, trajno obeležavaju ne male prostore grada. Pripada onim graditeljima koji su se već izborom svoje diplomske teme trajno opredelili da se, u svom zavičajnom okruženju, potvrde u tom odgovornom poslu.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu diplomirala je, 1984. godine, temom „IS Petnica”. Sticaj okolnosti učinio je da projektuje, a srećom i rukovodi izgradnjom prevashodno stambenih zgrada. Po završetku studija u GP „Jablanica”, a potom, do danas, radi kao glavni pojektant u GATE.

Postigla si maksimalnu svedenost, pročišćenost...

„Manje je više”- tu izreku Mies Van Der Rohe-a uvek sam prepoznavala kao meni blisku i trudila se da se primaknem tome. Kada gledam izvedene objekte, ili njihove fotografije, uvek su mi najlepša jednostavna rešenja od prirodnih materijala (kamen, drvo, običan zid...). Na ovoj zgradi sam baš želela da to bude bela fasada – obična, prskana. Meni je to prava slika zida. Sa drvenim kapcima, koji svojom bojom i teksturom izazivaju osećaj topline i prisnosti. Kapci su inače od kvalitetnog uvezenog materijala, koji je vodootporan, predviđen za oblaganje fasada. Svi u GATE smo se veoma trudili da pronađemo i nabavimo taj materijal i da ga na pravi način upotrebimo. Verovala sam da će nešto lepo biti prihvaćeno kada ga pokažete. I jeste, dolaze ljudi i interesuju se za taj materijal jer im se sviđa, pa pitaju kako da ga nabave za svoje kuće i terase.

U dvorišnom prostoru koje okružuju nove zgrade GATE već je zasađeno drveće čije će krošnje prekriti parking koji zamenjuje tradicionalna dvorišta malih gradova. Ona sa česmom u hladu, svetnjacima, ružama... Nismo baš našli pravi odgovor na pitanje kako da tu zelenu tišinu nasleđa koje nestaje u zaleđima ulica očuvamo kao „baštinu u novom ruhu”...

Sadašnji način gradnje stambene zgrade podrazumeva da se na toj parceli obezbedi odgovarajući broj parking mesta, za svaki stan i lokal, tako da je i to jedan od uslova površine zgrade. Tako se iza zgrade, koja je na liniji ulice, uvek nalazi parking. Trudimo se da oplemenimo te površine, da postavljamo raster betonske elemente u pesku koje posle izvesnog vremena proraste trava, da ostavljamo delove za travu i zelenilo, sadimo ili sačuvamo postojeće drveće, postavljamo odgovarajuću rasvetu za dvorište.

Mnogo bi nam lakše bilo kada bi se taj mirujući saobraćaj rešavao na malo širem potezu, recimo na nivou celog stambenog bloka između četiri ulice, pa da se odredi mesto za otvorenu višespratnu garažu. Da svaki investitor koji gradi u tom bloku mora da uplati odgovarajuću sumu, prema površini zgrade, za parkiranje (slično nadoknadama za atomsko sklonište). Kada bi to moglo da se urbanističkim planovima obuhvati kao dato rešenje imali bismo dvorišta iza zgrada namenjena za zelene površine i za igru dece, imali bismo lepši pogled kroz prozor i možda bismo bili malo sređeniji. A tako su nas učili i u školi, kako se formira stambeni blok.

Šta je sa podzemnim garažama?

Parkiranje u podrumima i podzemnim garažama moguće je ukoliko se angažuje velika površina placa i gradi velika zgrada jer su propisane komunikacije široke, rampe izuzetno dugačke, potrebne su odgovarajuće okretnice, tako da se za mali broj parking mesta to uopšte ne isplati – ni prostorno, ni novčano. Garaže su za veće komplekse ili skupe lokacije, recimo u Beogradu, gde se kvadrat stana prodaje dva-tri puta skuplje nego u Valjevu, a garaža se, naravno, posebno plati. Ovde se samo zavaravamo kada na malom placu crtamo zgradu i parkiranje sa lift platformom u podrumu, baš bih volela da to vidim u Valjevu.

Od bloka, čija je rekonstrukcija počela sa tvojom „pink” zgradom, dobili smo zapravo novo stambeno naselje ali bez smislenog otvaranja prema ulicama, vezama unutar, sa puno betona...

U tom bloku (blok između ulica Hajduk Veljkove – Sinđelićeve – Pantićeve i Karađorđeve) bilo je puno graditelja u različito vreme – što pravnih, što bespravnih, tako da smo dobili opštu šaroliku sliku. Stanari naših zgrada imaju veoma lepo održavana dvorišta, vidi se da imaju domaćinski odnos prema svojoj okolini.

Kakav je novi odnos prema gradskoj parceli? Da li samo pitanje finansijske moći opredeljuje vlasnika parcele da krene u njeno ukrupnjavanje ili i grad treba da se u to uključi. Neki urbanistički vrednosni principi izgubili su se u kontekstu „neprikosnovenosti” parcele?

Urbanisti tvrde da se sa promenom vlasničkih odnosa, gde je privatna svojina svetinja, izgubila mogućnost intervencija u prostoru, tako da su arhitekti prinuđeni da rešavaju svaku parcelu posebno. Znači, nema zajedničkog rešenja za jedan stambeni blok. Tako svaka zgrada ima svoj parking, svoje đubre, svoj hidrant. Ovo bi moglo da se prevaziđe kada bi se zajednički dogovorili, ali nama je to mnogo komplikovano. Celovito rešenje jednog gradskog stambenog bloka ima logiku, ekonomsku podlogu i daje mnogo lepšu i humaniju sliku grada i to se u organizovanim i bogatijim državama oduvek radilo i radi. U „Gejtu” se trudimo da spojimo više parcela kada gradimo kako bismo dobili kvalitetniji prostor sa više mogućnosti i otvorenosti.

Ne gubimo li šansu za osmišljenu revitalizaciju gradskih prostora?

Bojim se da kvarimo svoje šanse. Mi živimo u siromašnom gradu i šta god radimo treba da uradimo maksimalno kvalitetno jer dugo nema „ispravke”; sve ovo što sad sagradimo trajaće bar 50 godina; nema ovde brze izmene, proizvodnje u ekspanziji. Mislim da smo u takvoj situaciji mnogo obavezniji da budemo promišljeni i kvalitetni jer nismo u prilici da se razbacujemo.

Neki samo nama znani provces skoro da je ozakonio stavljanje dvovodnih i četvorovodnih krovova na višespratnice, koje su, kao i u celom svetu, projektovane sa ravnim krovovima. Uspela si da svoje zgrade odbraniš od toga projektujući fantasitčne stanove sa velikim terasama na krovovima?

U celom svetu, znači i u zemljama severno od nas, uobičajeno je da stambene zgrade sa tri i više spratova imaju ravne krovove, prohodne ili neprohodne krovne terase, pokrivači su razne vrste hidroizolacija ili lim. Krovovi sa crepom, koje viđamo na sve strane, više idu uz individualne kuće i vile, znači male, niže objekte. I kod nas je tako rađeno 60-tih godina prošlog veka.

Ova naša zgrada u Karađorđevoj urađena je sa ravnim krovom i svako može da vidi razliku u izgledu zgrade. U potkrovlju smo uradili stanove sa velikim terasama, sa lepim pogledom na grad, koji imaju sunca, vazduha, manje buke sa ulice...

Prekrajanjima gubimo i deo istorije grada?

To je način snalaženja, što nije specifično samo za naš grad. Pogledajte u Beogradu, tamo je još gore. Vi gradite na ravnom krovu jer je povoljnije, lokacija u centru sa svom infrastrukturom, a argument je bio „rešavamo problem prokišnjavanja”. To je način kako jeftinije doći do stana u centru. To je trajno naružilo grad, te silne badže i krovovi. A prokišnjavanje tek stiže jer ti krovovi imaju puno uvala i drugih slabih mesta opšivenih limom.

Da li kao autor imaš uticaj na dalji život zgrade?

Pa, od momenta kada podelimo ključeve vlasnicima nemam uticaja. Ali mislim da je svak kupio ono što je iza tih vrata i da van toga ne bi trebalo samostalno da interveniše, da treba da se zna red. Da, treba poštovati autorska prava, pa bi za svaku izmenu na zgradi trebala saglasnost projektanta. Mislim na zatvaranje i natkrivanje terasa, postavljanje raznih reklama na glavnoj fasadi, te postavljanje klima uređaja. Smeta mi kada vidim da drže krš na terasama, mada obično stavljam ograde koje nisu baš providne. U Nemačkoj, na terasama do ulice, ne smeju ni veš da suše, tu može da bude cveće i ništa više.

Vlasnici lokala kao da se nadmeću sa reklamama – koja će da bude veća, upadljivija, nalaze razne pozicije na fasadi, na trotoar iznesu obavezne frižidere, pa se napravi vašar, a mnogo natpisa lepe po staklima. Pokušala sam, za promenu, da vlasnicima lokala u Karađorđevoj dam neku vrstu preporuke da u visini nadsvetla (iznad ulaznih vrata u lokal) stave reklamu jer smo tu ostavili priključak. Kod nas nedostaju obavezujuća pravila za stanare u zgradi, tako da je to prazan prostor za razne improvizacije. To je vrlo nezgodno, pre svega za vlasnike stanova, jer im drugi degradiraju okolinu.

Standard stanovanja u tvojim zgradama – da li je to standard za 21. vek, ili smo još u 20. veku?

Po tim standardima zna se gde smo. Obrade u stanovima su na nivou višeg standarda u odnosu na prethodni period ali su stanovi manji. Uglavnom se kupuju mali stanovi i došlo je do promene u strukturi stanova. Ono što se nekada, po površini, smatralo dvosobnim stanom sada je trosobni, ono što je bivalo jednosobni sada je dvosobni stan. Danas se traži dvosoban stan od 35 do 45 kvadrata, makismum, a u „Kolubari 2” smo imali dvosoban stan od 50 do 64 kvadratna metra. Visok standard podrazumeva, pre svega, prostor i to je luksuz – imati visoke, svetle, velike prostorije dobro funkcionalno povezane, a posle dođu obrade i luksuzni materijali. Hoću da kažem kako je pogrešno luksuzno opremati malo kupatilo.

„Kolubara 2” i danas je pojam nekakvog standarda?

U smislu prostora da, ali u pogledu upotrebljenih materijala ne. Stanovi su prostrani, zgrade su u zelenilu. Stanari uglavnom imaju primedbe na termičku zaštitu, neodržavanje i udaljenost od centra. U našoj zemlji, 60 – 70-tih godina prošlog veka, u pogledu izgradnje, pratili smo Evropu. Primeri za to su stambena naselja, domovi kulture, škole, bolnice, koji su projektovani po svim standardima profesije. Mi smo tada pratili svet. Posle toga smo se „snalazili”.

Šta se pomera od tvoje „Jablaničine pink zgrade” do ove „Gejtove bele”?

„Pink zgrada”, kako je zoveš, je iz onog boljeg vremena. Završena je 1990. godine. Posle je nastao haos, zastoj u gradnji, pa smo opet bili na početku. Od tada imamo postepen razvoj i na svakoj zgradi se trudimo da poboljšamo standard. U našim, „Gejtovim” zgradama su ugrađeni kvalitetni liftovi, sve imaju interfon sa kamerama na ulazu, satelitske antene, prozori su od PVC-a, izlozi od eloksiranog aluminijuma, unutrašnja vrata od medijapana sa PU obradom, parket i keramika su prve klase.

Već svojim postojanjem, zgrada u Karađorđevoj 117-121 menja mnogo u tom bloku, ulici, delu grada...

Volela bih, kada je reč o toj zgradi, da ljudi promene odnos prema fasadama, da požele da i njihova zgrada izgleda uredno. Kad pogledate zgade u Karađorđevoj, vidite da su sve oronule, zapuštene. Mora se uvesti obaveza za mesečno izdvajanje para za njihovo održavanje. Ako se sa tim ne počne odmah, ljudima će malter i lim uskoro padati na glavu. Jedno vreme sam mislila da ljudi nemaju novca, ali kada se pojavila kablovska TV svi su se prijavili! Prema tome, mora da se plaća održavanje zgrade, što pre to bolje. Mislim da je depresivno i za te ljude da prolaze prljavim i zapuštenim hodnicima. A i gradska vlast bi mogla da da primer i uradi nekoliko fasada. Pozitivan primer je zaštićena Jankovića kuća kod Crkve, gde su radovi u toku.

I još nešto, da se u Karađorđevu i sve ostale ulice vrate drvoredi! Da budu onako bujni i zeleni, kao što su nekada bili. Mislim da je strašno važno za naš grad da drvoredi budu u svakoj ulici jer oni daju utisak prijatnosti i lepote, skrivaju neodržavane fasade, stvaraju utisak uređenog i bogatog, da ne govorimo o hladovini, o tome da štite zgrade od ulične prašine, da povoljno utiču na mikroklimu. Da to što priroda daje negujemo. Predlažem, takođe, da onaj ko poseče drvo u gradu mora da ih zasadi bar dva! Obrazloženje sa „grbavim” trotoarima je nedovoljno pošto u gradu uglavnom i nema ravnog trotoara, na njih nismo ni navikli, pa nam je to svejedno, a za hlad nam nije svejedno.

Da li je činjenica da su tvoje zgrade u centru grada neka vrsta privilegije?

Mi gradimo stanove za prodaju, pa je normalno da su nam zgrade u centru. Inače, imam sreću da radim u firmi gde se poštuju pravila struke i uvek teži nečem lepom i dobrom i gde ste inspirsani da nešto uradite najbolje što možete.

Tvoja lista u anketi Revije „Kolubara”, janaura 2005, o lošim ostvarenjima, o objektima i graditeljskim pojavama u Valjevu, govori da imaš odnos prema gradu kao mestu istorijskog nasleđa. Tvoja lista je protest zbog toga što smo izgubili „Promaju”, „Zdravljak”, što smo dozvolili intervencije u Petnici, gradnju uz zdanje Stare železničke stanice, poplavu nadgradnji...

Smetaju mi intervencije koje na duži period degradiraju neku lokaciju. Ako se, recimo, izgradi nešto gde mu nije mesto, tu bar 50 – 100 godina ne možete da očekujete ništa drugo. Kod nas to ostaje i zato mi je žao kad se neki prostorni potez degradira i naruši jer trajno ostaje takav za naših života. I zbog toga sam te primere navela. Žao mi je Pećine. Po gradu ima dosta mesta za gradnju i gde baš da nađu da na Promaji moraju da naprave TV studio, da naprave bunker bez prozora (ne trebaju im) na vrh Pećine! Pošto sam odrasla u Brđanima, na Promaji pamtim restoran sa divnom terasom i onaj predivan pogled prema gradu. Volela bih kada bismo to mogli da vratimo u normalno stanje, a i nije nam ni od koristi.
Ili, kako je moguće da neko uradi onakvu dogradnju „Zdravljaka” i da mu to bude dozvoljeno? Ipak se mora poštovati genius loci – duh mesta pri projektovanju, od toga se počinje. To investitore ne zanima ali to naše kolege moraju da znaju!

U anketi si tada skrenula pažnju na vredna arhitektonska ostvarenja – Dom kulture, Drugu osnovnu školu arh. Dragana Jovanovića, obdanište arh. Vladimira Tvrtkovića, objekte novog vremena uporedo sa starim zdanjima poput Gimnazije ili „vile Tucovića”...

Pomenula sam ih zbog toga što mislim da je svaki od tih objekata u skladu sa vremenom u kojem je nastao, kvalitetan predstavnik svoga doba i stila, jednostavan. Čitljiv arhitektonski.

Dom kulture izdvajaš kao najvrednije ostvarenje Valjeva?

Mislim da je to lepa zgrada. Šteta je što je ne vrate u prvobitno stanje. Mnogo su ispregrađivali unutra, verovatno iz ekonomskih razloga. Ali to će moći lako da uklone. Stvarno je čudno da se ne zna ko je autor tog zdanja!

Nisi imala dilemu, da li živeti i raditi u malom gradu?

Kada sam završavala fakultet već je bilo mnogo nezaposlenih arhitekata na birou u Beogradu, a ja sam imala stipendiju „Jablanice”. Nije bilo govora o tome da ja čekam posao i da ne radim. Nisam imala problem male sredine. Jedino što mi je žao je to što je Valjevo sada ekstremno siromašan grad, pa se to odražava na sve jer su mogućnosti investitora lošije nego u drugim gradovima.

Doslednost dizajna pekare MAX daje utisak da si sa Oliverom Mitrović uspela da zamišljeno i ostvariš. Ljudi lepo komentarišu taj prostor. Kako se osećaš u kafićim i restoranima, koje su uredile tvoje kolege?

Investitor Mojić imao je poverenje u nas dve i zaista nam je dao odrešene ruke tako da smo mogli da uradimo MAX onako kako smo ga i uradili. Bile smo svesne da je to centar grada, važna lokacija. Od kafića, lep mi je (Vasin) „Kaleidoskop”. To je mesto (to sam mu rekla), koje odgovara duhu okruženja – blizina Gimnazije. Mesto za buduće intelektualce, za razliku od onih predizajniranih kafića, gde su uložena silna sredstva i gde se skuplja neki drugi svet. Kreativno, maštovito, lepo a jednostavno.

Dvadest godina u arhitekturi?

Mislim da i nisam mnogo uradila. Moglo je i više, ipak je to mnogo vremena. Provela sam 4-5 godina na gradilištu, pa na prvom trudničkom bolovanju (imam sina Mihaila), pa na drugom porodiljskom (imam sina Gavrila), pa se sad šalimo – „a šta je ostalo?”... Imala sam sreću kad sam se zaposlila u GATE-u, da smo projektovali i izvodili zgrade tako da ima izvedenih objekata. Volela bih da se više bavim enterijerom.