Ljudske glave nisu vrbovina

Aleksandar Loma na svečanoj akademiji u Domu kulture

Valjevo nije od juče. Ako i zanemarimo Gradac s početka jedanaestog stoleća i njegove moguće prethodnike, pisana istorija Valjeva pod tim imenom traje već preko šest vekova. Doskora smo kao dan Valjeva slavili jedan datum od pre šezdeset godina, koji je generacija naših roditelja, pa i naša, doživljavala sa pomešanim osećanjima. Od ove godine proslavljamo jedan drugi, raniji datum, ali opet ne godišnjicu osnivanja grada ili njegovog prvog pomena, kako se to inače uglavnom čini, nego dan kada je naše Valjevo, pre tačno dvesta godina, celo izgorelo, „u puhor pretvoreno”, po rečima Milana Milićevića – po drugi put za šest godina, jer je isto tako spaljeno i uz Kočinu krajinu; i oba puta palili su ga Srbi Valjevci, naši preci. Teško je zamisliti ondašnje Valjevo, u čijem središtu se, monumentalan i preteći, uzdizao Muselimov konak, danas utonuo i gotovo neprimetan u okruženju visokih novogradnji. Opasan odbrambenim zidom, na kojem su se mesec i po dana pre toga našle glave knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, on je tada bio pravo utvrđenje – tvrdoća, po rečima kneza Nikole Grbovića, koje navodi prota Mateja. Ta zgrada jedina je od šestovekovnog Valjeva preživela dan koji smo izabrali da slavimo.

U ovom naizgled paradoksalnom izboru ogleda se sama suština naše istorije. Zato nam u ovoj prilici valja pokušati da se vratimo u to čudno vreme, u kojem su varoši nestajale u plamenu i ponovo nicale kao brezici na zgarištima šumskih požara. I sama ljudska glava na ramenima bila je tada nestalna i promenljiva veličina. Lako se dešavalo da skliznuvši sa vrata odleti nekuda daleko, do Beograda ili Carigrada, i uzleti visoko, pobodena na kolac na vrhu nekog bedema, a ponekad i da se prekonoć vrati, ukradena i prenesena u nedrima nečijeg gunja, i ponovo spoji sa svojim telom. To što se desilo posečenom knezu Aleksi Nenadoviću na javi, njegov sin, prota Mateja, doživeo je u snu, koji nam prepričava u svojim „Memoarima”: pre nego što će preći Drinu da izvesno vreme proboravi u turskom logoru kao talac i jedva odatle izvuče živu glavu, usnio je kako hoda noseći istu tu svoju glavu odsečenu u rukama, pa je zatim pažljivo namešta na vrat, pazeći da pogodi spojeve dušnika i jednjaka. Sedam dahija, ogledajući se u tepsiji sa vodom, vide sebe bez glava mnogo pre nego što su im se one, na Ada Kaleu, zakotrljale prema mutnim vodama Dunava, a na Čokešini, takođe u Višnjićevoj pesmi, glava srpskog junaka, skotrljavši mu se pred noge u travu, psuje majku Turčinu koji ju mu je odrubio.

Ljudska glava nije vrbovina, kada je poseku, da se omladi, kako veli isti narodni pesnik kroz usta Đorđa Ćurčije; a u to doba godine, pre dva veka, izbijali su mladi izdanci u vrbacima oko Kolubare i javljali su se, kao i sada, drugi vesnici proleća. Započinjao je godišnji preporod prirode, ali je trebalo dočekati puni razvoj i zrelost; „ko izdao, izdalo ga ljeto, bijelo mu žito ne rodilo” glasi epska kletva sa kojom srpski ustanici idu u boj. Šestog maja na Dubokom na Savi, kada je Valjevcima iz Srema stigao prvi top i među njih prvi put došao Karađorđe i pozdravio ih, gora je već bila olistala, mogla se pridružiti pesmi postrojene vojske: „i preko sveg Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no i da je šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao” piše Prota.

Pavle Simić: Ilija Birčanin predaje harač (Foto: Pavle Simić)

Koje su pesme pevali? Svakako ne one deseteračke junačke, uz gusle; one nisu za pevanje u horu, nego za dugo sedenje kraj večernje vatre. Bilo je starih, vremenom osveštanih pesama, lepih i jednostavnih, možda još iz drevne slovenske postojbine donetih melodija sa tekstovima koji su se mogli prilagoditi novom vremenu. Jednu takvu pesmu zabeležio je pre sto pedeset godina u Valjevu Kornelije Stanković; njen tekst znamo u dve varijante, iz njegovog zapisa i iz spisa Konstantina Nenadovića. U njoj se priziva Kalopera Pera da otvori vrata gradu. Možemo, sa Veselinom Čajkanovićem, nagađati da ta Kalopera Pera stoji u vezi sa slovenskim bogom gromovnikom Perunom, i pretpostaviti da iza otvaranja vrata na gradu-tvrđavi stoji motiv prolaza na nebu koji otvara prva prolećna grmljavina, kroz koji nastupa nova godina, novi vegetacioni ciklus, sa ravnomernim rasporedom blagotvornog sunca i plodonosnih kiša; taj motiv prepoznaju ruski naučnici Ivanov i Toporov u sezonskim obredima i pesmama raznih slovenskih naroda. Čini se verovatnim da je pesma "Kalopera Pera" izvorno pevana uz uskršnje poklade, koje padaju početkom proleća, u maskiranim povorkama nasleđenim iz paganske starine. Jedna od maski, za koju smemo uzeti da je nošena i kod nas kao i kod Poljaka i Slovaka, predstavljala je tura, evropsko divlje goveče izumrlo početkom sedamnaestog veka, koga je do relativno skorašnjeg vremena moralo biti i u našim šumama. One večeri, pre tačno dvesta godina, kada je zapaljeno i oslobođeno Valjevo, pale su poklade, i Srbi, koji su opsedali varoš, nisu propustili da prethodno pokladuju, kako piše Prota. Sa malo mašte, zamišljamo ih kako su tom prilikom pevali upravo ovu pesmu, da bi je narednih dana, po isterivanju Turaka, valjevske Srpkinje "prepevale", tako što je grad koji se pominje u njoj postalo samo Valjevo, a vojska koja ulazi kroz gradska vrata - ustanici pod vođstvom Jakova Nenadovića. Tako se mit u životu srpskoga naroda još jednom pomešao sa istorijom, a zemaljsko sa nebeskim, kao u epskoj pesmi gde se barjaci ustaničke vojske na zemlji porede sa oblacima na nebu.

Te 1804. Srbija je doživela ognjene poklade. U istoj noći, jedan plamen se dizao od zapaljenog Valjeva „vežući do neba”, kako bi rekao Višnjić, a drugi od rudničkog grada, koji su tamošnji ustanici osvajali i palili; sa jednog mesta video se, na noćnom nebu, crveni odsjaj onog drugog požara, i tako se odmah, bez telefona i radija, znalo da je svuda po zemlji Srbiji počelo. A to što je sa početkom Uskršnjeg posta 1804. počelo, bio je vaskrs srpske države. Kako su početkom devetnaestog veka naši preci mogli ponovo stupiti u društvo prosvećenih naroda?

Prosečan Srbin iz Srbije tada je mogao biti seljak, rajetin, trgovac, hajduk, plemić, katkad i sve to istovremeno, ali nikako ne evropski građanin novoga doba. Ne samo da u Srbiji nije bilo univerziteta sa stoletnim tradicijama, nije bilo ni pravog građanstva. Varoši, takve kakve su bile, nastanjivao je pretežno muslimanski, turski živalj, a Srbi su ih, kad god uzmognu, palili i pljačkali. Uostalom, srpsko Valjevo tada nije bila varoš na ušću Graca u Kolubaru, ona koja je izgorela pre dvesta godina i gde smo se danas svi stekli, nego ceo veliki prostor između Ljiga, donje Kolubare, Jadra, Vukodraži i planinskog venca koji čine Maljen i Povlen, prostor posejan selima u kojima se onda, više nego sada, živelo, radilo i rađalo, i čiji su se stanovnici svi s ponosom zvali Valjevcima. Ostavimo li po strani povremene boravke u zbegovima na tadašnjoj teritoriji Nemačke, kako je naziva Prota, tj. austrougarskog Srema, najbliže ispostave civilizacije bile su im skromne crkve i manastiri skriveni u klisurama i šumovitim dubodolinama, sa polupismenim popovima i kaluđerima.

Sa čim je taj epski čovek, polupaganin, neobrazovan ili u najboljem slučaju nedoučen, mogao zakoračiti u Evropu? A opet, čini se da je to tada bilo u neku ruku lakše nego danas. Naši preci bili su možda slabije opremljeni od nas, ali i manje opterećeni. Privrženost tradiciji, narodu i veri tada nije nužno značila zatvorenost prema novom i stranom. Izvozeći se na Dunav na putu u Petrograd prota Mateja spominje se junačkih pesama, iz kojih su on i njegovi zemljaci jedino i znali za Rusiju, pa i za samu reku, sudeći po tome što je naziva epskom formulom tihi Dunav, na koju će se sa gorkom ironijom osvrnuti opisujući docnije svoj strah pri savlađivanju đerdapskih brzaka. Međutim, u obraćanju svojim saputnicima, Prota taj njihov polazak poredi sa poduhvatom Kristofora Kolumba koji se, veli, „navezao ... sa svojom družinom na sinje more (još jedna epska formula!) da nađe Ameriku”. Mladi sveštenik iz Brankovine, koji se najpre učio „vrletnom bukvaru” kod brankovičkog popa Stanoja, a onda kao izbeglica u sremskim selima Ašanji i Kupinovu pohađao ne mnogo bolje škole, znao je, u svojoj dvadeset šestoj-sedmoj godini, za Novi svet. Vidokrug njegov i njegovih vršnjaka i sunarodnika možda je bio rođenjem sužen, ali njihove oči su bile širom otvorene, a pogled bistar. Takav Mateja, pravi i prvi Valjevac čiji se lik dovoljno plastično ocrtava u našim očima, mogao je u svoje doba i „s carevima govoriti slobodno”, sa jasnom svešću o tome šta je politika – „da ne reknem laž”, kako veli – a pred kraj života napisati svoja sećanja sa nenadmašivom ravnotežom prostosrdačne, ali nimalo naivne, otvorenosti i epske stilizacije.

Prota je prvi i po tome, što je pre svih ostalih ustaničkih vojvoda shvatio da nije dovoljno tući Turke i stvarati građu junačkoj pesmi; valjalo je bez odlaganja graditi i one mirnodopske ustanove na kojima jedna država počiva. Ima u Tamnavi, u selu Kršnoj Glavi, Reljino polje, na kojem dva velika međusobno udaljena kamena obeležavaju, po predanju, skok legendarnog epskog junaka Relje Krilatice. Na tom polju održavale su se skupštine posavotamnavske knežine. Pišući o ovoj tradicionalnoj ustanovi, Prota je samo siguran da nije nova, ali ne zna reći da li je ostala od Kosova, ili je možda postojala još u doba Nemanjića. Mogla bi biti veoma drevna, jer predanje o krilatom Relji ukazuje na neku možda još prethrišćansku posvećenost prostora. Okupljeni na tom osveštanom tlu, ustanici su mogli imati doživljaj sličan onome o kojem, opisujući u svojim sećanjima jedan drugi ustanički skup, govori Karađorđev saborac Petar Jokić: kako im, u borbenom poletu i zanosu, iz pleća poniču krila. U Pocerini se slično predanje vezuje za Miloša Obilića i selo Dvorište pod Cerom, i neće biti slučajno što je upravo tu Karađorđe sazvao glavare iz ove oblasti i proglasio im za vojvodu Miloša Stojićevića Pocerca. Reljino polje ušlo je u srpsku modernu istoriju po tome što je na njemu uspostavljen prvi sud u oslobođenoj Srbiji. Umesto srušenog turskog pravnog poretka, čije je korumpiranosti i neefikasnosti bio duboko svestan, Prota, po pozivu sveštenik, u taj prvi mah narodu propisuje zakone na osnovu crkvenog prava. No na Reljinom polju zapravo je otpočela obnova svetovne vlasti u Srbiji, koja će se nedugo potom krunisati obrazovanjem vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta, takođe na Protinu inicijativu. Treba podsetiti da je još njegov otac, knez Aleksa, u organizaciji svoje knežine primenjivao neka rešenja austrijske vojno-teritorijalne organizacije, koja je upoznao kao oficir u frajkoru.

Muselimov konak

Često biva da u rano proleće posle ovako toplih dana udari sneg i mraz i u punom jeku naglo preseče buđenje prirode. Posle 1804. došla je 1813, a zatim 1815; jedan ustanak nije bio dovoljan. Drugi ustanak ostavio je mnogo trajnije tekovine, ali mnogo manje traga u srcu i pamćenju naroda. Nije imao ni svoga Filipa Višnjića, ni Mateju Nenadovića. I to nije slučajno. Postoji, u mitskom poimanju, nešto što se zove kreativno vreme. Taj pojam odnosi se na doba prapočetaka, kada je univerzum bio ispunjen energijom božanskog porekla, koja je dala oblik i svrhu svim stvarima i dovela ih u međusobni sklad. U arhajskim kulturama ljudi jednom godišnje, ili u nekim drugim određenim vremenskim razmacima, ponavljaju, kroz obrede, mitske praobrasce stvaranja, kako bi obnovili tu stvaralačku energiju i održali kosmički poredak koji se na njoj zasniva. Naš moderni pogled na svet ne bi trebalo da nas spreči da upravo u ovom smislu shvatamo takve uzlete u istoriji pojedinih naroda, kakav je bio Prvi srpski ustanak, čiju dvestagodišnjicu obeležavamo. Oni koji su ga na svojim plećima izneli imali su sve moguće ljudske mane; neki od ustaničkih vođa, uključujući i samog Karađorđa, bili su pre ustanka hajduci koji nisu prezali ni pred otimanjem od sopstvenog naroda; od onih koji su ustanak preživeli mnogi su pružili ružne primere vlastoljublja i koristoljublja, pa ni sam naš Prota nije bio svetac. No bilo je jedno vreme, nekoliko zgusnutih godina koje su oni, noseći zamah narodnog preporoda ili nošeni njime, proživeli i za sve buduće naraštaje. Mi danas ne slavimo dan kada je naš grad izgoreo, niti ljude koji su ga palili; slavimo čitavo to vreme, ne samo čudno, kako smo na početku rekli, nego i čudesno.

Ne da nam se da ovom prilikom oćutimo o našem vremenu. Prošlogodišnja proslava ovog dana izostala je zbog zla koje smo sami sebi učinili; ovogodišnja stoji pod tmurnom senkom zla koje nam drugi čine. Počeo sam ovo kazivanje o gradovima u plamenu i protiv svoje volje završavam ga istom slikom. Govoreći o oslobađanju Užica, Prota opisuje „božije čudo: kako sva varoš ujedanput plamti; vetra ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo, i kad visoko dim kao debeo stolp izađe, onda se raširi oblak od dima na podobije ambrele, i ozgo lad načini”.

Nad nama danas stoji takva senka kosovskih požara. Na Kosovu i u Metohiji opet nezaštićene padaju srpske glave, gore srpske kuće i crkve. Duhovna lica u hramovima drže pomen mrtvima, a meni dozvolite da, na kraju ove besede, održim posmrtno slovo jednoj crkvi.

Čuli smo ovih dana, između ostalih strašnih vesti, da su u Prizrenu popaljene srpske crkve, sve srednjovekovne, a među njima i crkva Bogorodice Leviške, za koju je rečeno da je iz četrnaestog veka. To je tačno utoliko, što ju je u njenom današnjem – ili dojučerašnjem – obliku petokupolne crkve s upisanim krstom i zvonikom obnovio 1307. godine kralj Milutin, a građevinskim radovima je rukovodio protomajstor Nikola. Prethodila je jedna obnova u trinaestom veku, a trobroda bazilika na tom mestu postojala je u najmanju ruku još od desetog stoleća, kada je ovim krajevima vladala Vizantija. Svakako da je u njoj bilo središte prizrenske episkopije, koja se pominje prvi put 1019. godine u povelji cara Vasilija II. Postojale su povelje vizantijskih careva izdate ovoj crkvi, na koje se pozivaju docnije darovnice srpskih vladara. I ta starija crkva verovatno nije bila prva na tom mestu, jer su u nju bili ugrađeni delovi ranije crkvene građevine iz šestog veka. Bila je to najstarija i najznačajnija crkvena građevina ne samo u Prizrenu, nego i u celoj južnoj Metohiji, starija i od Pećke Patrijaršije i od Dečana.

Sama zgrada crkve može se, u neko srećnije vreme, obnoviti. Ono što je, bojimo se, u požaru nepovratno propalo, to je njen unutrašnji ukras. Najbolju studiju o živopisu Bogorodice Ljeviške dala je naša zemljakinja, akademik Gordana Babić, čiji smo preran odlazak svojevremeno ožalili ne pretpostavljajući tada da je neke stvari dobro i ne doživeti. Postojala su dva sloja živopisa. Stariji, od kojeg je bilo očuvano samo nekoliko fresaka, od kojih su jedna ili dve odavno prenesene u Narodni muzej u Beogradu i tako jedine preživele sadašnju nesreću, potiče iz vremena kada su Srbi, u drugoj deceniji trinaestog veka, zauzevši Prizren obnovili staru vizantijsku crkvu; tom obnovom je verovatno rukovodio Sveti Sava, čiji je lik bio naslikan u crkvi uz Milutinov i Nemanjin: prikazan je mlad, riđe kose i brade i plavih očiju, kakvog ga znamo iz opisa u žitijima i sa freske u Mileševi, urađene za njegovog života, pa možemo pretpostaviti da je original slike u Leviškoj preslikan 1307. sa starijeg živopisa. Najvažnija freska toga starijeg sloja bila je svakako Bogorodica Eleusa, kojoj je hram i pre Milutinove obnove bio posvećen. Eleusa je grčka reč u značenju „Milostiva”, i odatle potiče srpsko ime crkve Leviša.

Bez obzira na lepotu arhitekture Bogorodice Leviške, najveću umetničku vrednost ovoga spomenika predstavljao je živopis iz Milutinovog vremena, čijom je izradom rukovodio protomajstor Astrapa. Po rečima Gordane Babić: „uneo je u slike radost i vedrinu i prikazao živopisom složeniji i opširniji ikonografski program od svih prethodnih, sačuvanih u Raškoj”. Nema smisla da opisujem te izvanredne freske, koje sam imao dva puta priliku da razgledam. Odsada ćemo ih gledati samo na reprodukcijama u knjizi Drage Panić i Gordane Babić. Boje su bile izvrsno sačuvane, ali je ceo živopis bio posut, kao krupnim belim pahuljama, udarcima dleta kojima je izbušen da bi bolje prihvatio novi malter koji će ga prekriti prilikom prepravke crkve u džamiju nakon pada Prizrena pod Turke 1455. Ubrzo nakon tog događaja, a svakako pre nego što su freske prekrečene, neki nepoznati musliman stigao je da im se divi, i urezao podno jedne od njih, dobro pazeći da ne ošteti ni jednu figuru, stih velikog persijskog pesnika Hafiza, koji u prevodu glasi: „Zenica oka moga tebi je gnezdo”.

Uvek je dobro podsetiti se proste istine da u svakom vremenu, svakom narodu i svakoj veri postoje ljudi i neljudi. Naše sugrađane koji su pre neki dan palili muslimanske bogomolje i istovremeno kulturne spomenike u Beogradu i Nišu teško možemo doživeti kao svoje sunarodnike, već pre kao saradnike na istom poslu sa najnovijim paliteljima srpskih svetinja.