Milan, Branko, Vigor...

Milan je Gajić, direktor po svemu uzorne valjevske Poljoprivredne škole koja u ove dane slavi svoju 90. godišnjicu. Branko Goloskoković, Milanov kolega, direktor je Tehničke škole gde se nizom priredbi upravo obeležava školski dan. Sa Vigorom Majićem, direktorom petničke Istraživačke stanice, nanovo smo se susreli čitajući intervju što je objavljen u najnovijem «Politikinom» subotnjem Kulturnom dodatku.

Da je koji od ovih i ovakvih ljudi bio u novija vremena, ili da je to sad, prvi čovek valjevske varoši (gradonačelnik) ona bi svakako drugačije izgledala, spokojnije bi se u njoj živelo, lepše o Valjevu (i ovde i na strani) kazivalo.

Ova trojica musketara, što je još i bolje, nisu među nama Valjevcima jedini osvedočeno delotvorni u poslovima koje su preduzimali vođeni sopstvenim vizijama ili su im, srećnim sticajem okolnosti, pripadali. Dobri primeri za to su i nekolicina privrednika: Stanković iz «Grede», Pantelić iz «Bosisa», Mitrović iz «Gejta», Tadić iz «Europroma»...

Takvoj družini, sasvim sam u to uveren, pripada i Vida Džagić koju smo «proterali» u Beograd. Pripada i preduzimljivi dr Ilija Tripković koji je, ako ne za sat a ono bar za dan, umeo da reši poneke krupne probleme koje drugi nisu u stanju ni za tri ili i za čitavih pet meseci.

Ima i mlađih, i te kako ih ima, koji bi, da im se ukaže prava šansa, mnogo šta valjanog uradili prevazilazeći i sebe. Arhitekta David Maksimović, na primer, onaj što je projektovao Kuću istraživača i predvodio svoje tamošnje saplemenike da ona postane stvarnost. Pa Andrija Marjanović, sadašnji istraživački lider. 

Kako da takve naše sugrađane, od sredovečnog Gajića do mladog Marjanovića - a i druge ovde nepomenute - pridobijemo za «prve ljude» valjevske varoši? Kako da ih na to «prisilimo»?

Kakva bi to prestižna valjevska reprezentacija bila kad bi ovakva skupina, da pomenem i takvu mogućnost, činila Gradsko veće?