Moša i Špira
Momir Moša Raković, valjevski trgovac-tekstilac, bio je u proleće 1943. godine, pre više od šest decenija, u zatvoru beogradske Specijalne policije na mansardi (peti sprat zgrade na Obilićevom vencu). Valjda je i sam islednik mogao da ustanovi da on nije veliki krivac, samo posle dva-tri saslušanja.
Kako je došlo do toga da Raković stupi u razgovor sa Širom, žandarmom koji je čuvao zatvor na mansardi, niko ne zna, pa ni onih pet-šest Valjevaca koji su bili zajedno sa njim u „samici”. Špira mu nakon toga donese parče papira i olovku i Moša Raković napiše pismo svom poslovnom partneru Stevi Tokmakoviću, koji je radio na veliko sa tekstilom. Napiše mu da je u zatvoru Specijalne policije, da nije ništa kriv i zamoli ga da mu pomogne, kako bi izašao iz zatvora. Slučaj je hteo da Steva Tokmanović bude u dobrim odnosima sa Boškom Bećarevićem, šefom četvrtog odeljenja Specijalne policije, ode u kancelariju kod Bećarevića i preda mu ono pismo. Kaže da je pismo doneo jedan žandarm u zelenoj uniformi. Odmah provere da li ima u zatvoru Momira Rakovića iz Valjeva, pa kad dobiju odgovor da ima, izdaju nalog da se privede kod Bećarevića. Moša se isprva pravio da ne zna o čemu se govori, ali kad ga Bećarević i još dva islednika malo pritisnu, prizna da je pisao pismo i da ga je odneo stražar Špira. Oni odmah uhapse Špiru i počnu da ga isleđuju i upute ga na Banjicu, kao trajnog zatvorenika.
A sad nešto i o susretu Moše i Špire. Bio Moša Raković na službenom putu u Rijeci i čuje da ga neko zove po imenu. Onaj se predstavi da je Špira kome su oprostili grešku koju je napravio i spasli ga od streljanja s obzirom na dobar rad u policiji, pre rata i za vreme okupacije.
Pozove pritom Mošu u jednu kafanu i kaže da će da plati ručak za obojicu. Moša se usprotivi, hoće on da plati. Špira mu onda kaže: „Mošo, ti si mene spasao od smrti. Posle oslobođenja bih sigurno bio ubijen, a spaslo me to što sam, zbog saradnje s tobom, bio na Banjici do rasturanja logora”.
Više se nikada nisu sreli. Špira je izvesno vreme radio u Transjugu na Rijeci, a kad je otišao u penziju, prešao je u Beograd.
Moša Raković je odavno umro, a ni Špira verovatno nije mogao živeti do sada.
Razgovarao sam sa četiri-pet Valjevaca koji su bili u ćeliji sa Mošom, ali niko nije mogao ni da pretpostavi kako se Moša osmelio da razgovara sa Špirom, napiše pismo prijatelju i posle oslobođenja nastavi saradnju sa Stevom Tokmakovićem. Moša kao direktor trgovinskog preduzeća „Budućnost” u Valjevu, a Steva kao stručnjak u jednom trgovinskom preduzeću u Beogradu. Kasnije je Moša bio direktor preduzeća za snabdevanje organa unutrašnjih poslova Srbije, pa je često svraćao i kod Steve Tokmakovića, koji se obradovao kad je saznao da se Špira izvukao iz opasne situacije.
