Muštulugdžije
U tamnavskim selima, posebno u selu Kožuaru, održao se do današnjih dana običaj koji se zove muštulugdžije.
Muštulgdžija je osoba koja prva javi radosnu vest. U selu Kožuaru kad dođe vreme svadbi i kad domaćin obznani kad će ženiti sina i praviti svadbu, objavi i koliki muštuluk daje.
Muštuluk je nagrada onome koji prvi javi dobru vest. Vest koju treba odneti u domaćinovu kuću je da su mladenci u crkvi pred sveštenikom rekli sudbonosno - da. Vest će primiti i muštuluk dati domaćinova žena, majka mladoženjina, koja po običajima u ovom kraju, ne ide na venčanje u crkvu, već snahu i sina dočekuje ispred kuće. Kako muštuluk u ovim krajevima nije mali, a danas se daje u novcu, oko hiljadu evra (u evrima je zbog približavanja Evropi) to se oko crkve nađe više muštulugdžija.
Muštulugdžije su isključivo muškarci koji posle obavljenog venčanja jure da prvi jave vest mladoženjinoj majci.
Da bi prvi stigli i dobili muštuluk, jašu na konjima. Za trku se moraju dobro pripremiti i jahač i konj. Važno je znati i najkraći put koji vodi od crkve do domaćinove kuće. Kao što treba znati da li se tim putem može konj projahati.
U trci obično učestvuje više muškaraca, a trka je takmičarskog karaktera, jer osim materijalno vredne nagrade, pobeda obezbeđuje i veliki ugled u celom kraju.
O pobednicima se šire priče, postaju slavni u lokalnoj sredini, a njihova slava traje do naredne svadbe i naredne trke.
Običaj muštulugdžija je veoma star. O tome svedoče i stihovi koje je još Vuk Karadžić zabeležio: „Daj muštuluk gospodska devojko, eno tebi Vacić-barjaktara”.
U prošlosti je običaj bio raširen u mnogim srpskim oblastima i nije se odnosio samo na svadbu, već uopšte na bilo koju radosnu vest. Ko prvi javi ocu da mu se rodio sin, dobijao je muštuluk, kao i kad bi neko prvi primetio kako se u selo vraća vojnik i otrčao da tu radosnu vest javi njegovim ukućanima. Otud i narodna izreka „otišao na muštuluk”, što znači da je neko sav svoj posao ostavio i otrčao da prvi javi radosnu vest.
Običaj da muštulugdžije jašući na konjima donose muštuluk, u devetnaestom i dvadesetom veku bio je poznat u svim krajevima gde su živeli Srbi. Vremenom se izobičajio i koliko je meni poznato zadržan je samo u selima kod Uba.
