Mužijević u Valjevu
Pri kraju Drugog svetskog rata u Valjevu je živela porodica Mužijević iz Hercegovine. Tog vremena i svojih dečačkih doživljaja iz Valjeva rado se sećao Pero Mužijević, univerzitetski profesor, jedan od najboljih jugoslovenskih poznavalaca književnosti renesanse i srednjeg veka. Mužijević je umro minule jeseni (31. oktobra) u Beogradu. A u decembarskom broju „Republike” objavljen je njegov ogled „Evropa: prolog-epilog”. U tom prilično obimnom tekstu našlo se mesta i za autorovu uspomenu iz Valjeva, pred Božić ratne 1944. godine:
„Otac me vodi u knjižaru da mi kupi knjigu na dar, a knjižara je u redu dućana prema mostu na kojem su posečeni Aleksa i Ilija i preko kojeg sam svaki dan prelazio da bih stigao do škole. Do knjižare je gvožđarska radnja čiji se vlasnik zvao Gođevac. Mislio sam da je to neka greška: prirodno mi je bilo da se čovek koji prodaje predmete od gvožđa zove Gvožđevac. ‘Kako učiš?’, pita me knjižar dok stojim uz banak. ‘Dobro uči’, čujem oca. ‘E, kad dobro učiš sad ću ja tebi pokloniti jednu knjigu’. Tako je u moje ruke dospela knjiga neobičnog naziva: 300 čuda. U njoj su bile opisane sve čudne stvari na belom svetu - od sedam svetskih čuda starog sveta pa dalje, neobične zemlje, gradovi i mora, sve do čuda prirode - čudnih životinja i biljaka. Moja fascinacija postala su Uskršnja ostrva: poželeo sam da jednom stignem tamo. Kad imaš cilj, shvatio sam kasnije, cilj dalek, nasred debelog mora, sve ti dođe usput (sem kada voliš), sve usputne stanice su relativizovane, nikakva doktrina i ideja ne može ti ništa, jer su one pored puta, jer ti si krenuo na Uskršnja ostrva. A ona su čežnja za otvorenim horizontom, ona su radoznalost i nespokoj, i nelagoda zbog dugog stajanja: klice tog nomadskog u devetogodišnjem dečaku probudio je dobri valjevski knjižar Nikolić. Bilo je poodavno, ima skoro šezdeset godina, ali nisam zaboravio kako se zvao”.
Žalimo što ništa nismo učinili da Pero Mužijević opiše svoj život među Valjevcima. A može biti da toga opisa gdegod već ima.
Pero Mužijević je rođen u Konjicu 1934. godine. Sa porodicom se pred početak Drugog svetskog rata preselio u Beograd, odatle, neznano kad, prešli su u Valjevo.
