Ne daj, Bože, da se moćni slože

Narodu i javnosti ne treba „podilaziti” ako im se želi dobro, i nije teško pokazati da oni koji to čine obično žele samo da od njih dobiju pokriće i podršku. Za svoje, koje može biti na štetu naroda i javnosti! Biti demokratski raspoložen zato ne znači ignorisati vapijuću provaliju unutar naroda, između elite i mase. Naprotiv, demokratija je samo način izbora najbolje elite, a demokratski raspoložen radi na smanjivanju pomenute provalije. Prosvećivanjem mase, a ne prosvećivanjem elite! A razloga za prosvećivanje i te kako ima. Ako su i mnogi od vodećih ljudi u korporacijama, vladama i radničkim udruženjima, pre šahovske figure i „umetnici prilagođavanja” nego samostalne i energične vođe sa svojim ja i svojim mišljenjem, kako je tek sa onima koji nisu vodeći nego spadaju u masu?

VAŽNOST DOBRE ELITE, potreba da se vodeći ili moćni ljudi elitno (dobro) ponašaju veoma je važna zbog slabosti mase. Dobre elite nema bez njene podele, podela elite neophodna je zbog davno istaknute i stalno ponavljane mogućnosti kvarenja nekog njenog dela. Osobito vodeće ili političke elite, budući da vlast vrlo uspešno kvari. (Izgleda da ona prosto svrbi da bude upotrebljena!) Nije li mnogo onih koji tvrde da je vlast solidno iskvarila naše doskorašnje opozicionare, uključujući one koji su nesumnjivo bili časni ljudi? Zato je dobro da ni posebna elita ne bude ujedinjena. Osobito da vlast i opozicija budu jasno razgraničene, posedujući i različite medije, ali ni da u privredi niko nema monopolsku poziciju. U umetnosti, filosofiji ili nauci, bilo gde, takođe.

Podela elite nije važna, nekakvu važnost sve ima... Ona je neohodna: za demokratiju, smenjivu i odgovornu vlast, nezavisno sudstvo i pravnu državu, obavešteno i kritičko javno mnjenje... za zaista moderno društvo! Pošto niko nije sudija u svojoj parnici, nije dovoljno da vladajuća stranka (ili vlast, svejedno) izjavljuje kako ne štiti ili ne protežira ovog ili onog. To treba da kaže neko drugi! Sasvim je moguće da ni on ne bude u pravu, ali dok se ne dokaže suprotno, manje je razloga da mu se ne poveruje. Bar zato što nije u poziciji Cige koji svoga konja hvali! „Odgovorno tvrdi” samo onaj ko za svoje tvrdnje ne samo što odgovara, nego odgovara pred nekim drugim a ne pred sudom svoje partije! Pa i sudom institucija, čije je čelnike instalirala njegova partija... Bez podele teško može biti nekog dobrog i stvarno „glasnog” da usmerava masu u dobrom smeru „otvarajući joj oči” i za druge smerove osim zvaničnog, a ne samo za slabosti vodeće elite ili njeno kvarenje. Podela elite važna je i zbog toga što samo moć može ograničavati moć, što jednu elitu svakodnevno i u redovnom stanju može ograničavati samo druga elita. Masa (pojedinačno bespomoćnih) to čini retko, kada se dovoljno „naelektriše”, obično pod uticajem neke druge elite...

SPREGA POLITIČKIH I PRIVREDNIH, najmoćnijih moćnika, protiv je podele i vodi unifikaciji elite. Pogotovu što religiozna elita obično ide zajedno sa jednom i drugom, a i deo intelektualne. Izjednačavanje duhovnog sa religioznim, kod nas stalno i glasno, pored toga što je sadržinski neodrživo, istovremeno je i po društvo opasno. Ne samo što njime „otpada” nekoliko posebnih elita (podrazumevaju se i odgovarajuće delatnosti i njihove tvorevine): naučna, umetnička i filosofska, već i zato što podređivanjem religiji dele pravac kojim ide religija: „Bogu božje, a caru carevo!”. Alternativa jednom filosofskom (naučnom ili umetničkom) stanovištu, alternativa marksizmu, na primer, i otuda ne treba da bude religija. Treba da bude drugo filosofsko (naučno ili umetničko) stanovište! Uostalom, ono i ne mora biti nespojivo sa religijom, jednom nasuprot obično stoji više alternativa. (Kod disjunkcije a ne alternative, postoji isključujuće „ili-ili”.)
Tako je to uopšte ili u teoriji, a tako je u pojedinačnim slučajevima ili u takozvanoj praksi. Tako je i u slučaju Vujićevih aktivnosti u Petnici, i aktivnosti vlasti u slučaju TV-Marša... Pogledajmo, za prvo, „Forum javnosti” u „Napredu”, sud o dosadašnjem i putokaz ka budućem! Jaka stvar, dva grada jača od kišnice! Nije ovo izraz elitizma i ne odnosi se samo na „Napred”: zar javnost čini nekoliko ljudi koji se skoro redovno javljaju o svemu i svačemu, plus partije kojima je to glavni posao? Dok najveći deo javnosti ili istinska javnost mora da bude pasivna i inertna masa? Mora da se okrene privatnom u najužem smislu, da se zguri i preživi, a mali deo da se zguri i bude pametan, ćuti ili čak govori ili piše kako ne misli, kako bi i profitirao? Najveći deo ne može da kupi nijedne novine, mada bi iz poznatih razloga trebalo da kupi bar dvoje. Davno je rečeno da slobodan nije onaj ko ne čita novine, pošto svoje sudove ne izriče obavešteno! „Banalnost zla”: navika na zlo i pomirenost s njim, kolektivna je krivica današnjeg društva, ali zlo postoji i zato što se za njega i ne zna...

A tek to ŠTA JAVNOST MISLI o gradnji bez dozvole! Ovakva kakva je, neobaveštena i pogrešno obaveštena, tako da naknadnu legalizaciju onoga što donosi profit izjednačava sa naknadnom legalizacijom krova nad glavom, da nerad ili aljkav rad jednih smatra pokrićem za nelegalan rad drugih! Da ne vidi kuda to vodi! Ako se jednom legalizuje nelegalno zašto ne bi i drugi put, zašto i ilegalno ne bi prešlo u nelegalno? Šta ostaje od regulacionih planova ako sve nelegalno bude legalizovano? Ne znači li to opet potrebu za nekakvim novim planom i novim propisom, ali može li se verovati da će oni biti poštovani? Da li svi imaju para za legalizaciju, šanse da i za njih bude „razumevanja”, da ne pominjemo? Pošto vlast mora nekada i da demonstrira „strogoću”, sasvim je moguće da se kola slome na nemoćnima... U normalnom svetu i po obaveštenoj i kritičkoj javnosti zato o tome nema šta da se misli. Sve bez dozvole je nedozvoljeno! („Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi!”, stajalo je u kolektivnoj svesti, a zatim i u izvanrednom Opštem imovinskom zakonu za Knjaževstvo Crnu Goru.) O nedozvoljenom zna se ko misli. Misle inspekcije, tužilaštva, misli sud - kako bi odrezao adekvatnu kaznu unutar onog „od... do”!

POSEBNO JE PITANJE može li se meriti uticaj takve lokalne javnosti sa uticajem lokalnih elita? Može, malo sutra! Sa crkvom Vujić stoji sasvim dobro (ona je njime zadovoljnija nego njegovi radnici), a crkva nije bez uticaja na javnost... Sa „sedmom silom” stoji još bolje, posedujući vlastitu televiziju. (Pustite ono: „Ne meša se u uređivačku politiku!” Ako zatreba odnosno ako njome bude nezadovoljan, umešaće se vrlo efikasno.) Ona nije ni skupa igračka ni statusni simbol: Nije bilo na televiziji, znači da se nije ni desilo! A ono što se desilo (bilo na televiziji), desilo se tako kako televizija kaže... Pošto ima „razumevanja” i u političkoj eliti, on je ozbiljna opasnost za demokratiju, i ostale elite! Stručna javnost (deo intelektualne elite) očigledno mu ništa ne može... Opasnost je i za samu političku elitu, ne beše li on „ulepo” i sa prethodnom? Njeni pripadnici o njemu moraju ozbiljno da vode računa, i da bi se „sutra” (po prestanku mandata), eventualno udomili kod njega ili zahvaljujući njemu. Od skora (ćuj ba, od skora!) aktuelni „sukob interesa” pri ujedinjenoj eliti nije mogućnost, nego stanje redovno!

Nezavisnom, drukčije orijentisanom ili samo ka drugoj eliti orijentisanom mediju, TV-Maršu, zato bar sada, u vreme „Vujića i Petnice”, nije trebalo „terati mak na konac”. Moglo mu se malo „progledati kroz prste” i zbog onog čemu politički ili na drugi način „svom” ne treba progledati. (Jaka i u svoje rezultate sigurna vlast, iz propagandnih razloga, to obavezno čini.) Uostalom, ne gleda li se Vujiću poodavno kroz prste, Dovečer je takođe privatnik, i nije li TV-Marš, bar u odnosu na ostala, opoziciono glasilo? I onim što pričaju njegovi gosti, i onim što priča sam vlasnik? Što se baš njima ne ostavi malo vremena da legalizuju nelegalno, kad se već nelegalno ne goni odmah?

Netolerantnost prema onima koji misle drukčije ili ne misle isto, uz tolerantnost prema onima koji misle isto, pored svega više isticanog, netolerantnost je prema drugim elitama i nastojanje da se elita ujedini. U našem slučaju, to je ko zna koja po redu „naša”, „burazer demokratija”. Ako je demokratija to ili „ono što se dogovorimo”, to je blamiranje demokratije! A blamiranje demokratije od strane demokratske vlasti i demokratskih partija, opasnije je od nedemokratskog gušenja demokratije. Ono širom otvara vrata nepoverenju mase u demokratiju i odsustvu jake potrebe za demokratijom koja nagoni na aktivnost za njeno sticanje i čuvanje. Odatle do poverenja u „čvrstu ruku” i prizivanje čvrste ruke, put je prav i kratak!