Ne ide legenda u zaborav

Sa beogradskog Novog groblja juče je ispraćen Radivoje Vican Vicanović, jedan od najpoznatijih ovdašnjih fotoreportera u poslednje tri i po decenije. Sigurno ne u nezaborav, jer je u poslednjih nekoliko godina Vican živeo u svojevrsnom zaboravu, pošto mu beogradska čaršija nije oprostila preveliko intimiziranje s bračnim parom Marković - Milošević. Sigurno ne u legendu, jer je Vicanović to bio u onom periodu kad je sredinom osamdesetih počeo da slika ondašnje važne drugove i poneku drugaricu u tzv. ljudskim trenucima, kako zevaju ili spavaju na sednicama CeKa, kako cepaju drva, kuvaju kafu ili džogiraju po šumi. Od takvih slika je napravio knjigu „Javni život” („Globus”, Zagreb 1987), u kojoj je autor ove kolumne bio „koautor naslova poglavlja i potpisa pod slikama”.

Uporedo sa demistifikovanjem političara, Vicanović je u shvatanju javnog života čuvao značajno mesto i za one koji tadašnjim komunističkim funkcionerima nisu bili po volji, pa je na isti način ovekovečio i Dimitrija Rupela, Vitomira Zupana, Dobricu Ćosića, Ivana Aralicu, Gaju Petrovića, Miku Tripala, Milovana Đilasa, Latinku Perović, Miodraga Bulatovića...

Kad danas pogledamo novinske fotografije političara, bez obzira da li su trenutno vlast ili opozicija, vidimo istu onu smrknutost i bezbojnost, koja je decenijama pratila komunističke funkcionere, koje bi i Bog zaboravio, da nije bilo Vicanovića. Zato bi najpoštenije bilo reći da je VV ispraćen u neko drukčije vreme, kad će se o ljudima koji su javno delovali na ovim prostorima govoriti sa manje ostrašćenosti i isključivosti. Dakle, kad će u svakoj iole pristojnijoj istoriji ovdašnjeg žurnalizma Vican Vicanović imati značajno mesto.