O A. Jerkovu - dokle?

Iz dopisa g. Miloradovića „O Antunu Jerkovu, uz simpatije” („Kolubara”, mart 2004) saznao sam ko je formulisao i lansirao vest o smrti A. J. To je neka grupa rimskih levičara, a urednik „Kolubare” je tu vest objavio u kojoj je tačno samo to da je Jerkov umro. Ovu vest mu je podmetnuo vrli uvodničar naše Revije.
Ponovo sam pročitao moje pismo i uverio se da ga g. Ž. Miloradović nije pažljivo ni pročitao! Unijaćenje SPC nigde ne pominjem. Međutim, novinarska intuicija g. Miloradovića je uspela da u mom pismu pronađe tri, za mene uvredljiva i netačna zaključka. Prvo, ja sam „u formi klasične policijske dostave otkrio nekoliko novih činjenica o g. Jerkovu”. Naveo sam i izvore tih otkrića.

Jedno od tih „otkrića” je i činjenica da je A. J. na proslavi Svetog Save u Valjevskoj gimnaziji 1941. godine, nagrađen za rad pod šifrom „Jugoslovenski nacionalista”, a samo posle nekoliko meseci je postao glavni tajnik križarskih organizacija u NDH i urednik tjednika „Nedjelja”.

Drugi zaključak je da sam „drugovao sa pripadnicima Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa”. Po mišljenju g. Miloradovića oni nisu našijenci. Hteo sam samo da proverim tvrdnju A. J. da se sreo „s kolegama iz Valjevske gimnazije”. Poznato je da su u to vreme u tim krajevima bili jedino pripadnici SDK.

A sada krunski uvredljivi zaključak vrsnog novinara i još uvodničara naše Revije! Kad se prirodno zanimao ko je napisao ovu dezinformaciju o smrti čoveka koji ničim nije zadužio Valjevo, g. Ž. Miloradović zaključuje: „Ubi ga (mene) nostalgija za komitetskim vremenima”. A sa svim ovim napomenama vi ste g. Miloradoviću učinili medveđu uslugu vašem - pretpostavljam - prijatelju uredniku naše Revije „Kolubara”.

Uznemirili ste nepotrebno i g. Matvejević dr Predraga koji, razume se, nije ništa znao o A. J. Uputio vas je na druge osobe. Ovi su, naime, svi uglavnom prepričavali delove biografije A. J. kako im je on servirao! Izuzetak je samo anonimni pisac tekstova za „Hrvatski biografski leksikon” i „Novinarski leksikon” (koji nisu još štampani). Slobodan sam da primetim da i u citiranim tekstovima ima netačnosti i nedorečenog. A. Jerkov sam priznaje da je krajem 1944. trebao biti mobilisan. Intervenisao je katolički vrh u Zagrebu, a sam nadbiskup A. Stepinac je, navodno, reagovao: „Ako je Jerkov u opasnosti neka ide na Krk biskupu Srebreniću”. Posle toga je Jerkov s pismom - preporukom nadbiskupa Stepinca otišao u Vatikan.

Kako se Jerkov upisao na medicinu ne znam. Mi smo polagali maturu od 16. do 30. juna, ali je A. J. tada bio već u Zagrebu.

Pretpostavljam da su svi ovi učesnici u diskuiji o Jerkovu mlađe osobe. Da bi se bolje upoznali s okolnostima i prilikama koje su tada vladale u NDH, preporučujem im da pročitaju dokumentovano delo Viktora Novaka „Magnum crimen - Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj” i to posebno od strane 527. i dalje. Posle toga trebalo bi pročitati i intervju koji je Jerkov dao „Dugi” (broj 483, od 30. avgusta do 12. septembra 1992).

Sapienti satis!