Pera oženio Micu

Valjevci, valjda, govore valjevski!
Za taj valjevski srpski jezik kažu da se još održao u svojoj izražajnoj moći i jezičkoj lepoti, životnosti i neiscrpnom jezičkom potencijalu. Kao takav ovaj je jezik jedna valjevska marka nesporna i u srpskom jeziku i u srpskom narodu, pa može biti i više od toga. Treba reći da je to i zato što su Valjevski kraj obilato, u talasima, naseljavali oni nesrećni Srbi koji su bežali u Srbiju bez igde ičega, osim što su sa sobom nosili svoj bistri, a delikatni i osetljivi, govor hercegovački. Tako Valjevci nisu imali ni vremena da pokvare ovaj svoj jezik jer bi svaki čas grunuo neki rat. A sa ratom i Hercegovci. Zato se valjevski srpski pročuo, a i Valjevci došli na glas da drže izvore i pečate najboljeg srpskog jezika koji treba samo pošteno govoriti pa da čovek bude mudrac i pesnik. I zbilja, sve što je najbolja ekskluzivna baština valjevska i nacionalna u jeziku je i od jezika je. Od Nenadovića do Nikolaja, od Desanke pa i Bećkovića, i ne samo njih, eto dokaza za to. A jedan učenjak je, makar da je malo i preterao, dokazao da je Desanka Maksimović pesnik zato, što je Valjevka!
Međutim, dobar govor nikako nije samo takozvani pravilan govor, jer i formalno pravilan govor može da bude isprazan, falsifikat i licemerje od govora. Dobar govor je tek onaj koji je jasan, ali ne i plitkouman, racionalan, ali ne i ogoljen do nemoći i sirotinje govora, krepak i nežan istovremeno, nikada zamućen i mutan od nemoći i pritvorstva govornika. Dobar govor sadrži još jedan kvalitet od presudnog značaja za vitalnost i dostojanstvo govora, a to je njegov poziv i njegovo vedro pristajanje na dijalog.
Nema dobrog govora bez razgovora!
Elem, Valjevo još bije glas da je azil za izvorni srpski jezik iako je i Valjevo ugroženo jer je i ono i u svetu i sa svetom. Ogromne količine otpada od lažnog govora i mrtvog jezika ne samo da zatrpavaju i nas ovde, već mi na to sve lakše pristajemo, a još taj lažni govor i taj mrtvi jezik i sami proizvodimo. Pa i sa nekim poročnim zadovoljstvom, valjda da ne bismo bili mimo sveta. A u tome su najveće štetočine oni kojima je dato, ili su to oni sami sebi izborili, da na javnom mestu govore i pišu svakodnevno. Tako je i valjevska govorna scena zagađena nesuvislostima, neizmernom gordošću govornika i spisatelja i njihovim neobuzdanim ambicijama.
Pa, ipak, zar baš Valjevo ne bi moglo da učini nešto znatno više, nekom odlučnijom inicijativom, da se svest o značaju dobrog maternjeg jezika vaspostavi kao kulturni i životni obrazac i program, i institucija i pojedinaca, a i u širem nacionalnom smislu. A i bez neke naročite formalne discipline i cenzure zar ne bi svako od nas, a naši javni radnici na prvom mestu, pa razni urednici i redaktori, mogao bar da prestane da doprinosi proizvodnji tog govornog i jezičkog škarta koji nije samo ružan i štetan, već nam kvari i zdravlje i život. A jeste i znak da nam je život već oboleo.
Zbilja, jesu li u stanju, pre svih ovi što govore li govore, pišu li pišu, da se pogledaju u ogledalu i da se oslobađaju svojih patetičnih, rogobatnih i pretećih govorancija i piskaranja, kićenja i kinđurenja, a zarad jasnoće i ugleda i svoga maternjeg jezika i svoga. Da pođu, recimo, od toga da već jednom za kukuruz kažu da je (samo) kukuruz, a ne žuto zlato. Da nam prevedu na srpski šta im je to još i crno zlato, pa i belo i crveno da se zna, da bude savršeno jasno, šta je ovaj pisac hteo da kaže. Pa onda - šta li mu to beše stambena jedinica ako nije stan, prodajni objekat ako nije prodavnica, stanogradnja, vodosnabdevanje, pa svinjokolj - sve primeri i primerci nadohvat ruke, naizgled bezazleni, a opaki. Pa da jednom za svagda naučimo i to da Ivo Andrić nije Iva, kao što ni Dado Đurić nije Dada, bar zato što nije lepo ljudima nadevati imena, i još ovakvim. Pa onda da vidimo šta to neko svaki čas konzumira! Konzumiraju hranu i piće, pa konzumiraju televiziju i novine, konzumira se seks, a neko reče kako i krava, nešto, konzumira! Pa onda, Srbine brate, zašto kažeš da imaš strah kada je mnogo bolje da kažeš da se bojiš - kada je već tako. Ili, misliš, da je bolje imati nešto pa makar da se samo ima. Ima lekova kojih nema, kaže jedan, a drugi kaže - imamo manjak struje, a pismen čovek i doktor nauka. Pera oženio Micu - kako to? Mica kontaktirala Peru - kako to? Je li to samo takva moda, a ni moda nije od zdravlja, već od bolesti. Pa onda, zar je teško da se bar zapamti iz elementarne ljudskosti ako čovek već to ne oseća i ne razume da interes i interesovanje nisu isto, raspolaganje i raspoloženje, uništavanje i uništenje - već je to vrlo različito. I šta to znači, a čuje se sa svih mesta i svakodnevno, da je taj i taj postigao zavidan uspeh ili da mu uspeh nije zavidan - otkuda to pravo na zavist? I otkuda to pravo da se zavist širi i preko novina? I otkuda to i zašto da više nema ni razgovora ni dogovora, sve je samo priča? Tako u našoj najuglednijoj novini na prvoj strani piše „nastavak ove priče očekuje vas na sedmoj strani”. A ta je „priča”, koja nas tako razbaškareno očekuje, o razbojničkom ubistvu generala Boška Buhe, koje se upravo dogodilo. Pa smo imali, recimo, najpre gitarijadu kao olimpijadu, a onda i slaninijadu, pršutijadu, rakijadu, dudijadu, fijakerijadu, pitijadu, pa, uzgred rečeno, i noć reklamoždera i sinemaniju i još kojekakve jade i manije na način koji nije samo ružan već i ponižavajući.
I uopšte - otkuda to, iz kojeg je to felera, ta sklonost imitaciji. I ne samo u govoru i jeziku? Kada majmun imitira čoveka to je smešan majmun, ali kada čovek imitira majmuna koji je to i kakav je to čovek? Nije to samo majmunisanje, to je mnogo gore.
U toj gordosti govornika i drugih publicista posebno je napadno njihovo upinjanje da budu duhoviti. A ova duhovitost na silu nije ništa drugo do uobraženost i bahatost na javnoj sceni i pokušaj da se zabašuri odgovornost, da se nešto zamuti, da se tobože, impresionira prostota. Ova lažna duhovitost je banalna i agresivna. A ni najbolja duhovitost nije za veliki publicitet pa bi valjalo da se i oni kojima je Bog dao dara duhovitosti ne razmeću time.
Naravno sve je ovo samo iverje od onih silnih svakodnevnih nanose otpada od govora kojima nas ponižavaju i biju i od čega čovek ne može da se zaštiti i spase. Ovaj je govor posledica pokvarenog života, ali se njime život još više kvari.
Zar ipak mi u Valjevu, pogotovo što možda imamo i posebnih obaveza prema srpskom jeziku, ne bismo mogli nešto da preduzmemo. Da, na primer, Tešnjarske večeri okrenemo u korist maternjeg jezika srpskog. Pa da to bude ne samo korisno i izgledno, već i zabavno isto tako. Dok se nismo iskorenili sasvim. Dok smo još u stanju da slušamo i čujemo taj dobri govor koji je kao kad te neko doziva i zove, pa i kada je to izdaleka i iz dubine taj glas ti je značajan i prisan. To je kao kada govori, recimo, Mira Stupica, a mi se tada zbližimo i zbijamo oko toga govora i toga glasa kao jedna familija. Jedna žena, koja je inače bez ikakve škole, pre neki dan kaže: „Što nam ne puste onu Miru Stupicu, ja kada nju slušam, topim se od miline. A i kada ona zaćuti pa da progovori mene podilaze žmarci.”
Što ovde rekoh, ovo je apel, i sebi i Valjevcima, a neće više biti ni Hercegovaca da dolaze ovamo i da nam oni popravljaju naš valjevski govor.