„Prakosovo” Aleksandra Lome

Ova studija Aleksandra Lome u isto vreme i monumentalna i otvorena. Monumentalnost je njena već u jednom optimalnom odabiru značajne faktografije, njenoj smišljeno sprovedenoj interakciji, ubedljivoj i svrsishodnoj. A jednom ovako otvorena tema, ovakvom, Lominom, metodom i argumentacijom, dakle tema Prakosova, intrigom je svojom i razložnošću svojom, neiscrpna i višestruko podsticajna. Ona se hrani ne samo plemenitom žudnjom za istinom, već i onom skoro dirljivom ljudskošću koja se, neposustalo i netremice pita - šta je bilo pre, a i još pre, u vremenu i prostoru iz kojih nam nisu dostupne više nikakve pouzdane poruke, nikakvi više znaci, makar i živeli u veri i nadi da ćemo jednoga dana, ili da će neko jednom, doslutiti i to, dodirnuti može biti, a ako to i nije više u ljudskoj moće onda po nekoj zasluženoj blagodati.

Prof. dr Aleksandar Loma

Aleksandar Loma se dakle uputio u to da pokaže kako su srpske junačke pesme o Kosovu starije od Kosova, odnosno događaja koje opevaju. Da im je poreklo prethrišćansko i predbalkansko, a da su i u srodstvu sa sličnim oblicima mišljenja i pevanja u civilizacijama koje su nam danas daleko, ali sa kojima smo bili blizu, ili u istom životnom i tvoračkom nukleusu, u neka vremena pre nekoliko hiljada godina.

U svome pristupu Prakosovu Loma je najpre na iskustvu i materijalu, jezičkom ritualnom i mitskom, idejnom i ideološkom, kao i u oblicima naukovanja i življenja, govora i pevanja - u našoj junačkoj pesmi generalno, ukazao na njene veze u zajednici pracivilizacijskoj, indoevropskoj i na njenom putu ka vremenu našem i sve većoj prepoznatljivosti njenih izvesnih posebnosti i osobenosti. To je tih dvadesetak studija i ogleda - Prethrišćansko i predbalkansko u srpskim junačkim pesmama. Već u ovome pristupu Prakosovu Loma je pokrenuo jednu impresivnu aparaturu svojih raznovrsnih znanja, naročito jezičkih, uz mitologije, kao i svoju otvorenost i maštovitost, žudnju za otkrićem, a da se ipak održi na tlu svoje racionalne discipline, što neće da mu smeta u jednom diskretnom kreativnom zanosu, jednoj čistoj energiji koja je takođe supstrat one monumentalnosti koja je na početku pomenuta.

Tako će Aleksandar Loma sa jednom skoro dirljivom radoznalošću, a temeljito opremljen znanjima, kao i obzirima svoje učenosti, jednom svežom, a može biti i smelom metodom, da se upusti od Kosova ka Prakosovu, iz izvesne, više ili manje lagodne i ugodne istorije, legende i poezije, u njihovo daleko i moguće poreklo, iz srpskoga jezika i domaćeg istorijskog socijalnog i religijskog miljea u praslovensko i indoevropsko, potpomažući se i pretpostavkama, domišljanjima, komparacijama, da vaspostavi tezu, jedno novo, izvesno, znanje o poreklu srpske junačke pesme o Kosovu, odnosno njenih bitnih strukturalnih i značenjskih datosti, njihove etike i njihove poetike, koji su, vremenom i u konkretnim uslovima, menjali svoj kolorit i svoja aktuelna obeležja ali ne i svoju suštinu. A autor će da se pokaže ne samo kao smeli "učenjak", već i kao vizionar.

Aleksandar Loma se ovom temom Prakosova bavi i sa izvesnim strahopoštovanjem. To je, verovatno, zato što je epska narodna pesma, pesma o junaku, o junacima i junačka, a junak nije ma ko, već neki, makar i sticajem okolnosti, odabrani i posvećeni, sa svojstvima i nalozima izvanrednim, pa se i ova pesma junačka ostvaruje kao izvesno mitsko, ali i potonje hristijanizirano i hrišćansko uznošenje, od zemaljskoga i zemnog ka svetom oboženom i božanskom, u svakom slučaju onostranom. Ona se u stvari situira u onoj ravni u kojoj se zemaljsko i nebesko prepliću i integrišu. To je, dakle, tako i sa junačkom pesmom o Kosovu i u činu svesnoga i odlučnoga opredeljenja za žrtvu kao zalogu za Carstvo nebesko. Taj prelaz ljudskosti i ljudskog i svetačko i sveto - to je ta neodoljiva iluminacija i fascinacija i Lomina, kao i naša. Međutim, ovaj će se junak tek privoleti Carstvu nebeskom. Tek životom svojim i podvigom kojim će pokazati da je spreman i zaslužan za to. Ta mogućnost transcendencije i to dostignuće njeno potresni su i dostojni strahopoštovanja. Ali valja reći i to da je i ovo opredeljenje na žrtvovanje, koje se slavi kao vrhovna vrlina, nametnuto i uslovima života u rodu i plemenu i idealima i ideologijom koji su u takvim uslovima neophodni. Ovo žrtvovanje je u službi prosperiteta zajednice i ono će, ma koliko uvek bilo respektovano, izgleda, tek u hristijaniziranom društvu da dobije mogućnost pune svetačke satisfakcije. Ali kako god bilo, njime se bar načelno, pa makar i za jedno vreme, rešava pitanje smisla čovekovog života i daje primer saplemenicima koji je, u datim životnim okolnostima, nesporan i neodoljiv.
Baveći se našim junačkim pesmama o Kosovu, a posebno ovom svojom tezom o Prakosovu, Loma aktuelizira našu neiscrpnu opsesiju kosovskom legendom i njenom hristijaniziranom aurom koja je, verovatno, nezaobilazna u samopoznanju našem, u okrepljenju i nadahnuću našem pred mogućnostima i neminovnostima transcedencije i transcendentnog. A to je moguće ako se ova pesma o Kosovu, čita sa svim znanjima i razumevanjima njenoga porekla pa i ovoga prakosovskog, obzirno i odgovorno, dakle i sa ovim znanjima i inicijacijama koje Loma predstavlja i sugeriše.

Centralni deo Lomine studije jeste ona ravan na kojoj on svojom metodom i obiljem argumenata iz domena jezika, mitologije, socioloških, istorijskih, izvodi i svodi svoja promišljanja i svoje uspostavljanje Prakosova, odnosno junačke pesme o Kosovu i pre Kosovske bitke 1389. Istraživanjem i kompariranjem u skoro neomeđenom prostoru jezika, mita, društvenih struktura, njihovih ideala i ideologija, on ukazuje na davnašnje poreklo kosovskoga mita, njegove paganske kao i izvesne hristijanizirane i hrišćanske osobenosti. Loma prepoznaje i evidentira čitav jedan arsenal prethrišćanskih i predbalkanskih obeležja, rituala, znamenja, protagonista, koji su u stalnoj transformaciji i prilagođavanjima. Tako je Prakosovo, da bi ga uopšte bilo, ispunjeno svim neophodnim sadržajima kao i onima koji ga direktno drže na vezi sa istorijskim ili makar i praistorijskim Kosovom. Otuda su i njegove teme i teze o Pra-Milošu i Pra-Lazaru, o Kneževoj večeri i mnoge druge koje imaju već svoje prakosovsko poreklo i znatnu tradiciju. A to je čitava jedna vekovna ili milenijska povesnica, manje ili više poetizirana, koja će da vrhuni kao opredeljenje za Carsko nebesko. A ovaj podvig se izgleda neizbežno transformiše u svetačko i sveto, odnosno onu energiju koja je večna.

Dakle, da nije bilo Prakosova ne bi bilo ni junačke pesme o Kosovu. Znači li to da ne bi bilo ni Kosova iz 1389, sve sa njegovim istorijskim i paraistorijskim atributima i značajima, kojima pripada i ova junačka pesma o Kosovu? I šta je ovde poezija, a šta istina? I nisu li značenje i značaj poetskoga nadmašili istorijsko ili kvaziistorijsko?

Lomino Prakosovo jedna je studija raznovrsnih znanja, njihovih međusobnih odnosa i uzajamnih podsticaja i jedne generalne ideje o Prakosovu kao jednom dugom trajanju u kojem su situirane skoro sve bitne značajke koja će da se objave povodom istorijskog događaja iz 1389. Takva su i ova znanja koje Loma prezentuje u jednoj smislenoj interakciji što sve doprinosi solidnosti i monumentalnosti studije.

Ovo je knjiga i Lomine suverene metode i njene uverljive i sistematične ekzekucije, dovršena i cela, a i otvorena u isti mah, intrigantna i faktografijom, i smelom idejom, i doslednom argumentacijom. A vrlina su joj još i prateća bibliografija, indeksi koji su savesno urađeni. Valja reći i to da je, ovako zahtevna, odštampana, izgleda, bez greške. Izdavač je Balkanološki institut SANU. Godina 2002.