Proti Mateji Nenadoviću
Nemoj se čuditi što Ti posle 150 godina neko piše iz Brankovine. Možda si mislio da smo te, u kratkoj pameti, zaboravili ili da se ne sećamo slavne kuće Nenadovića.
Dragi moj Proto,
Nemoj se čuditi što Ti posle 150 godina neko piše iz Brankovine. Možda si mislio da smo te, u kratkoj pameti, zaboravili ili da se ne sećamo slavne kuće Nenadovića. Ne, dragi moj Proto, ne može i ne sme Srbija zaboraviti ni Tebe, ni Tvoga čestitog oca kneza Aleksu, ni strica vojvodu Jakova, ni brata vojvodu Simu, ni Tvoga sina čika Ljubu, ni sinovicu kneginju Persidu, majku kralja Petra I, ni brata Tvoga Petra Zografa, ni Jefrema i Jašu... Pronašli smo i Tvoju čitulju, pisanu Tvojom rukom, pa na Proskomidiji, kao nekada Ti, vadimo čestice za pokoj duša vaših.
Povod zbog čega ti pišem je 2004. godina. A to je 200. godina od smrti Tvoga slavnog oca. To je 200 godina od kada si izneo barjak iz Brankovinske crkve, pobo ga na Brankovinskom visu i počeo okupljati ustanike. Srbija se, pričaju, priprema da obeleži dvesta godina od Prvog srpskog ustanka. A kako će, to ne znam? Još se dogovaraju.
Šta da radimo mi u Brankovini? Kako da obeležimo tako značajnu godinu? Kako mi, kao potomci, da se odužimo Tebi, koji si nam ostavio amanet da ljubimo Boga i Otečestvo.
Prota Vladan Kovačević
U Brankovini je skoro sve ono što je bilo i kada si nas Ti napustio. Ovde je Tvoja zadužbina, hram Sv. Arh. Gavrila iz 1829. godine, samo su ona dva zvona bile odnele Švabe 1916. godine i od njih pravili topove, ali Brankovčani kupiše novo zvono od 300 kilograma koje i danas poziva vernike. Čudan zvuk ono nekada ima, često čujem kako govori reči Tvoga velikog oca, izgovorene pred smrt: „Jakove brate, ne daj im pare, ne ostavljaj mi decu pod dugom, oni će ti pare uzeti, a mene pogubiti”. Ovde su svi grobovi Nenadovića, kao da štite crkvu sa severne strane, a služe kao zaštitni znak Brankovine. Slova na spomeniku Tvoga oca obnovljena su, ali je malo onih koji znaju da pročitaju jer je pisano predvukovskim pravopisom, a kod nas se sada više čita i štampa latinica. Ne znaju da na njemu piše: „Zato se Srbi zbog Alekse digoše na osvetu. I od toga časa Srpska slava rasti poče”. Tvoji Memoari su vrlo popularn, ali i vrlo retka knjiga. Teško ih je, skoro nemoguće naći u prodaji.
Na spomeniku Tvome stricu Jakovu nije do pre dve godine ni ime bilo napisano. Kažu da se to nije smelo. Spomenik je obnovljen i na njega dodata je ploča na kojoj piše: „Vojvoda Jakov Stefanović Nenadović, 1765-1836, prvi ministar unutrašnjih dela”. Od tada ime mu se češće pominje. Srebrno kandilo, koje je priložila njegova supruga Nerandža, redovno je gorelo u crkvi.
Na Tvome grobu su spomenik i ploča sa malo nečitkim slovima. Pokušaćemo da ih očistimo i obnovimo da bi se moglo čitati da si bio prvi predsednik Praviteljstujuščeg Sovjeta (prve srpske vlade) i glavni komandant na Drini, ali i da si po državnim poslovima išao u carski Peterburg i u carski Beč i bio odlikovan ordenima dva cara.
Pre sto godina je obeležavana stogodišnjica Prvog srpskog ustanka. Šta je tada sve urađeno - ne znam. Znam samo da je kod crkava i škola sađen po jedan četinar, kojih još ponegda ima. Pored crkve u Brankovini još je živa smreka koja je tada zasađena. Da li će se neko setiti da se ta akcija ponovi i za ovu proslavu, to ne znam. Mi bismo u Brankovini za ovu priliku zasadili dva hrasta, u znak sećanja na dvesta godina od ustanka.
Pre nekoliko dana sa prijateljima sam išao na Brankovinski vis. To je ono mesto gde si pobo barjak na okupljanje ustanika. Barjak je sačuvan, nalazi se u valjevskom Muzeju. Visokog stuba sa krstom više nema, umesto njega je 1954. podignut od zidanog kamena lep spomenik sa pločom i natpisom. Na spomeniku nema krsta. Bio je grb Srbije sa petokrakom, ali je i on ispao sa svoga mesta. Našli smo ga u trnju blizu spomenika. Do spomenika je teško i pešice doći, zarastao je u trnjak.
U povratku sa Visa išli smo kroz Pavića kraj. Odustali smo od namere da svratimo do Vašeg Nenadovića bunara. Stari smo ljudi, ne smedosmo se nakaniti, jer je put do bunara skoro neprohodan. Kažu da je na njemu još uvek u Brankovini najbolja voda. Ali je prilično zapušten. Iz Pavića se lepo vidi Nenadovića konak, nažalost u polusrušenom je stanju. Samo se podrum vidi. Čujem da će konak obnoviti i preneti ga kod Tvoje škole. Dobro je da ga se neko setio. Još ima Tvojih potomaka, prapraunuka i belih pčela; rado dolaze u Brankovinu, da se u Protinoj zadužbini pomole Bogu i pripale voštenicu na grobovima svojih predaka. Bogami se i rado venčavaju i krštavaju ovde.
Glavni razlog što Ti se javljam ovim pismom, dragi moj Proto, je molba da dozvoliš da za veliki jubilej iznesem Tvoje malo Jevanđelje i ručni krst da bi ga srpski narod i Tvoji Brankovčani celivali u znak sećanja na velike događaje, kada se Srbija iz pepela ponovo rađala.
To je ono malo Jevanđelje što si ga doneo iz Rusije 1804. godine. Poklonio Ti ga je crkveni velikodostojnik Vasilija Karamlzin i svojeručno Ti napisao posvetu: „Visokopočtenome Gospodinu Matveju Nenadoviću u znak iskrenago svojego počitanija i dobroželateljstva jemu i bližnim jego”.
Siguran sam da ćeš se obradovati kada saznaš da je Tvoje Jevanđelje sačuvano. Sačuvan je i ručni krst i veliko Jevanđelje. Čuvamo ih u Tvojoj zadužbini u Brankovini.
Tvoj praunuk Mateja S. Nenadović predao ih je 1928. ondašnjem proti brankovinskom Svetozaru Petroviću. Tom prilikom je zapisano: „Novembra 29. dana 1854. g., kada je BABO umro u Valjevu, njegovi posmrtni ostaci preneti su u Brankovinu i tamo sahranjeni sa severne strane pored crkve. Ovo Evangelije i Babin ručni krst, bili su naloženi na Njegove grudi i zajedno sa njim sahranjeni. Kada je počivši Čika Ljuba umro u Valjevu 22. januara 1895. godine tada su njegovi posmrtni ostaci preneti u Brankovinu i spušteni u grobnicu Njegovog Baba-Oca. Tom prilikom skinuti su sa Babinog kostura i izvađeni iz groba, ovo Evangelije i ručni krst, koji su punih četrdeset godina ležali na Babinim grudima u grobu, pa su potom, sa ostalim porodičnim relikvijama čuvani u kući braće: Alekse, Dobrivoja i Mateje Nenadovića, direktnih protinih unuka u Valjevu. Prilikom deobe svog imanja braća Nenadovići Sporazumeli su se: Da sve njihove familijarne relikvije uvek stoje na čuvanju kod najstarijeg člana iz bratstva. I tako za života Aleksinog, ove su relikvije bile kod njega. A posle njegove smrti predate su njegovom sinu Jaši (Jakovu) koji je bio Upravnik kaznenog zavoda u Nišu.
Da bi stradanija ovog Evangelija sa krstom bila još veća, prilikom opšteg odstupanja 1915. g. Jaša je bio prinuđen da ga još sa nekim relikvijama zakopa u lednicu (podrum za čuvanje leda) u Niškom gradu. Odakle ga je tri godine docnije 1918. g. izvadio. Posle smrti Jašine 1926. g. ovo Evangelije sa krstom, došlo je u ruke podpisanom, koji će ga čuvati do daljeg porodičnog sporazuma. Kako Evangelije, tako i krst i ostale relikvije koje su u Nišu bile zakopane, bile su u vrlo narušenom stanju, potpisani ih je popravio u koliko je umeo i mogao.
M. S. Nenadović”
Nije se, dragoj moj Proto, sa ovim završilo stradanije ove svete knjige i ručnog krsta.
Mudri prota brankovinski Čedomir Vićentijević sklonio je iz crkve ove vrednosti na sigurno mesto. Ali 1943. godine Nemci hapse protu Čedu i njegovog sina, sveštenika Aleksu, paroha babolučkog, odvode ih u zatvor na Banjici i oba streljaju.
Za paroha brankovinskog i babolučkog došao sam 1965. godine i prilikom čišćenja tavana u crkvi, sa crkvenim odbornicima našao sam ih u udubljenju iznad desne pevnice. Lepo zapakovane, uvijene u neke ponjave, zasijaše ove svete knjige. Bilo je tu još nekih vrednih knjiga i hartija, među njima i čitulja Prote Mateje Nenadovića. Sve se to do današnjeg dana brižljivo čuva u Tvojoj zadužbini u Brankovini.
Sudbina ostalih relikvija, prema spisku koji sam tada pronašao, je sledeća: Bugari su, kako piše u spisku, odneli četiri puške, šest pištolja srebrenjaka i gvozdenjaka, dve sablje (jedna srebrna i jedna damaskinja), rahat veliki od srebra komplet, uzda, bilav, rahat mali, jatagan kneza Alekse...
Sudbina ovog Jevanđelja i ovog časnog krsta je sudbina Srbije i srpskog naroda. Kad su celivali Jevanđelje i časni krst dobro je bilo i Srbima i svetinjama.
Pišem ti sve ovo, moj Proto, jer sam i ja pregurao 74. godinu. Onako kako se moralo. Srećan bih bio kada bi mogao reći kao ti nekada: „Otečestvo moje napreduje”. Ali zato mogu reći: Otečestvo moje preživljava.
I hteo bih da podsetim mlađe na Tvoje mudre poruke: „Da ljube Boga i Otečestvo”, da se „ne treba u dobru gorditi, niti u nevolji očajavati”.
