Sveobuhvatna i istančana povest

Sveobuhvatnost i istančana pouzdanost u odbiru (iz trine poluistina) pravih podataka, kao i akribija vrhunskog majstora, svojstva su i ove knjige Radovana Popovića, najskorije među mnozinom knjiga istog autora o životima srpskih spisatelja, za koju bi i bez potpisa Radovanovog znali da je Radovanova, počem sa stranica njenih kipti preobilje mnogoznačnih činjenica, vrhuneći onom tačkom u kojoj se sažižuju znanje i umetnost.

Branko Miljković, nesporazuman sa životom a umngostručeno sporazuman sa Pesništvom kao srcem Vaseljene, bejaše jedan od tri Branka koji su uvećali prozirnost srpskom jeziku. Ubila ga je prejaka reč, ali u smrti njegovoj nisu sasvim nedužni ni oni iz kohorte bezimenih a odnekud vavek vlasnih da odlučuju koliko će u zemlji Srbiji biti „pesničkog kiseonika”, čija oskudica imađaše svoj očit udeo i u smrtima njegovih imenjaka: Branka Radičevića i Branka Ćopića.

Radovan Popović, imajući sve to na umu i revnujući nad tačnošću podataka, uvodi nas, već prvim redovima, u najtajnije oblasti duše Pesnikove i pretvara nas u svedoke istovremenosti prisustva i odsustva, zapravo: pesničkog lebdenja bez zaštitne mreže - opasnog i samo retkima dostupnog stanja, za kakvo, u slučaju Branka Miljkovića, ne bejaše simboličnog razrešenja.

Nadahnut i vešt u upornom i savesnom tkanju, Radovan Popović je, u zemlji gde se sve brzo zaboravlja, stekao glas pomnog i pouzdanog tragaoca za naoko sitnim činjenicama koje, same za sebe i u krajnjem zbiru, rasvetljavaju mnogi književni slučaj i evokuju živote onih koji su sa Sudbinom igrali va banljue i, tako, u Pamjatniku našem zaslužili mesta. Kako vreme bude bude prolazilo, Radovanova Žitija prvonačelnih spisatelja srpskih uzimaće se kao jedna velika Starostavnica o tragičnoj lepoti poroka knjigopisanija i o „hoždeniju po mukah” onih koji hotijahu da Božiji dar koriste po svojoj volji.

Svaka je Radovanova knjiga jedan sunčev zrak, prosinuo kroz tuste oblake (samo)zaborava, s tim što nam je, uprkos činjenica tvrdoj neumoljivosti, ostavljeno da slobodno tumačimo pročitano i da sami u tu potku utkivamo i iz svojih zamišljanja poneku šaru, pa se, u takvom čitanju, svaki od ovih životopisa književno osamostaljuje, ukazujući se kao nekakav od bolje vrste roman, u kojem pisac svoj stav ne nameće.

Suprotno duhu „udešavanja činjenica”, Radovan Popović iznaša činjenice u presnom, a, gdešto, i u krvavom stanju, ali to nikako ne presenjuje oreole oko prosveštenih glava, no većma ukrepljuje najodabranije naše osećaje glede onih ponad kojih bejaše jedino nebo, a reč je o Isidori, Andriću, Crnjanskom, Dučiću, Meši, Desanki... i mnozini pročih, čije u ovom času nespominjanje, osim sažimanja oracije, nema drugi razlog. I ova knjiga, „Princ pesnika”, pročelju svom teško da bi mogla namreti tačnijeg i lepšeg naslova, ni „meždu koricami” više i pouzdanijih podataka o Pesniku koji se je, za zemnog svog bivanja, nalazio suviše visoko, da bi ga mogli dobro čuti i razumeti oni koji vek provađahu samo svoja posla sviđajući i preda se gledajući, kako bi na vreme smotali ono što bi, ako Bog i sreća dadne,nekom ispalo iz džepa.

Čudestvena sen Brankovog šešira kao da mi je preigrala tavanicom, dok sam listao knjigu ovu Radovanovu i dok sam nedoumevao: je li se je Branko baš samoubio, je li mu je, pak, neko zdušno pomogao da promeni svetom, ili je Branka dokinulo ozračenje one svima nam znane nerukotvorene neutronske bombe, prepunjene domaćom zlobom i prazninom, koja je u zemlji Srbiji davno pukla (dok Amerikanci svoju nazbilj bombu ne imađahu ni u nacrtima), pa je njezino, kroz godine i doba, „Gama isijavanje” mnoge ovdašnje duše okljaštrilo, morti i sasma sparušilo, a naoko - ništa; svi smo zadržali čovekoliki izgled, pravo da biramo i budemo birani, i, vrh svega, obdan bar triput da jedemo, vavek s dobrom nadom da će naš „kost” neko drugi uzeti na trošak!

No, ovde prestaje govor o knjizi Radovanovoj i puca modri plik razdiruće sumnje: Nije li svako, među nama takvim kakvi jesmo, ko bi svojim glasom u zemlji Srbiji išta zaustio, morao - bar jednom u veku - pomisliti na nekoju Ksaversku šumu, onkraj Bel Zagreba ili u bližem okolju, i na samospletenu oko grla omču?

Jedan od mojih najdragocenijih u tami sagovornika, veliki pesnik iz Vranja i kavalir reda Baba Zlatinog suvog smilja, Miroslav Cera Mihailović, dao mi je ovlaštenje da, večeras, Branku Miljkoviću, Dis-u, Sretenu Kušakoviću, i svakom od bezgramotne rulje i osione vlasti mučenom i na silu Boga umorenom pesniku u spomen, a Radovanu Popoviću u čast, pod voltama Doma ča-Milovanovog, citujem iz knjige „Lom” sledeće verse: Da se moglo ovde/a da se ne mora/ Nikud ne bi Justin/nikud ne bi Bora.

(O Bogojavljenju, u Domu Milovana Glišića, 2003. godine)