Ulični govor

Poštovani čitaoci Revije Kolubara,

Obraćam se vama zato što je sud javnog mnenja veoma važan za našu ustanovu. Naši poslovi su javni i podležu analizi. Svaka kritika nam je važna, jer nas opominje i podstiče na bolji rad. Spremni smo da prihvatamo savete, da učimo, da se korigujemo i budemo bolji.

U majskom broju Revije objavljen je tekst g-dina Ljubomira Mihailovića o književnoj večeri koju je organizovala Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” o našem pesniku Sretenu Kušakoviću. Uradili smo to iz najplemenitije potrebe da se setimo jednog Valjevca koji je bio veliki pesnik, a kome nije odato dužno poštovanje. Da je duže poživeo i da je neko na vreme uočio njegov talenat, možda bi ta greška bila ispravljena.

Ali, nije sporan Kušaković, niti su sporni ljudi koji su pozvani da te večeri govore o njemu. Sporan je, po mom skromnom mišljenju, g-din Mihailović, koji nije našao nijedan pozitivan detalj te večeri. Obrušio se na govornike i slušaoce. Za prof. Lomu je napisao da je „došao nepripremljen”. Profesoru Univerziteta u Beogradu, vrsnom poznavaocu teorije književnosti, poetike, pa i Kušakovićeve poezije, ne bi se smelo pripisati da je došao nepripremljen, jer on to sebi ne bi dopustio. Kako se to porađa na carski rez i koluta „ludačko-slikarskim očima”, koje je g-din Mihailović uočio kod našeg akademskog slikara mr Romanovića, pitanje je za sve, a ne za g-dina Mihailovića? Ja pitam našu javnost da li imamo pravo da omalovažavamo ljude i unižavamo ih u njihovoj uzvišenoj profesiji? Za bibliotekara Ostoju Prodanovića, čoveka koji se godinama bavi književnom kritikom, g-din Mihailović kaže da je „is...” Možemo mi da raspravljamo kakav je on kritičar, ali zašto se neko drugi nije latio tog posla, pa radio to bolje od njega i onda kritikovao. Nedopustivo je za jednog intelektualca da koristi ulični govor, ma koliko se on trudio da mi objasni kako je to pesnička sloboda. Tu pesničku slobodu može da stavi u svoju poemu i to je u redu, ali u časopis... Uputiti toliko niskih udaraca nije fer, niti džentlmenski. To što je pripisao bibliotekarki da gricka semenke na književnoj večeri, to je najmanje. Ali i to mora da se zna da je izmišljeno. Konkretnije bi bilo, po mom uverenju, da je došao u Biblioteku, ponudio se da nam pomogne oko realizacije i koncepcije ove večeri. Dopuštam da mi ne znamo mnogo, da mnogo toga ne umemo, ali smo raspoloženi da prihvatamo dobre saveta i da sarađujemo s kvalifikovanim i stručnim ljudima. Možda bi to g-din Mihailović mnogo bolje uradio od nas.

I nije problem kritikovati Biblioteku. Ovde su pomenuti ljudi koji su nam pomogli u našoj plemenitoj nameri, a nepravedno su izloženi podsmehu jednog čoveka. Baviti se novinarstvom nije igrarija, to je veoma važan i odgovoran posao. Ne smemo olako prihvatati i davati u javnost proizvoljna mišljenja. Ipak, nadam se da Valjevci znaju da nije sve tako crno-belo.

S poštovanjem