Valjevski šetač

Dugo je trajalo prekopavanje, prekrajanje, betoniranje, rušenje i bušenje kuće - lokala u nizu kućeraka prema tešnjarskom mermernom mostu. Ovih dana postavljena metalna vrata, na dva buduća ulaza u ne zna se koliko lokala u razrovarenoj utrobi, dala su za pravo sumnjičavima da će i ta novotarija biti valjevski recept kako i ono što ne treba, valja pokvariti i uništiti. Prostor na kom je, davao je toj ni po čemu posebnoj kući, vrednost koja se morala potvrditi na izlogu, ulazima u lokale, bojom fasade. U detalju. Na onom što bi joj davalo i draž i potvrđivalo uglednost i skupocenost mesta, na Vojvodinom trgu, na ulazu u Tešnjar. Sve to je izostalo.
Preuređena kuća - lokal samo je potvrdila da nam se buvljak više ne mora dešavati krišom preko noći, kao kafić ozidan sistemom „ručnog rada”, pred samim mostom. Sad nam se dešava tamo gde mu nije mesto sasvim normalno, po danu i javno. Sve se radi sa papirima, saglasnostima. Koncepta brige o gradu, o vrednostima, a ni volje, nema više. Ni adrese koga da pozovete da učini nešto.
Na daleko čuven dućan Vasiljevića odavno ne postoji. Ovo što se iznedrilo pod krovom nekadašnjeg dućana, sad je ko mrlja na sve što se učinilo na prostoru Vojvodinog trga.

Galerijski venac

Kad iz Kevića kafane pogledate prema raskošnom prostoru mioničkog trga i parka, onda vam pogled padne i na njegovo blago - galeriju. Na pravom mestu. Tako šta Valjevo nema. A da ima takvih dragocenih prostora pokazali su nam Ana Stanković i Ivan Andrić letos, izložbom svojih grafika u zanemarenom i zaboravljenom lokalu na uglu stambene zgrade, u nekadašnjoj JAT-ovoj poslovnici. Drugi slikari izlažu učestalo u kafiću KALEIDOSKOP, nekadašnjem KOD OFICIRA. U istom krugu su stalni slikarski hepeninzi u BAJCI, često i u OBNICI.
Život i potrebe prosto pokažu gde šta treba da se nađe. Na toj kružnici Desankinog venca. Negde u nekom od tih lokala što zbog tranzicije menjaju gazde i namene. Ili se potvrđuje da prave stvari ostaju trajno. Pa tako i da su davne izložbe u Muselimovom konaku koji je u tom krugu, pokazale gde za tako šta valja urediti galeriju.

Veze

Posle osam uveče, odlaska lokalnim prevozom iz naše periferije, Osečine, Mionice, Uba ili Ljiga - nema. Jednostavno, morate imati kola da bi veče proveli u Valjevu, u bioskopu, na pozorišnoj predstavi, dobroj i provokativnoj tribini, na nekom koncertu, sa društvom u ambijentu koji nemate u svom komšiluku malih uspavanih provincija. Čak i kada, kao Mionica, nudi događaje koji odjeknu i u metropoli.
Ostaju mladima i znatiželjnima ekrani televizijske uprošćenosti, usmerene istine i, naravno, destruktivnost zapuštenih kafana u kojima se očaj provincijske čamotinje kao bolest uvlači u dušu. Odlaze mladi i ništa ih ne zadržava, jer je i doći do Valjeva iz tih naših provincija kao putovati preko sveta.

Ćutnja

Meštani više sela oko Dračića bili su ne malo iznenađenje dečacima i devojčicama koji su rasput proveli na istraživačkoj akciji. Imali su i zadatak da prikupe podatke i od seljana dobiju odgovore na jednostavna pitanja. Pitanja su bila ekološka: Odakle uzimate vodu za piće? Gde napajate stoku? Imate li izvore, česme? Da li ste ih imali, pa nemate? Koristite li hemiju za njive i baštu? Gde bacate otapad iz kuće?
Retki su bili susreti sa ljudima koji su deci ostali u prijatnom sećanju. U startu je bio otpor bilo kakvoj saradnji. Čak ljutnja - što neko uopšte išta pita. I za koga je to zapravo. Deci iz nekoliko većih gradova, koja su prethodno imala sasvim drugačija iskustva sa sličnim anketama u vrletima Durmitora, pitomim predelima Poćute, Leskovica ili Ražane, teško je bilo i pokušati objasniti tu razliku.
Da li je odgovor o izgubljenoj prostodušnosti, otvorenosti i gostoprimstvu u blizini grada tih sela oko Dračića, ili u onoj, doskora poslovničnoj, „o asfaltu koji prođe...”. Ili su neka strašna vemena promenila ljude.