Valjevski šetač
- Mediji su prepuni vesti i objašnjenja kako će uskoro žičara povezati Novi Beograd preko Ade Ciganlije sa suprotnom obalom Save. Sa Čukaricom, Banovim brdom. Zatvorite oči i putujete. Sve je već stvarno.
Zatvarali su mnogi oči ne da bude stvarno već da nikako ne budu suočeni sa onim što je Slobodan Jevtić Pulika predlagao svojim Valjevcima skoro pre pola veka. Da se od Platana liftom podignu do vidračkog visa, pa onda, što da ne, žičarom presele na vrh Pećine. I da otvorenim očima žive san o mogućem. Sa pogledom na srebrnu reku, grad, planine i dolinu.
Taj san niko nije posle pominjao. Valjevci su, izgleda, zaboravili - nakon Mateje Nenadovića Drugog i Pulike kako se od snova grade gradovi.
DVE SLIKE - „Getaldus”. Bilo je to jedno od onih mesta koja su najavljivala kako se mogu izbeći sivilo i banalnost naših prodavnica. Mali lokal u prizemlju skupštinskog zdanja sa velikom slikom prepunom čudesnih arlekina, trgovaca, dama, sprava, vitraža, lustera... Žanr scena o optičarima, opsenama u kojoj se brzo nađete i iz nje teško izlazite. I kad se taj „Getaldus” selio u novi lokal, sačuvavši ime sada ispisano ćirilicom, prenesena je i ta slika. Ljubazne uvek, Tonka Zečević i Zorica Simić kažu da retko ko ne konstatuje zadovoljstvo što je slika tu. Ili da je lepo imati takvu sliku u radnji. I tako od 1965. godine do danas. Nije više važno kolika je vrednost te prigodne slike Radivoja Petrovića, kad je postala simbol mesta.
Kao što se i Valjevska pošta pamti po velikom ulju Mila Petrovića. Žanr slika o jednom mogućem dolasku u noć kočijama i vranim konjima. Sa mladom u belom, sa poštom i paketima. I nesvesni koliko odmara dok čekamo na šalterima. Kako banalnost posla koji moramo obaviti čini bezvrednim taj dragoceni predah ulaskom u sliku.
Obe slike u tim javnim i najposećenijim prostorima grada govore i o odgovornosti za javni prostor. Kako izgleda i kako mora biti bez poslovične privatnosti onih iza šaltera. Bez nanizanih fotki što svedoče o ličnim ukusima lepotica, privatnim porukama i obaveštenjima.
BELI SAN - Zovu Valjevci iz Kalifornije. Čuli su, kažu, da je u belo odeven grad, da je u odavno zaboravljenoj zimskoj slici. Da je belina svugde, nevina i prava. Pitaju kakva je noć. I da li se u njoj sve drugačije i lepše čuje uz škripu dok se po snegu hoda. Pitaju glasovi sa druge strane planete, iz zemlje gde večito zriju narandže, i da li Vlada Rovak upreže konje u kočiju, saone prepune dece rumenih obraza? I da li za njima pršte i sneg i smeh?
NEOČEKIVANA LEPOTA - Osluškujem grupu mladih dok komentarišu svoj grad. Studenti. Lepo je doći, biti sa svojima, videti se sa prijateljima. Brzo uvidiš kako se ništa ne dešava, slažu se svi. I onda krene iznanada priča o pravom iznenađenju koje su svi registrovali. O Poljoprivrednoj školi.
Kako se, eto, na ulazu u grad - umesto onih ruševnih rugoba od zgrada što su pre ličile na napuštenu kasarnu nego na školu - desilo čudo. Da ne poveruješ da ulaziš u onaj svoj isti grad. Sad ulaziš otvorenih očiju pred vidljivim trudom da se povrati sjaj nekad važnom i uglednom školskom centru.
