Valjevski šetač
- Čini se, zbog mirisa borovine što nas plavi u talasima iz tamne mase šume da je i more negde u blizini. Između naselja i fabrike, tri decenije i koju godinu, rastu stabla velikog parka. Prerasla su i decu, i prve spratove, i treće, četvrte. Poodavno se i krovovi jedva naziru. Pa kad pitate, otkud toliko zeleno i mirisno blago u naselju između Ljubostinje i novog bulevara, onda vam Milesa Momčilović, učiteljica u penziji, ispriča kako su u vreme naseljavanja nuđene sadnice svakom ko se obratio da posadi nešto oko kuće, pod balkonom. Tako je nastao i ružičnjak, a ona neguje ruže ispod zgrade u kojoj stanuje. Istrajno ga održava. Ko će nastaviti, ne zna.
Valjalo bi to „nuđenje sadnica” za stvaranje parkova oko naselja opet (po)nuditi.
KESTEN - Svaka od fotografija prosto drži pogled: čudesne brane na rekama, mozaici pločnika, platoa na trgovima, parkovske kapije, ograde, česme... Svedočanstvo o „Eroziji”, o kući koja je imala stručnjake, ljude koji su poslove uzdizali i do lepote u fukcionlanosti. Svaka fotografija na zidovima u lepo uređenim prostorijama uglednog preduzeća povod je za priču, podsećanja na ljude i godine.
Pitamo, zašto ipod slika nema imena autora, graditelja. Nema odgovora. Dragica Timotić, domaćica kuće, pokazuje fotografiju na kojoj je stara železnička stanica sa parkovima na obe strane. Kaže, pogledajte koliki je tu kesten bio! Pamti Dragica, kao i fotografija, taj kesten, koji je odavno posečen, a ni parka više nema. Sve podseti da isti čovek, koji je taj park osmislio, sad radi u firmi koja je na mestu tog parka počela, a još nije završila, preveliku građevinu za to mesto. Da je ispod slika bilo imena graditelja, pomišljamo, kesten bi možda i danas stajao tamo.
IZLOG - Očas se, preko noći, u karikaturu pretvorila zgrada na broju 28 u Knez Miloševoj ulici. Ni veličina izloga, ni materijal, ne priliče licu kuće sa redom malih prozora ispod klasičnog krova sa strehom. Stoji tako razvaljena. Bastard. Žrtva sudara dva vremena, ne materijala. Kad stare kuće novi vlanici „nakinđure” ruhom ovog vremena, progovore ponajpre o sebi.
Starina se mora poštovati a ne vređati.
GUŽVA I BUKA - Svi bi baš tu. Najbliže brani, vodi, reci i jezeru. Sa kafanama i kafićima. Nadžidžale se jedna do druge, jedana iznad druge. Ima ih i u reci. Nije to sporno. I treba Gradac, kao i jezero kod Ljubišine brane, da imaju „sto sa pogledom” na lepotu. U sporu sa tim je naša haotičnost i stihijnost jer ne znamo da odredimo čemu je gde mesto. Tako, od vozila, ni do stola u kafiću ne možete doći, a od estradnog saobraćaja, ni pešice ili biciklom, uz i niz reku.
Sad se sve to širi do prvih kuća, Ristića i Novakovića, preplavljuje kupališta uzvodno. Uz sve učestalije apele da se saobraćaj zabrani. Nešto valja uraditi. Leti od gužve i buke ni reke neće biti.
