Zoran Tripković

Zoran Tripković je neobična i važna, uz to i veoma delotvorna pojava u valjevskom novinarstvu novijega vremena.

Svoj novinarski vek započeo je u „Napredu” sredinom pedesetih godina i u novinarstvu prevashodno bio posvećen sportu i sportistima. Ta posvećenost umnogome je zasenčila poneke druge Tripkovićeve značajne učinke.

Kad god se, iz bilo kojih razloga vraćam „Napredu” od pre pola veka, a to činim sa popriličnom učestalošću, ponajviše pažnje privlače mi Zoranove mnogobrojne beleške o tadašnjem Valjevu i Valjevcima, objedinjavane rubrikom „Valjevski mozaik”. O životu u valjevskoj varoši ti zapisi svedoče rečitije i potpunije nego li svi preobimni izveštaji sa višesatnih komitetskih i drugih političkih zasedanja. Nego li mnoštvo članaka o izuzetnim privrednim dostignućima. Dragocenije su te Zoranove sitnice i od svih ambiciozno pisanih („društveno angažovanih”) reportaža. A slutim da je taj i takav Zoranov rad bio onda omalovažavan. Od ponekoga čak i ismevan.

Premalo je, svakako, uvažavan još jedan onovremeni Zoranov novinarski angažman, koji je samo naizgled bio marginalne prirode. Svake nedelje pred veče trotoar u Karađorđevoj ulici, tamo gde se nalazilo „Napredovo” uredništvo, ispunjavale su stotine Valjevaca nestrpljivo iščekujući da se u velikom redakcijskom prozoru pojavi pano sa popodnevnim rezultatima fudbalskog takmičenja u kojem je i valjevski „Metalac” sudelovao. U vremenu kad gotovo da nije bilo ni automtskog uspostavljanja telefonskih međumesnih veza, Zoran je uspevao da u rekordnom roku sabere sve rezultate i saopšti ih radoznalim sugrađanima.

Kad danas sagledavamo najznatnije domete valjevskog novinarstva u proteklih pola veka, tri pojave čine se najvrednijim. Prva po mnogo čemu značajna pojava je „Napredova” redakcija iz šezdesetih godina. U tom vremenu te novine su dosegle svoj zenit. Nadmašile su većinu, možda i sve druge u srpskom lokalnom novinarstvu. Solidan doprinos tom visokom „Napredovom” uzletu davao je i Zoran Tripković.

Narednu značajnu kolektivnu pojavu u valjevskom novinarstvu predstavljalo je od sredine sedamdesetih godina Radio Valjevo. Stvarano je ono od 1967. godine pod strpljivim, istrajnim i umešnim Zoranovim vođstvom, i pre svega zahvaljujući njemu, izraslo u najpouzdaniju, najorganizovaniju, gotovo u svemu najbolju lokalnu radio-stanicu u Srbiji. Kadrovski veoma jaku, tehnički solidno osposobljenu. Najčešće nagrađivanu na smotrama radijskih programskih ostvarenja.

Svako od nas iz toga Radio Valjeva mogao bi da izese mnoštvo primera Zoranove pune podrške, koja je za čest rezultat imala i vanserijska pregnuća. Imao je punog, čak i neočekivanog, razumevanja i za naše najdelikatnije zamisli. Predložio sam mu, na primer, 1975. godine da odem u Zagreb, i to već sutradan, i snimim razgovor sa velikim vajarom Vojinom Bakićem, koji je 15 godina ranije napravio u Valjevu spomenik Stevanu Filipoviću. Remek-delo spomeničke skulpture. Zoran se od prve saglasio. U ustanovi, koju su tuda činili list i radio, Zoranu su prebacivali zašto je pristao na toliki izdatak. A sav taj trošak predstavljala je vozna povratna karta drugog razreda i jedna (ili su bile dve) dnevnice. Uz čitavu emisiju Radio Valjeva, taj razgovor sa vajarom Bakićem objavljen je u „Napredu”, pa docnije i u jednoj knjizi.
Kad sam 1983. godine preuzeo od Zorana Tripkovića uredničko i direktorsko rukovođenje u Radio Valjevu, trebalo je ponajpre da vodim računa samo o tome da ne pokvarim ono što je već bilo dobro uspostavljeno. Eventualno i da ponešto od toga solidnog unekoliko usavršim.

Treći izuzetan uzlet valjevskog novinarstva je u ovo naše vreme. Uzlet samosvojan i razuđen. Razgranat u tom smislu što najspremniji i najsmeliji, najpreduzimljiviji i najdarovitiji ovovremeni valjevski novinari nisu okupljeni na jednom mestu i u jednoj redakciji. Većina ih je iz nekadašnje redakcije Radio Valjeva. Poneko od njih još uvek u radio-stanici, koju je utemeljio Zoran Tripković.

Ima nas puno koji ćemo se, dok nas bude, sa niz lepih razloga sećati Zorana Tripkovića.

ZORAN TRIPKOVIĆ je rođen u Guči 1. marta 1933. godine. U detinjstvu je živeo u Mionici. Valjevsku gimnaziju završio 1952, diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Novinar u „Napredu” 1955-67. i ponovo u razdoblju 1987-90. Od osnivanja Radio Valjeva (1967) bio je njegov urednik i direktor. Izvesno vreme dopisnik „Politike”, „Večernjih novosti”, „Sporta” i „Fudbala”. Najčešće je pisao o sportu i proučavao sportsku prošlost Valjeva i Valjevskog kraja. Umro 9. maja 2007.