Izvod iz knjige

Ne bi rekao da je supruga Emilija njegov tihi pratilac, ona je njegov životni drug, oni su tandem, tvrđava koja se ne predaje, oni su ozbiljni ljudi koji imaju strategiju kako da ih ne potopi ovaj svet. To je činjenica, to ne treba objašnjavati, uostalom, pomalo je u tradiciji srpske književnosti da su njeni pisci monogamisti, Andrić, Crnjanski, Dobrica, Josić Višnjić, i ne kaže da oni koji su menjali žene, kao Mika(Milisav) Savić, nisu ljudi od svakog reda.

Tu su godine, zamašan opus, sve te časti, jeste sve to, i drži da pripada generaciji, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Josić Višnjić, koja je opravdala svoje postojanje, nisu ista stilska formacija ali su generacijski tu, i kad se sve to sabere, oseća se mirnim, to mu je bitno, nema ništa što ga budi noću, nikome u karijeri nije dao dupe. To što deluje da je distanciran od dnevnih i inih događaja ne znači da je opečen, on je rođen opečen, a da je čegrstan, da se distancira i od ljudi, neka bude i to, ali sve je to odbrana svoje intime, pas i dežurno laje, i kad ne postoji opasnost.

Što se tiče pića nema ništa protiv Crnogorske loze, kao što nema ništa ni protiv drugih pića, ali domaća rakija je standard, od početka, njegova družina na štaciji je bila pomalo levičarska i pili su ono što i najniža, skretničarska kasta, jevtin alkohol, iz velikih čaša. Ali pio je on i sa ljudima koji znaju šta je alkohol, Milutin Petrović, doktor Jurijević, pokojni Mile Perišić, pilo se ljucki, ali se znalo, proveo je sa njima nekoliko lepih sezona, vodila se važna i duga teoretska rasprava. Škola pijenja koju je tu prošao je nezamenjiva, za većinu pisaca to je tera incognita, tu može da priđe samo Raša Livada.

Nije on u konfliktu sa Lajkovcem kao Lajkovcem, to je više konflikt sa simboličkim Lajkovcem, sa duhom palanke. Što se tiče toga isto je i u Lajkovcu i u Beogradu, mogao je i on za Beograd, zvali sa visokoh mesta, nema on šta tamo da traži, za celinu njegovog sveta nije važan Beograd, najbolji period života je proveo u piću i spavanju, nema boljeg od toga. I drugo, važan mu je ambijent u kome funkcioniše njegova Emilija, tu je za njega kraj, on ne želi ništa, rekao im je, hvala dragi moji, bilo bi lepo da se pobrinete da ne umrem kao pas, a to da rade zajedno, hvala lepo, ne želi tako da radi, ni sam, ni zajedno. Jednostavno, ne želi da svoju literaturu izvodi iz sebe, ni da bude nacionalna, ni anacionalna, želeo je da bude sama sebi dovoljna, i teži da se sve više približi tome, da napiše roman niočemu.

Tag: RBM

RBM