Banjani

Banjani,¹ se nalaze na sredini puta između Uba i Debrca, a u centru zvanom „varošica” završava se i put od Obrenovca preko Grabovca. Do Drugog svetskog rata Banjani su bili sedište opštine i napredna varošica u kojoj su odrasli i deca prihvatali mnoge pogodnosti građanskog načina života. Za civilizovano ponašanje svih stanovnika najviše zasluga su imali učitelji Aleksandar, gospodin Aca i gospođa Ljubica Paunković,² koji su pismenosti i lepom vaspitanju učili, prvo roditelje, pa njihovu decu, a u školu su posle Drugog svetskog rata počeli da upisuju i unuke svojih prvih đaka. Za zdrav način života i higijenski odnos prema sebi i okolini, što je prihvatala većina stanovnika, zasluga je lekara Slobodana Bate i Simane Seke Stanković,³ koji su studije medicine završili u Parizu.

Svi Banjanci su morali da završe osnovnu školu, pa je nekima trebalo i po desetak godina da je okončaju, na njih se ukazivalo kao loš primer, od prvog dana, da novi đaci ne budu slični njima. To je davalo rezultat i bilo je malo ponavljača. Gospodin Aca bio je apsolutni autoritet i za stare i mlade, a strogo se starao da se svi opismene i nauče račun i da se u život upute kao školovani ljudi. Zahvaljujući njemu i gospođi Ljubici mnogi su postali uspešni činovnici, trgovci, zanatlije..., a retki su bili oni koji su se odali porocima.⁴

Zdravstveno zadrugarstvo uhvatilo je još početkom veka duboki koren i skoro su svi Banjanci bili članovi zadruge. Zahvaljujući angažovanosti zadrugara, na imanju koje je poklonila Mileva Ašković (sada je ponovo vraćena ploča koja podseća na taj poklon) izgrađena je zdravstvena stanica. Za lekare je došao bračni par Stanković. Oni su svima postali prijatelji. Starali su se o deci i starima. Za sve je Slobodan postao Bata, kako su ga zvali u kući, a Simana Seka. Učinili su da Zdravstvena stanica postane, već sredinom tridesetih godina, moderna zdravstvena ustanova, sa rendgenom, bolničkim sobama, priručnom laboratorijom, apotekom, ali i sa javnim kupatilom, a subotom se moralo čekati na red da bi se odrasli i deca okupali.⁵ Na spratu se nalazila velika dvorana sa pravom pozornicom, zavesom i kulisima. Pred prepunom dvoranom sa koje su izvođene predstave amaterske pozorišne grupe, sastavljene od Banjanaca i meštana okolnih sela, ali su gostovala i druga društva. Ponekad su me roditelji vodili sa sobom, ako se prikazivalo nešto prihvatljivo za moj uzrast. Sada je to seoska ambulanta sa apotekom, a nema modernih zdravstvenih uređaja kao nekad, kupatilo je nestalo, a dvorana je pretvorena u stan za lekara.

Preko puta zdravstvene stanice bila je prelepa velika kuća, kao neki zamak, koju su sagradili Bata i Seka, jer su nameravali da trajno žive u Banjanima. Velika ulazna kapija, veliko dvorište sa negovanom travom i borovima, garaža sa automobilom, uvek su me impresionirali kad sam dolazio kod njih (danas je to orunula zgrada koja se prodaje preko oglasa). U dvorištu je bilo nekoliko stolova za kojima su sedeli oni sa prijateljima ili njihovi rođaci sa svojim gostima. Zbog Pere, moga brata od tetke, koji je bio čika Batin brat od ujaka, moje roditelje i dedu i baku su smatrali za svoje rođake.

( Ljuba Ranković)

Voleo sam kad smo u predvečerje išli kod njih. Mama je često nosila šešir ili toku, u zavisnosti kako je obučena, a ja sam samo želeo da porastem i da mogu da je uhvatim ispod ruke, kao što su to činili tata i Pera, tada već maturant. Mama i tata su sedali za sto kod Bate i Seke, Pera pridruživao Batinim sestrama, Spomenki – Menki i Branki – Manji, a mene su preuzimale Batina mama, baka Nada i Sekina, baka Dada, koje su sedele u velikim pletenim foteljama sa tabureima za noge. Tada nisam voleo da jedem, a one su me, da ne vidi čika Bata, hranile kolačima, najčešće vanilicama koje i danas volim.

Značaj za razvoj Banjana pored škole, Zdravstvene stanice, imao je i veliki višespratni mlin, izgrađen tridesetih godina kao jedan od najmodernijih u Srbiji. Bio je u vlasništvu Tome Ristanovića i njegovog brata Save, obrenovačkog trgovca (to je i danas ukras mesta, ali retko radi). Mlin je zapošljavao desetinu radnika, nadmlinar je bio Nemac Adam, a glavni mašinista majstor Đoka Bošković. Postao je značajan privredni objekat i doprineo je ekonomskom napretku Banjana i umnožavanju zanatskih i trgovačkih radnji. Svi su dobro poslovali. Tome su doprinosili i brojni „pomeljari”, koji su ne samo mleli žito, već i pazarivali u trgovinama i kupovali zanatske proizvode.

Postojalo je i dosta uspešno radilo nekoliko trgovina u centru mesta: moga oca Tijosava, njegovog brata Dragoslava, Rajka Kusurovića, Tome Ristanovića, Sretena Miloševića, Laze Bojičića, Dušana Komadinovića i kasnije Grozdana Radojičića u novoj kući koju je sagradio iznad kafane Teofilovića.

Radile su četiri kafane: Milana Teofilovioća Krpe, iz koje se skoro stalno čula muzika, Privislavljeva kafana sa velikim bilijarom, koju je Privislav Petković prodao Grujićima, Marice Cvetković kod koje je deda pio kafu i vodio me na klaker, Dušana Lazarevića, koga sam zvao Žužika u kojoj su stariji ljudi svraćali na rakiju, ali i da naruče neku drvenu alatku jer je bio i kolar.

Bilo je više tišljera-stolara: Vlastimir Selenić, Relja Krnjačević, Raca Lukić, Živan Bojičić, a u svojoj kući radili su Milorad Mika i Nega Nenadović koji su sa ukusom pravili svaki predmet, bilo da je sto, stolica ili dečije sanke. Kolarska radnja Živojina i njegovog sina Momčila Čobića bila je čuvena po izradi „taljiga”, fijakera i jarmova, a „pinter” Vojislav Brdarević pravio je najbolju burad u okolini. U abadžijskoj radionici Milovana Stajkovića šila su se narodna odela, opšivena gajtanima, a radilo je nekoliko šegrta i kalfi. U celoj okolini bili su poznati krojački saloni gospođe Slavke Ćosić i Gare Kusurović, kao i radnja Kriste Bojić u kojoj se učio beli vez, ali i šile haljine i kožusi, a za najbolju „šnajderku” važila je Lenka, majka Svete Nenadovića. Postojala je i štrikerska radnja Leposave-Lepše Komadinović.

Bojadžija Božidar Bošković imao je nekoliko kazana u kojima se bojio vunenu pređu u najrazličitije boje. Obojenu pređu mušterije su podizale preko „raboša”. U istoj kući bio je ćurčija Janko Aleksić, ali je teško konkurisao ćurčiji Dušanu Bojiću, koji je bio posebno vešt u ukrašavanju i bojenju kožuha, a najlepši je nosila njegova ćerka Slada. Klonferi-limari su bili Kaloperović, otac poznatog fudbalera Tome Kaloperovića i Sreta Đurić, koji je do pre dvadesetak godina imao radnju u Beogradu, u blizini spomenika Franša D’ Eperea. Vlasnik opančarske radionice, skoro male fabrike, bio je moj stric Dragoslav Jovičić. Zapošljavao je desetak radnika i na veliko proizvodio opanke za celu okolinu. Postojala je i radnja Todora-Toše Vasića, poznata po izradi ukrašenih opanaka i filigranski pletenih „šiljkana”.

Kovači i potkivači su bili Rada Petrović i Stojadin Pavlović kod kojih su mnogi izučili nekada traženi kovački zanat. Mašin bravar-šloser Jova Ćosić popravljao je sve vrste mašina i vršalica.

U Banjanima je živeo i radio poznati fotograf Mika Petrović, kome su u radnji pomagale tri ćerke Vera, Bisa i Nada i sin Aca. Postojala je i berberska radnja Ljube Vićentića, koji je mušterije brijao i šišao i po kućama, dok su u radnji ostajali njegovi sinovi Veljko i Rada. Obućar, majstor Žika Filipović, u svojoj nedovršenoj kući na sprat, izrađivao je udobnu i kvalitetnu mušku, dečju i žensku obuću. Saračke radnje su imali braća Aleksići i Mija Bosiljčić. Zidarstvom su se profesionalno bavili Stojadin i Nikola-Peronja Nestorović, Draga Bojičić i drugi. Uspešno je poslovao Živan Silačković, imao je trgovinu i poslastičarnicu, pravio je „lulice”, orasnice i sladoled, a imao je ogromnog jarca, velikog kao june, koga su se plašila sva deca. Takođe je bio i poznati piljar, a u tom poslu ga je nasledio Sava Ratković.

Noću centar Banjana bio je osvetljen, mlin je davao električnu energiju za Zdravstvenu stanicu i još nekoliko kuća. Do dugo u noć odzvanjao je centar od dečijih glasova, kafanske muzike i žamora ljudi koji su sedeli ispred kuća, ali bi se sve umirilo kada bi čika Veljko Aleksić-Trća, poznati kočijaš, svojim jakim glasom pozvao svoje sinove u kuću, a ostale nazvao neradnicima i opsovao ih što ne idu na spavanje.

Rat je odjednom sve izmenio. Sećam se kada su na putu, noću, morali svi muškarci da kopaju tenkovske prepreke, čiji se tragovi još primećuju. Nemci nisu zaustavljeni. Zaposeli su i Banjane, a mlinar Adam, folksdojčer, postao najvažniji čovek u mestu, preko koga su stizala sva nemačka naređenja. Onda su počeli da se pojavljuju naoružani ljudi. Partizanski komandanti postali su poznanici koje sam sretao u očevoj radnji. Veliko uzbuđenje zavladalo je u mestu kada su partizani u toku jedne noći odveli lekare Batu i Seku i vlasnika mlina Tomu Ristanovića u šumu. Ubrzo su ih pustili. Zapamtio sam uzbuđenje roditelja kada je iz Stublenice u Banjane stigao očev ujak Velimir sa sinom Živanom i kolima punim pušaka. Došli su da se predaju partizanima i iskupe što je prilikom sukoba u njihovoj kući ubijen partizan. Preki sud ih je osudio na smrt. Tata je pozvao na večeru svoje poznanike, partizanske komandante, i molio ih da prihvate otkup, koji je ujak doneo. Odbili su to, ali su prihvatili da poštede Živana, a streljaju samo ujaka. Ujutru, kada je tata otišao u štab, video je da obojicu vode na streljanje. Preki sud nije hteo da izmeni odluku. Pričao nam je da mu je Živan pre streljanja dao sat da ga preda sinu Boži. Streljali su ih, a tata i njegov brat preneli su ih na volovskim kolima u Stublenicu. Svi smo strahovali da li će se vratiti, jer tamo nije bila partizanska teritorija.

U sećanju mi je kada je dedi naš rođak Janko Kusurović, koji je bio zadužen za partizansku tehniku, doneo jedan vojni radioaparat sa kutijom čeličnih akumulatora. To je, možda, bila nagrada jer je deda popravio partizanima brdski top koji su zarobili. Deda je radio sakrio u tajno odeljenje, koje je napravio u kući, i tokom celoga rata slušao je vesti radio Londona i Moskve. Mnogo puta su zbog toga pretresali kuću, ali radio nisu pronašli, niti otkrili skrivnicu.

U kasno proleće 1941. godine, za učiteljicu je postavljena naša rođaka-kuma Dana Mandžukić. Došla je sa mlađom sestrom Vavom, majkom Katom i bakom Katom. Ona je vodila dodatni razred u posebnoj zgradi, a posle nastave dolazila je kod nas. Uz nju sam kao petogodišnjak naučio da tečno čitam. Bilo je to za mene lepo vreme. Pre podne sam bio na času sa već odraslim dečacima i devojčicama, koji su me zbog rođake učiteljice mazili i pravili razne igračke. Po podne u našem dvorištu, zbog Pere, koji je maturirao, okupljali su se gimnazijalci i studenti iz Banjana i okoline.

I odjednom su svi muškarci nestali. Pera je otišao u partizane, neki su se skrili, neki su se pridružili četnicima, nedićevcima ili ljotićevcima. Pola kuće nam je rekvirirano i uselio se komandant mesta Golubović, mislim da je bio ljotićevac. Mama je bila u drugom stanju i nadala se da će se iseliti kada se beba rodi. U rano proleće u koloni zarobljenika ugledali smo Peru. Javili smo to Batinoj sestri, koja je bila u prijateljstvu sa komandantom Nedićeve vojske u Banjanima. Uspela je da zadrži Peru da ga ne odvedu u Valjevo, odakle su zarobljene partizane slali za Norvešku. Kada se Batina sestra sa svojim pukovnikom vratila za Beograd, komandant Golubović, koji je stanovao u našoj kući, počeo je da maltretira Peru, koga je volela devojka u koju je on bio zaljubljen. Zbog toga se jednog dana mama nasekirala i ranije porodila. Dobio sam sestru, koju sam odmah zavoleo i sa kojom sam i danas blizak, kao što su to i naša deca. Pera je uspeo da pobegne za Beograd, jer se tetka vratila iz Ljubljane gde je živela do rata. Golubović je premešten, komandant mesta postao predratni pilot, vojvoda Buda Bosiljčić, a potom oficir – četnički komandant Raja Perić.

Pošao sam u školu u drugoj godini rata. Sećam se da su mi gospodin Aca i roditelji naredili da naučim pesmu „Na odru Viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja”, koju sam na nekoj četničkoj proslavi izrecitovao, obučen u narodno odelu. Od toga odela sačuvan je lepo urađen „fermen” koji sam poklonio Etnografskom muzeju. Samo godinu dana kasnije, sa tek sašivenom titovkom, recitovao sam pesmu „Smrt komuniste”. Obe te pesme sam zapamtio jer sam recitovao pred naoružanim ljudima.

Rat se završio. Počela je izgradnja zemlje. Zajedno sa drugim đacima postao sam učesnik radnih akcija na istrebljenju gubara. Naša škola zbog dobrih rezultata u istrebljenju gubara pozvana je na slet u Valjevo, gde sam proglašen za pionira-udarnika. Po povratku iz Valjeva počeo je progon gospodina Ace i gospođe Ljubice iz Banjana. Moj otac odbio je da potpiše zahtev za progon i tadašnje vlasti su mu izdale lošu karakteristiku. Kad su mu oduzeli radnju, zbog toga dugo vremena nije mogao da se zaposli. Osnovnu školu okončao sam kao đak novog učitelja Slobodana Živkovića, koga sam mnogo godina kasnije prepoznao u direktoru valjevskih bioskopa. Prvi razred gimnazije pohađao sam na Ubu, a u trećem položio malu maturu u Banjanima i školovanje nastavio u Beogradu gde su mi se zaposlili roditelji.

Sada, već zašao u duboku starost, provodim tokom leta dosta vremena u Banjanima, koje sam napustio tri godine posle završetka rata. Danas je malo mojih poznanika i drugova iz detinjstva sa kojima sam se družio ili igrao. Banjani su postali selo uglavnom starijih ljudi, koji dolaze ujutru da kupe ili uzmu hleb iz pekare u koju su deponovali brašno. Vreme kada se hleb mesio i pekao u furuni, koju je imala svaka kuća, davno je prošlo. Već su odrasla deca koja nikada nisu videla kako se mesi i peče hleb u domaćinstvu, kao i da mnogi mladi ljudi ne znaju da su Banjani nekada bili centar celog kraja. Nema više bučnih kafana i nizova trgovinskih i zanatskih radnji, ali ima mnogo automobila. Nekada su ih imali samo Bata i Seka i Privislav Petković, a sada skoro svaka kuća. „Poljica” sa kantarom, gde smo šutirali loptu, pretvorena je u modernu pijacu čiju su izgradnju finansirali Amerikanci, a samo se poneka tezga popuni kada je pijačni dan.

Banjani i ljudi moga detinjstva otišli su u zaborav. S nostalgijom, sećam se toga vremena.

^1. Banjani su staro selo, nalazi se pod imenom „Medovac” ili „Medojeva reka”. U hrisovulji despota Đurađa Brankovića iz 1429. godine odobrava se čelniku Radiču da od ugaraskog kralja Žigmunda pored Mačve može primiti i sela među kojima se pominje Medojeva reka. To je najstariji trag koji se do sada ima o Banjanima. Stari ljudi su rečicu nazivali Medojeva reka, a kraj više stare škole nazivan je Medovac. Po Lj. Pavloviću naziv sela je stranog porekla, latinskog ili romanskog. Međutim, prvi naseljenik zapustelog sela bio je hajduk Miško i njegov drug Petar. Početkom 18. veka on je doveo starijeg brata Aška, koji je bio iz rudničkih Banjana, on je zapustelom selu dao ime Banjani po svom selu, a svojim potomcima, po svom imenu, ostavio prezime Aškovići. Banjani se pominju kao Banion 1719. a 1735. kao Banjani. U popisu sela u „Danici”, 1827. godine, Vuk Karadžić pominje i Banjane. Sve ovo navodi da je selo dobilo današnje ime najverovatnije u drugoj polovini 17. ili početkom 18. veka.

². Aleksandar Paunković (Ub 1893-Ub 1971) vanserijski učitelj i supruga Ljubica Paunković rođena Kikanović (Šabac 1896-Ub 1966) od 1920. godine sa malim prekidom bili su u Banjanima do 1946. kada su nove vlasti prisilile Banjance da se potpišu za njihovo proterivanje. Veliki broj je to odbio. Koliko su to bili zaslužni učitelji nalazimo u tekstu Zorana Joksimovića „Osnovna škola u Brezovici”, objavljen u kalendaru Kolubara za 2002. godinu. Na strani 259 između ostalog piše: „Brezovčani i Kalinovčani su imali sreću da im jedno vreme decu uče i poznati tamnavski učitelji Ljubica i Aleksandar Paunković... Radili su 25 godina u Banjanima gde su ostavili duboke tragove. Stari učitelji, verovatno po nekoj kazni, stigli su u Brezovicu u jesen 1946”.

³. Slobodan Bata Stanković potiče iz šabačke učiteljske porodice Nićifora i Nadežde- Nade, a unuk je popa Petra Stefanovića, koji je bio poznati valjevski učitelj i dugogodišnji sveštenik u Vukoni, gde je sagradio i sadašnji hram. Slobodan i Seka napustili su Banjane u jesen 1941. godine. Posle rata radio je u Vojnoj bolnici u Beogradu. Koliko se sećam, bio je po činu pukovnik i načelnik rendgenološkog odeljenja. Umro je pedesetih godina od raka kostiju. Doktorka Seka radila je dugo godina kao lekar u Bigzu i tu je penzionisana sedamdesetih godina. Do više podataka trenutno se ne može doći.

⁴. Aleksandra Paunkovića nadzornik 1929/1930. školske godine svrstava među „najoduševljenije radenike u školi i van nje, koji radi sa voljom i umešnošću u školi, a uz to osnovao je zdravstvenu zadrugu, u kojoj rade dva lekara sa potpunim komforom u jednoj velelepnoj zgradi”. Drugi nadzornik sledeće godine ocenjuje: „Nastava je izvođena po svim didaktičko-metodskim zahtevima. Učenici su usvojili nastavni materijal i postao je njihovom duhovnom svojinom. Nastavom je kod vaspitanika razvijena samoradnja u potpunosti... Vaspitnoj je strani poklonjena ozbiljna i puna pažnja, te je uspeh postignut u svakom pogledu... Bezgranično se žrtvuje prosvećivanju i kultivisanju našeg naroda i u ovome ima vidnog uspeha. Inicijator je i jedan od najglasnijih stvaraoca sreske zdravstvene zadruge i velikog zdravstvenog doma u Banjanima. Rad i korisna delatnost ove institucije za bližu i dalju okolinu su od neocenjive vrednosti. Veoma je aktivan i na ekonomskom podizanju našeg sela... Kao takav je omiljen i veoma se ceni od građana bliže i dalje okoline. Primeran je vaspitač i sugestivno deluje kako na mladež tako i na starije članove društva”. (Isić, M: Osnovno školstvo u Tamnavi 1820-1941. Ub, 2002, str. 303, 306-7

⁵. Pojava električnih bojlera promenila je navike našeg naroda. Sve do sredine pedesetih godina kupalo se subotom, tada su se u selima vrelom vodom punila korita, a u gradu se ložile specijalne peći za grejanje vode za kupanje u kadama. Takođe se masovno subotom išlo u javna kupatila. Koliko je ta navika bila jaka pokazuje i anegdota o posleratnom diplomati koji odlazi u Pariz i piše supruzi: „Odseo sam u hotelu na Jelisejskim poljima, predivan je nameštaj, a posebno je lepo kupatilo obloženo mramorom i jedva čekam subotu da se okupam”.  

STEVAN JOVIČIĆ (Banjani, 12. maj 1936), istoričar filma i filmski publicist. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je preko 200 stručnih i popularnih napisa o kinematografiji na jugoslovenskim prostorima i vodio intervjue sa preko 100 istaknutih filmskih stvaralaca. Znatan je Jovičićev udeo u rekonstrukciji niza starih srpkih filmova.