Ilija Birčanin

BIRČANIN (Mihailović), Ilija (Suvodanje, oko 1764 – Valjevo, 4. II 1804), knez valjevske Podgorine, pogubljen prilikom seče knezova.

Danas poznata i prihvaćena biografija B. predstavlja put po ivici između mita i stvarnosti. U rekonstrukciji njegovog životnog puta teško je razdvojiti neosporne istorijske činjenice od logičkih, ali nepotvrđenih pretpostavki i naslaga narodne tradicije, za koju je B. bio snažna inspiracija. Te tri grupe informacija se ponekad međusobno potvrđuju ili dopunjuju, ali ne retko su u suprotnosti koja otežava da se realan lik „obor kneza ispod Međednika“ u potpunosti prikaže iza skrovitih velova prošlosti.

Po svemu sudeći, otac mu se zvao Mihailo, zbog čega se uz njegovo ime često stavlja i prezime Mihailović. Na to ukazuje i zapis sačuvan na jednoj omanjoj ikoni: „Ikona srebrom i zlatom ukrašena, Ilije Mihailovića, oborkneza Birčanina 1798. leta“. U istoriju je, međutim, ušao pod drugim prezimenom – Birčanin. Pretpostavlja se da je ono nastalo kao refleksija naziva predela iz kog su mu se preci doselili u Valjevski kraj. Tragajući za mestom njegovog porekla prva pomisao je uvek navodila na Birač (Borač), poznatu oblast u istočnoj Bosni. Međutim, obično se zaboravlja da na granici Crne Gore i Hercegovine i danas postoji zaselak Birač, iz kog su se, u 18. veku, stanovnici masovno iseljavali u Srbiju, i odakle su u Valjevski kraj stigli i Nenadovići. Na ovu mogućnost ukazuje i legenda po kojoj su stanovnici Birača, posle sukoba sa Turcima, napustili svoj zavičaj i krenuli na sever, uz zavete gde će koja familija da se naseli. Tako su se Nenadovići našli u Brankovini, poštujući zavet da se nasele tamo gde u dubu pronađu roj pčela. B. preci su, međutim, dali zavet da će se nastaniti pod najvećom planinom na koju naiđu i zato su se zaustavili u Suvodanju, ispod Medvednika.

B. je tu rođen „oko 1764. godine“. Taj datum je okvirno određen na osnovu poznate činjenice, da on, kada je posečen, „nije imao više od 40 godina“. Pretpostavlja se da je kao austrijski frajkorac učestvovao u Kočinoj krajini (austro – turski rat 1788-91), ali ne postoje poznati istorijski izvori koji bi to i potvrdili. Na istorijsku scenu B. je stupio nekoliko godina po završetku tog rata, kada je na mestu kneza Podgorske knežine zamenio Joku iz Rabasa. S obzirom na to da je položaj kneza bio uslovno nasledan, moguće je da su Ilija i Joka bili u nekakvoj familijarnoj vezi. Tu mogućnost indirektno nagoveštava i narodna tradicija koja za B. vezuje i neko starosvatstvo u Rabasu. Po podacima koje u „Memoarima“ daje Prota Mateja Nenadović, Ilija je mogao biti knez već 1795. godine, kada su srpske narodne vođe postogle dogovor sa beogradskim vezirom Hadži Mustafa-pašom da mu pruže aktivnu vojnu pomoć u borbi protiv odmetnutih janičarskih vođa (dahija), koji su hteli da uzurpiraju vlast u Srbiji. Međutim, B. prvi put pouzdano srećemo kao podgorskog kneza 1797. godine, kada na čelu svojih Podgoraca ulazi čamcima u Beograd i, zajedno sa drugim knezovima, pomaže veziru da razbije janičarsku opsadu grada, a potom učestvuje i u oslobađanju Smedereva koje su janičari zauzeli po povlačenju iz Beograda. Sledeće 1798. B. se nalazio među starešinama srpskih trupa koje su pomagale veziru i njegovim regularnim vojnicima u bezuspešnim nastojanjima da osvoje Vindin, glavno uporište pobunjenih janičara.

Posle pada Srbije u ruke janičara, koji su uzurpirali vlast, ubivši Hadži Mustafa-pašu, počele su pripreme Srba na bunu protiv dahijskog zuluma. Pretpostavlja se da je na sastanku viđenih narodnih vođa, koji su u Bogovađi organizovali Hadži Ruvim Nešković i Aleksa Nenadović, učestvovao i B. Ovaj sastanak, ali i drugi elementi organizovanih priprema ustanka, nisu ostali nepoznati Turcima. U nameri da osujete podizanje ustanka, dahije su odlučili da pogube sve viđene Srbe. Prve žrtve te „seče knezova“ bili su Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Njih je dahija Mehmed-aga Fočić pozvao u zajednički lov. Odazvavši se tom pozivu, oni su krenuli agi u susret, na polje Lubenin, kod Mionice. Odatle su zajedno pošli u Valjevo i čim su stigli u varoš, uhvaćeni su, okovani u lance i zatvoreni u podrum Muselimovog konaka. Pored ove verzije, koju je izneo ProtaMateja u „Memoarima“, postoji i druga, tradicionalna, po kojoj su Turci pozvali B. u Valjevo, na dogovor o narodnim poslovima. Verujući im, on se bez pratnje i oružja uputio u varoš. Tu su ga Turci uhvatili i zatvorili zajedno sa ranije zarobljenim kenzom Aleksom, koji mu se obratio rečima: „Šta ćeš ovde, Birčanine, od Boga našao. Gde ti je Medvednik? Ja se nadao da ti i mene oslobodiš, a ti i svoju glavu Turcima doneo“.

Dva valjevska kneza su posečeni na livadici pored Kolubare, u centru Valjeva, „80 hvati niže ćuprije“. Posle smaknuća B. glava je nabijena na kolac i istaknuta na krovu Muselimovog konaka, a obezglavljeno telo je sahranjeno pored crkve u manastiru Ćelije.

Most, niže kog se desila seča knezova, predstavljao je zanimljiv motiv za narodnog pesnika, da ga u pesmi „Početak bune na dahije“, dajući sebi pesničke slobode, predstavi kao scenu tog strašnog čina, stvarajući tako podlogu za različite likovne predstave koje prikazuju seču na mostu, zasnovane na tom motivu. Pored većeg broja umetničkih radova koji prikazuju seču, ili čak lik samog B., naročitu pažnju zaslužuje slika P. Simića, nastala sredinom prošlog veka, koja ilustruje poznate stihove:

Pod oružjem na divan iziđe,
Desnu ruku na jatagan metne,
A lijevom porez dodaje;
„Memed-aga, evo ti poreze,
Sirotinja te je pozdravila:
Više tebi davati ne može“.
Ja porezu započnem brojiti,
A on na me očima strijelja:
„Memed-aga, zar ćeš je brojiti?
Ta ja sam je jednom izbrojao!“
A ja više brojiti ne smijem,
Već porezu ukraj sebe bacim, -
Jedva čekam da se skine b’jeda.

O snazi i neustrašivosti „oborkneza ispod Međednika“ postoje i mnoge legende. Jedna govori o tome kako je jednom prilikom, noseći porez u Valjevo, nabasao na zasedu hajduka, koji su čekali da ga opljačkaju, a on, ne osvrćući se, odjahao dalje i nabasao na čopor izgladnelih vukova, sa kojima je bez problema izašao na kraj.

Za razliku od Alekse, ili nekih drugih njegovih savremenika, B. ime se skoro i ne sreće u istorijskim izvorima nastalim pre i tokom I srpskog ustanka. Čak ni austrijska dokumenta iz 1804, u kojima se pominje seča knezova i imena žrtava tog pogroma, ne pominju B. Po svemu sudeći, on je za svoje savremenike bio ličnost iz drugog plana, zasenjena neospronom ulogom i značajem Alekse Nenadovića. Međutim, posle kneževe smrti, u narodu počinje da se stvara jedna mitska slika koja je, nezavisno od njegovog realnog značaja, raširena ne samo u tradiciji Valjevskog kraja, već celog srpskog naroda. Ta slika se zasniva na B. snazi i neustrašivosti, ali verovatno i povrenju koje mu je narod, kao knezu, ukazivao. Tako je stvoren mit o zaštitnku nejakih od turskih zuluma:

On Turčinu ne da u knežinu:
Kad Turčina u knežini nađe,
topuzom mu rebra isprebija.

Mitski lik B. koji je stvorila i prenosi narodna tradicija, postao je svojevrsna personifikacija mitskog lika Kraljevića Marka. Tako se, na izvestan način, mit o narodnom zaštitniku iz vremena turskih osvajanja pretočio u lik junaka iz vremena novih turskih zuluma, koji su prelili čašu narodnog strpljenja i pokrenuli borbu za konačno oslobođenje. Poput Marka i B. je stalno na konju („gde god ide on krhata jaše“), koristi isto oružje, u njegovo vreme već zastarelo („on buzdovan o unkašu nosi“), iste su im i osnovne karakteristike lika („i brkove pod kalpakom suče“). I B. Turci mogu pobediti samo na prevaru i kada je bez oružja (po tradicionalnoj verziji njegovog hvatanja). Ona na novi način predstavlja besmrtnog Kraljevića Marka, koji se posle viševekovnog sna probudio da povede narod u odsudnu bitku za oslobođenje. Šta više, po nekim elementima narodne tradicije ni B. nije bio posečen, već je uspeo da pobegne, i kao odmetnik, „veća je jada turcima zadavao“. Na toj paraleli, koja se razvila u narodnoj svesti, nastao je i jedan crtež nepoznatog autora na kome je B. istovetan sa likom Kraljevića Marka sa poznatih ilustracija. Otuda se sa pravom može posumnjati da li poznati opis B. kao čoveka visokog, krupnog, snažnog, crne puti i dugih, gustih brkova odgovara i njegovom realnom liku, ili je i to proizvod tradicije.

Inače, u istorijski pouzdane činjenice spada i podatak da se nejgova direktna loza odavno ugasila. Iza sebe je ostavio dvoje dece. Sin Branko je poginuo 1832. a da nije imao poroda. Kći Đeka se udala za valjevskog mehandžiju Đuru Mališevića, sa kojim je imala sina, ali je i on mlad umro.

Danas na B. direktno podsećaju zgrada Muselimovog konaka u Valjevu, njegova sablja u Vojnom muzeju u Beogradu i grob pored crkve manastira Ćelije.

LIT.: F. Višnjić, Početak bune na dahije; M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, I, Beograd 1876, 379-381; K. Nenadović, Život i delo Karađorđa i njegovih vojvoda i junaka, II, Beč 1884, 291-296; Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, II, Bepgrad 1903, 312; Kalendar „Kolubara“ za 1936, 44-47; V. Stefanović – Karadžić, Danica za 1826, 1828, 1829 i 1834. godinu, Beograd, 1969, 329; B. Peruničić, Grad Valjevo i njegovo upravno područje 1815-1915, Valjevo 1973; P. M. Nenadović, Memoari, Beograd 1980, 106-108; 118-121; R. M. Drašković, Valjevo u prošlosti, Valjevo 1987; A. Gavrilović, Znameniti Srbi 19. veka, Beograd 1990, 26-28.