Na hrani kod „Kolarca”

Sremac se hranio u restoranu kod „Kolarca” u društvu svojih kolega i prijatelja Branom Petronijevićem, Milanom Ševićem i drugima. Svaki dan su se tu po dvaput sastajali i časi su im prijatno proticali. Svi su bili sa hranom zadovoljni; jedino Brana Petronijević nije mario za supu, govedinu i t. zv. „čušpajz” to jest pasulj, boraniju, grašak, kupus, kelj, krompir, ili koje drugo jelo sa govedinom. Umesto toga Brana je, u zamenu za to jelo uvek tražio pileće ili ćureće pečenje.

I to je tako išlo nekoliko dana ili nedelja dok nije saznao gazda Velja, koga je to veoma naljutilo što mu to posluga nije odmah saopštila. I jednog dana on dođe do njihova stola i glasno saopšti Brani da mu dalje ne može davati hranu kao abonircu, nego nek se hrani „na porciju” ili da potraži drugu kavanu, gde će se hraniti.

– Vi samo po karti možete ručati.

I ostavi sto.

– Pa zašto, molim, – iščuđava se Petronijević...

I moli Sremca da on posreduje kod gazda Velje da ga i dalje zadrži na kost.

Sremac mu odgovori:

– Ne vredi, Brano. Ja sam razgovarao, neće da te hrani. Znaš kako je, on bi imao više računa da u kokošinjcu drži živu lisicu nego da tebe za te pare hrani piletinom.

To je na Branu delovalo.

(Mile Pavlović)