Sa Vojinom Bakićem

Onovremena skora petnaestogodišnjica Filipovićevog spomenika u Valjevu ohrabrila me je u pozno proleće 1975. godine najpre da vajara Vojina Bakića zamolim za razgovor o tom njegovom krupnom umetničkom delu, a onda i da za put u Zagreb dobijem saglasnost od Zorana Tripkovića, urednika Radio Valjeva gde sam tada i ja bio novinar. Lako je u isti dan postignuto i jedno i drugo. Od umetnika sam u telefonskom razgovoru doznao da on od oktobra 1960, kad je otkriven spomenik, nije dolazio u Valjevo. Tripković se, pak, s blagonaklonošću odnosio prema većini inicijativa novinara iz svoje redakcije, od njega znatno mlađih. Tako je bilo i ovoga puta. 

( Ljuba Ranković)

Već uveče, sa povratnom kartom drugog razreda u džepu i glomaznim reporterskim magnetofonom o ramenu, vozom sam otputovao u Zagreb. Lako sam, sutradan ujutro, našao Bakićev atelje (Ulica Rokova 10) i u razgovoru sa njim proveo nekoliko sati. Osnovno njegovo stanovište bilo je da bi Valjevca, kako je najčešće nazivao tu svoju skulpturu, i tada koncepcijski radio na isti način. „Prošli su kroz sito i rešeto svi aspekti spomenika i čitava kompozicija. Ja tu ne bih više mogao izmisliti ništa pametnije i bolje”. Bio je zadovoljan i ponašanjem materijala koji je upotrebljen kazujući da je 1960. godine od njega napravio sebi čamac koji se „i u morskim uvjetima savršeno drži”. Ipak, kad bi tu skulpturu trebalo nanovo izvoditi, Vojin Bakić bi je radio u nerđajućem čeliku.

Oživela su u tom razgovoru i umetnikove uspomene na boravak u Valjevu u vremenu kad je spomenik postavljan. „Kad smo montirali – sećao se Bakić – kad smo dorađivali spomenik na samom brdu u Valjevu ljudi su dolazili i komentirali. Ljudi su sa zanimanjem pratili što mi to radimo. Bilo je komentara fantastično inteligentnih, bilo je, naravno, i glupavih. Mene su zapanjili ljudi koji sa skulpturom sigurno nikakav kontakt nisu imali, kako su uspjeli da osjete neke zbilja suštinske stvari u problemu oblikovanja na jedan narodni, jednostavan, divan način. Žao mi je da nisam neka od tih mišljenja zapisao... Evo, na primer, jedan detalj: bilo je problema da li Stevan treba da ima šajkaču ili titovku. Ja sam insistirao na šajkači, jer je meni ta šajkača na tu glavu sjela k’o bog, sjela kao salivena. Ja sam pokušavao poštovati sve zahtjeve poručioca, pokušao sam ih nekako usvojiti. Međutim, titovka nije išla na glavu Stevana. Jer je ta glava široka i titovka bi izgledala smiješno. Ne bi bilo autentično. I ja sam ostao kod te šajkače i nastojao sam da ona postane stvarno dio volumena glave, da sraste kao što se meni činilo da je srasla sa ljudima koji je tamo nose. Ljudi, dakle, nisu dosta jasno vidjeli gdje ona počinje. Hoćete li tu šajkaču malo jače ucrtati – pitali su. Ja sam im rekao: kad bude glava gore onda će se vidjeti dovoljno. I jasno, kada sunce dobro padne onda se točno vidi gdje počinje kapa”. 

Na prostranom niskom stolu u Bakićevom ateljeu, za kojim smo sedeli, nalazio se najnoviji broj NIN-a što me je unekoliko iznenadilo ali i činilo zadovoljnim. Nalazio se u minijaturi i odlivak Bakićevog bika, krajnje stilizovanog, koji je izvođen u raznim dimenzijama, čak i u tridesetmetarskoj velični negde u Nemačkoj. Pokazivao sam nametljivo zanimanje za tu njegovu skulpturu, raspitivao se o njoj, priželjkujući u sebi da mi je pokloni ali se to, ipak, nije dogodilo.

Moj zagrebački razgovor sa vajarom Vojinom Bakićem najpre je, 24. juna 1975. godine, ispunio jednu emisiju Radio Valjeva pa potom bio emitovan i u zajedničkom programu Radio Beograda i lokalnih radio-stanica Srbija. Docnije je objavljen u „Napredu” a 1979. i u knjizi Radio Valjeva „Kultura u prošlosti Valjevskog kraja”. Sad, međutim, žalim što, uz objavljivanje Bakićevih kazivanja o spomeniku, nisam sebi dozvolio, dok su sećanja još bila sveža, da se ispolje i poneki sopstveni utisci o tom susretu.

( Ljuba Ranković)

Posle toga, prateći kao novinar programe Jugoslovenskih susreta amatera „Abrašević” i sve što se u vezi sa tom velikom smotrom umetnosti amatera događalo, sugerisao sam da izložbu likovnih ostvarenja otvori Vojin Bakić. To je i postignuto u jesen 1976. godine, najviše zahvaljujući nastojanju Damira Bačića iz Zagreba koji je presudno doprinosio nastajanju i usponu valjevskih Susreta.

Bakić je, dakako, bio zainteresovan da nanovo stane ispred svog umetničkog dela ostvarenog u Valjevu, o  kome je u međuvremenu na mnogim stranama govoreno i pisano. Insistirao je da to bude uveče, kad je spomenik osvetljen reflektorima. Upamtio sam njegovu tadašnju tvrdnju, kazanu dok je sa nas nekoliko stajao na Vidraku, da ta skulptura najbolje izgleda kad se posmatra iz poluprofila, sa leve strane. Ponešto je tada i zapisano:

„Ceo spomenik je visok šesnaest, a sama figura dvanaest metara i nešto više, ne znam sad točno. Širina prsiju iznosi tri metra; to je kao jedro na vetru, ta ploha prima silni udar vjetra, tu djeluju sile koje mi i ne pretpostavljamo. Radi svega toga bila je neophodna suradnja sa statičarima. Unutra je konstrukcija koja učvršćuje skulpturu prenoseći preko nogu teret na mostnu konstrukciju klupe. Na vetru spomenik se slobodno njiše napred-nazad četrnaest santimetara. Pre nekoliko godina statičari su to ponovo proveravali i došli do zaključka  da je tako i sada. Ništa se nije promenilo, konstrukcija odoleva svim naprezanjima. Takve provere bile su naročito nužne u prvo vrijeme”. 

Ponovo sam se Vajonim Bakićem „suočio” u jesen 1996. godine pišući njegov životopis za Biografski leksikon Valjevskog kraja. S obzirom na to da su nam u to vreme skoro sve veze sa Zagrebom bile pokidane, nisam imao mogućnosti da doznam datum njegove smrti, mada sam znao da nije živ, a ni okolnosti u kojima se to desilo. Neko mi je tvrdio da je u pitanju umetnikovo samoubistvo što se docnije pokazalo netačnim. Umro je 18. decembra 1992. godine u zagrebačkoj Klinici za urologiju.

U svojoj knjizi „Valjevski kraj u XX veku” (objavljena 2002. godine) preštampao sam iz „Politike” od 2. oktobra 1960. godine članak Miće Popovića „Umetnost, otadžbina, borci”, nastao pred otkrivanje Bakićevog „Valjevca”. Oduševljen blistavom metalnom strukturom na brdu iznad Valjeva, koja nije „ni neprijatni pregolemi monstrum, ni sićušna parkovska igračka”, slikar Popović je to svoje uzbuđenje zaključio pohvalom valjevskim rukovodiocima što su „sudelovali brižljivo i sa divnim razumevanjem u razvoju naše umetnosti”.

*

Vojin Bakić je rođen u Bjelovaru 5. juna 1915. godine. Zagrebačku Akademiju likovnih umetnosti završio 1939. godine.

U razdoblju 1990-2000. u Hrvatskoj je uništena ili drastično oštećena većina spomenika što ih je vajao Vojin Bakić. Oživela su potom tamošnja obnoviteljska nastojanja. Nanovo je oživeo, i u Zagrebu i u Beogradu, i interes za njegovo stvaralaštvo. Bakićeva skulptura na valjevskom Vidraku povremeno pobuđuje nova i raznorodna zanimanja Valjevaca. Iz tih podsticaja nastalo je i ovo sećanje o trajno značajnom i zanimljivom umetniku, jednom od najboljih među vajarima sa jugoslovenskih prostora.