2005

Po čemu ćemo pamtiti godinu za nama. Teško da se možemo uhvatiti za nešto konkretno i veliko.

Da li je to što su se fudbaleri kvalifikovali za svetsko prvenstvo, ili na mišiće iskamčen pristanak na početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju, poslednji u regionu ne računajući BiH, dovoljno za radovanje.

Osim što je prohujala brzinom cunamija, urezaće se u pamćenje kao godina u kojoj smo jedino mi koji se trenutno zovemo SCG, svojom voljom, našli među silama gubitnicama u Drugom svetskom ratu, kao godina u kojoj je prema svim istraživanjima, jedino kod nas, koliko mi je poznato, crkva izbila na prvo mesto među institucijama i pojedincima kojima se najviše veruje. U boga slabo verujemo, kako mi se čini, ali zato svu nadu polažemo u crkvu. Znate li zašto? Zato što sve tzv. mudre glave, izuzev Građanskog saveza i LDP, misle da crkva treba za sve da se pita. I ona se pita.

Krajem godine jedan dobar prijatelj mi priča kako je imao dobroćudni tumor u glavi i kako su mu doktori u stvari izvadili mozak koji nije valjao i sad ima samo taj tumor i odlično se oseća.

U novoj 2006. godini trebalo bi u našoj zemlji osnovati Banku prinudnih davalaca iskvarenih mozgova. Iako je dobroćudnih tumora malo, postoji nada da bi nam u tom slučaju krenulo na bolje.

U to ime – Srećna vam nova 2006. godina.