Loading article...
Loading article...
Zašto u novim stambenim blokovima nema mesta za dečija okupljanja. Zašto će stati obnova Karađorđeve ulice u Zlokućanima. O urbanističkim stranputicama u vremenima investicionog buma.
Zašto u novim stambenim blokovima nema mesta za dečija okupljanja. Zašto će stati obnova Karađorđeve ulice u Zlokućanima. O urbanističkim stranputicama u vremenima investicionog buma. O mozaicima na fasadama. O budućoj gradskoj „osmatračnici” na padini ispod Vatrogasnog doma. O izgradnji kod Vuka. O odsustvu volje da Valjevo dobije prostrani Gradski trg, koncertnu letnju pozornicu, zatvoreni bazen
U projektnom birou „Grede” zatičemo Dragoljuba Petrovića Cala (1962) na poslovima izbora boje za fasadu stambene zgrade u Preševskoj ulici u Beogradu. U prestonici, gradiće se po njegovim projektima u Đevđelijskoj ulici kod Studentskog parka, kod Đeram pijace, druga „Gredina” zgrada kod Vuka… A tu je i Valjevo. Na zidu pogled privlače njegovi projekti novog stambenog bloka ispod Vatrogasnog doma. U pripremi je, kaže, još jedna zgrada u bloku kod valjevskog spomenika Vuku. Rođeni je Valjevac (1962), od oca Aleksandra, agronoma i majke Jordane (devojačko Trifunović, tehnolog tehničar rodom iz Valjevske Loznice). Nakon završene Tehničke škole, kao apsolvent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Petrović počinje da projektuje stambene objekte a potom, od 1996. godine u Gredi – zgradu za zgradom. Osvaja i Beograd. Sa suprugom Mariolom (Ljižanka, iz porodice Bogatić) ponosan je na svoje troje dece – Aleksandar (1991) je student Bogoslovije, Anđela (1989) studira hotelijerstvo a najmlađi Andrej (1999) završio je šest razreda osnovne škole.
Na listi arhitekata koji trajno ostavljaju svoje autorsko obeležje na mapi grada svakako je, dakle, i Dragoljub Petrović Cale. Zlokućanac, iz Uzun Mirkove ulice, kako kaže za sebe, najviše je ostvario upravo u svojim Zlokućanima. Sa razlogom razgovor započinjemo o zaokruženom bloku „Grede” u Karađorđevoj ulici. Zapažamo da su zgrade, ukupno ih je pet a za tri poslednje njegovi su projekti, poređane kao u kasarni, da između njih nema prostora za okupljanja i razgovore, za igru mališana… Pitamo da li su urbanisti upozoravani na to osiromašenje standarda stanovanja.
– Uslove za uređenje šireg prostora diriguje ponajpre propis o parking mestima. Ovde pod zemljom čak su sve podzemne garaže da bi se zadovoljili ti uslovi. Da su zgrade postavljene u drugom smeru, došli bi na međe po dužnim stranama, izgubili bi maksimalno, napravili bi haos. Trebalo je da se radi blokovski, da se tretira ceo blok. A za to je trebalo objediniti parcele. Zoran (direktor i vlasnik „Grede”) je imao dobru nameru da sa svima do Uzun Mirkove ulice sklopi ugovor. Do toga nije došlo. Na žalost, došlo je čak do usitnjavanja. Ono što nije dobro, na ovom prostoru do kraja Karađorđeve, stala je gradnja višespratnica. Imate onu zgradu gde je bila cvećara, dozvola je data za jednospratnu zgradu. Time je završen lanac. I tu više niko bez dekreta neće ući. Nema interesa, nema onog podsticajnog motiva investitora 1:3. Obnova Karađorđeve ulice u tom delu, nažalost, završena je.
– Stanovi kao stanovi zadovoljavaju, ali upućeni ste i na život van stana, da izađete iz zgrade. Ovde ima puno dece, ali za njih nema mesta. Da se gubi na kvalitetu stanovanja u širem smislu, evidentno je. Jeste da ste vi u gradu, tu je Karađorđeva, tu je škola, ali vi ovde živite bukvalno samo u tom stanu… Standard stanovanja iz onog prethodnog sistema još nije dostignut. Kolubara II je i dalje neprevaziđena. Tada je bilo lakše i planirati zajedničke funkcije u naseljima. Za sada ne vidim da će uskoro to da se desi bar ne ovde u Valjevu. Radi se preko reda, niko vas ne upućuje, uslovljava da vi taj prostor unutar bloka oplemenite. Niti daje mogućnosti i pogodnosti da taj prostor oplemenite.
Sa gradom nisu uspostavljeni pravi odnosi, ne radi se na poslovima od javno-privatnog interesa…
– Ovde gde je sedište „Grede” imate pet stambenih zgrada sa stotinak mališana. Neko u gradu je morao da postavi tu temu kako da im ponudi nešto gde će se okupljati i igrati… Naravno, postavljanjem takvim uslova ne bi smeo da se obeshrabri investitor. Ima neki ćorsokak gde se to sve zagubi, počev od investitora, od grada, projektanata, vlasnika parcela… To bi trebalo rešiti pre nego dođe o ulaska investitora u izgradnju bloka. Ako on u startu zna šta će da dobije, da ima račun, a da bi imao račun tu bi i grad morao da pomogne. Grad se mora prepoznavati u takvim važnim poslovima. To izgleda da su sitnice, jer grade se stanovi, ali zamislite sad, na primer, da grad dobije veći trg okružen novim zgradama.…
Uređenje Gradskog trga je finansijski pokrenula tada ugledna firma BEKO…
– Možda su to bila srećnija vremena, jedino to mogu da kažem. Sada je jad i očaj. Naš Gradski trg obradio sam sa fotografijama za seminarski rad kod profesora Lojanice, a već je bio uređen unazad pet-šest godina. Tada me je pitao: „Kako ga održavate?” Tada se o njemu brinulo a sada… A to sa javnim interesom i privatnim investitorom. Ovde imate ulicu između zgrada. Pravu ulicu, za osam stambenih zgrada. Ulica, trotoari, rasveta… Sve smo uradili. Pokušavano je sve da se ta ulica sa rasvetom održava, ali nema odgovora. Grad nije odreagovao…
Mozaici na fasadama sa unutrašnje strane te tri Tvoje zgrade čine se kao pokušaj da se to „odsustvo dvorišta” ublaži. Unesena je neka neočekivana lepota. Ali kako ih sagledati u tom skučenom prostoru…
– Jedini način da se nešto desi u tom prostoru, da ga oplemeni, je ta igra sa materijalom i bojama na fasadi. Da se razbije to sivilo, unese vedrina. A u nas uvesti neku novu boju je neuobičajeno. Imate dominaciju, čak modu, na primer sive ili krem, pa se onda desi zgrada sa zelenim pločicama kao na mojoj u Karađorđevoj. Dobro je ispalo, priznajem. Ne kažem da je to nešto, ali jeste drugačije.
Imaš investitora („Greda”) koji je spreman da stoji iza autorskog projekta, koji ne žali para čak i za fasadu, a sa druge strane imaš ne baš mudre uslove od strane kolega urbanista. Ima li vaše inicijative, da li im vi nešto ponudite, na primer u Železničkoj ulici, kod Vuka…?
– Moja ideja je bila da zgrada u Vuka Karadžića 45 ima veliki pasaž. Da se vidi unutrašnjost, gde će biti i druge zgrade i sadržaji. Ali sudarite se sa činjenicom kada su u pitanju lokali i poslovni prostor, da sve što je van ulične, regulacione linije, nema prođu. Inače, još nismo sve definisali za taj blok. Promenili su se, srećom, i uslovi regulacije. Dozvoljena je veća spratnost, na primer. Plan je da se taj ne mali prostor proširi, da se zaokruži kako bi se uradilo urbanističko rešenje za poveliki prostor unutar bloka. Pojedinačno raditi zgradu po zgradu znači samo praviti stanove, planirati parking mesta… Možda je „Greda” prvi investitor koji ulazi u blokovsku celinu. Bilo je ideja da se tu radi nešto od zajedničkog sadržaja, da se zajedno nađu javni i privatni interes. Šansa još uvek postoji, sama lokacija je nudi. Za sada razmišljamo da glavni ulaz u blok bude iz Železničke ulice.
A padina ispod Vatrogasaca. Šta tamo gradite?
– Dobićemo „gradsku osmatračnicu”, kako ja to zovem. Naselje veće gustine. To je niz zgrada, pet lamela, visokih do šest spratova. U prvoj fazi, koju počinjemo je 45 stanova sa pet-šest lokala, to je oko 40.000 kvadrata. Mislim da će celo naselje biti obeležje toga što zovemo Peti puk, ali i samog grada. Na žalost izgradnja će potrajati zbog ekonomskih uslova za kupovinu stanova…
Uspevate li da pratite sve što se novo, tehnološki pojavi na tržištu?
– Hteli smo da ono što radimo u Beogradu, primenimo i u Valjevu. Cena kvadrata u Beogradu je znatno viša nego ovde, pa je razumljivo da se tamo više i ulaže u opremu. Taj standard unekoliko prenosimo i ovde tako da su poslednji stanovi i zgrade na lokaciji nekadašnje INE i u Vuka Karadžića ulici drugačiji u odnosu na prve „Gredine” zgrade.
Fasada zgrade u Vuka Karađića 45 prosto izaziva da je dodirnete...
– Imam obećanje da ćemo na Petom puku imati nešto što u Valjevu nije viđeno. Radi se o materijalu koji se kod nas do sada nije koristio. Materijalu za fasade. A zašto se nije koristio – nije mi poznato. Inače „vetrene” fasade su naši majstori odavno savladali, radimo ih na svim našim zgradama. Imate podkonstrukciju, termoizolaciju a završna obrada tih fasada može biti od keramike i granitne ploče do drveta.
Lepa, ne samo estetska novina za Valjevo su i vaše terase: otvorene-zatvorene, sa staklenom ogradom…
– To se desilo na novoj zgradi u Ulici Vuka Karadžića. Nema stubića, ograde su transparentnije. Staklo nije skuplje iako se tako misli. Mi smo staklene ograde postavili i na stepeništu u hodniku ovde u zgradi u Karađorđevoj. Odlično se pokazalo.
Kako Vi gledate na to da nemamo svestan odnos prema nasleđu 60-tih, 70-tih, 80-tih godina. Da ono najvrednije očuvamo?
– Nije dobro što je dozvoljeno na Gradskom trgu. Evo poslednje – plastika na nekadašnjoj poslastičarnici, sadašnjoj pivnici na Grdskom trgu. To je, za mene, strašan prekršaj. A pre toga plastična stolarija je stavljena na aneks opštinske zgrade! Da ne duva?! Šta reći za ugao Sinđelićeve i Pantićeve, preko puta Belobrkove zgrade. A i tu su zgradu upropastili dozvolom za intervenciju u prizemlju. Nisu smeli to da dozvole…To je jedan od objekata koji ne sme da propadne, da se menja. Nadam se da će ostati sačuvan nekadašnji dispanzer, tamo kod Arhiva, koji je ostao Medicinskom centru. Čini mi se da ga sređuju.
Šta Vam nedostaje u svom gradu…
– Nažalost, velike prostore ne znamo da iskoristimo. A nemamo prostor da se jedan veći koncert održi. Pokazalo se to sa onim humanitarnim koncertom za Japan. Bio je to isilovan prostor. Čak i sa Gradskim trgom nemamo tu širinu. Zatvori se Karađorđeva pa eto imamo kao nešto. Bilo je pokušaja sa Kulom Nenadovića! Gde ćete gore, ajmo onda i u Petnicu! U samom gradu nemamo neki centralni prostor, imamo premale trgove. Baš smo mala varoš!
A daje li grad sve što je, na primer, Vama i Vašoj porodici potrebno?
– Kad pogledate, imate na primer, Džez festival! Ima već tradiciju, i to je retkost. A u suštini sve nešto pokrenemo, pa se zaustavi. Poziva na krizu?! Svega kao ima, a kad pogledate šta je to, stali smo i idemo unazad! Nedostaje nam sve ono što se dešavalo kada se gradio Grand-hotel, na primer. Kada su neke stvari radjene. Najbolje je kada se ništa ne radi, niste krivi ni za šta. Nemate izgleda dovoljno hrabrosti, nebitno o kojoj struci se radi. Mora da se desi više ljudi i među njima jedan koji to sve pokreće. Dobili smo tada i Grand, i plato, i trg… Ni danas nikoga niko ne sprečava. Eto, sad ta priča o bazenu. Nije vredan projekat, pa ovo pa ono. A nikako da se kaže – hjde da pokrijemo bazen! I da to stvarno uradimo….
