Bogomoljka

Smrt pod točkovima voza koji kroz kišnu juri noć?
Smrt u Veneciji?
Na mongolskom konju, u nedovoljno poznatim dubinama Azije?²
U bolničkom krevetu?
Bezbolna smrt?
Ne znam.

Čini mi se, najvoleo bih, brate, da sa Đavolom crnim bar jednu tikvu zasadim, pa da mi se onda tokom julske noći, prepune zvezda i volšebne čarolije, bar privid dugonoge Rade Rode u čaršavima belim praćne, a najposle neka se iznogata i sve kolenima rebra mi izubija vita. Za takovu se zgodu, jelte, cena ne pominje. Niti se kantari; ni blago, ni zlato. Za takovu zgodu, brate, nek se i mrtvo vala osvane. Il nek se u provaliju ljubovnu stropoštam, pa vavek stepenicama onim beskonečnim, iz te strovalije, u život neka se ponovo penjem. Prihvatam i kamen onaj da guram, pride.

Znam, svi znaju, da je stisak frizerke Alivere Goce, zvane Oktopad³, smrtonosan bio, ali sa vnutrenom vatrom jednog poljuba Rade Rode ništa se ne bi moglo meriti. Nešto ludo, nešto između otrovnog pečata i Božanskog daha istovremeno, izrađalo se iz snažnog pritiska lepljivih usana njenih. Može li šta drugo iz susreta leda i vatre iskrsnuti, doli kosmičeska eksplozija i nešto što se zamisliti ne da. U zagrljaju Rade Rode samo se smrt bezbolna iliti nirvana⁴ doživeti može.

Iksan, koji bi se usudio da u zagonetnu i vrtoglavu dubinu očiju njenih zagleda se, mogao bi za tren spaziti sebe samoga kako otud, niotkuda, iz velike daljine tamo, sebe samoga vamo bespomoćno motri. Duboko u njenom snu skrivena je velika misterija. A kroza snove Rade Rode stotinu plamenih ždrebaca juri.

U sudaru kolena onih koščatih, kao u sudaru vojski dviju, u Termopilskom klancu, kažu, može se pojaviti živa munja, kaono iskra između kamena dva. Nesrećniku, koji bi se u središtu sudara takvog pritešnjen zatekao, samo ostaje da za vranama zbunjeno gleda i sporu smrt čeka. Neki su pripovedali da se u nedrima prelepe Rade Rode, kao u grotlu vulkanskom, u samom srcu pakla, u loncu đavolskom naivni momčići dave. A u vrelini ruku njenih zaboravlja ime sopstveno, dočim se u koraku njenom naslutiti može neobuzdani ples crne Afrike. Za Radinim je korakom potok vazda žuborio, prepun tračeva s valjevske kaldrme, a u osmehu joj se krila velika zagonetka. Kažu da je posedovala moć da zagovara ptice i miševe vabi.

Veselnik neki, ako bi se slučajem kojim, na ulici mimoišao sa figurom Rade Rode, ili sa njenom senkom, pun strahopoštovanja bi se mogao osvrnuti i namah zaličiti na okasnelog putnika kojeg je nevreme sustiglo. Iole neiskusniji u njenoj blizini ljubavnik, osećao se kao pravednik koji se iznenada u krađi teškoj obreo.

U gaćicama je negovala svoju najbolju drugaricu, magičnu Violetu, i držala je uredno i vazda u dobroj kondiciji. Redovno je u šetnju izvodila. Neki tvrde da se otud ponekad pritajeno režanje i zloslutno škljocanje vilica kao čulo, ali...

Rada je Roda imala plemenitu dušu. (Ne znam da li bi se ovde smelo pomenuti jednog sredovečnog Gospodina, sumnjivog morala i pomalo čudnih svetonazora, kojeg vidimo kako u nekom valjevskom šnajderaju isprobava odelo tek ovlaš profircano. Gospon bi morao biti beskrajno duhovit i spreman na ozbiljnu do zore zajebanciju. Neki su ga ponekad sa roščićima risovali, a drugi mu jopet prečesto ‘sovali mater. Taj je bio veoma dobar trgovac – svaku bi dušu debelo preplatio. Za oto peneza žaleo nije! Pošto god! Oni, sa kojima je češće poslovao, pogrešno su mislili da se žiznj posle stotinu grešaka može, ispočetka, kao rouleta ponovo, zavrteti. Vele da je o Radinoj duši znao – sve!)⁵

Na toplim grudima Rade Rode moglo se otploviti do kraja sveta, a glavu bi mogao odmoriti i najumorniji čovek na svetu ovome. Nisam jedini koji za poljub smrtonosni njen dajem sve. I budućnost neizvesnu i uspomene svoje.

Mnogo godina kasnije, dok Brando bude onako umetnički obrađivao mlađanu Mariju Šnajder⁶ mnogi će se setiti da je Gudonja Dimitrijević, u svom karakterističnom stilu, jedne večeri na valjevskom korzou pričao kako je jedared Đurica Fuzbaler u protivnički šesnaesterac s krila utrčao i halfovima onim zabezeknutim po dva zidarska šamara podelio, a centarhalfa na brzinu uštrojio. Baš one godine⁷ kada je Osvald u Dalasu Kenedija lepo snimio i života ratosiljao.

Tih dana tapkaroši pred „Centralom” su podigli cene zbog Brižite i Delona (mada se i na ocepak još upadalo u kino), a Ameri se spuštali na Mesec. Harlemovci su gostovali u Beogradu, dok su budući šezdesetosmaši još na prazno drkali, a ciganska kalakurcija sa Baira uglas vrištala:

Paparesmo kar prepijava.⁸
Stevan Filipović!
Stevan Filipović!

Onoga dana kada je Santrač promašio penal protiv Napretka, a Bebica mu sa klupe jebo sve po spisku; kada su Sitarac i Desko za sitnu lovu prešli u F. K. Bor, a udavače iz Oficirskog doma redom popizdele, toga dana su me poslednji put ofuljili na krajcarici. Sutradan sam obukao nove, dugačke pantalone. Sećam se da je kiša pljuštala kao poljupci u šaragama na onoj ekskurziji na Bled i Bohinj i mirisa lipa onih niz Kolubaru što šume. Tada sam počeo Radu Rodu da sanjam. Kasnije, mnogo kasnije, otkako „lopovi su zemlju obuzeli”⁹, sve je otišlo u kurac.

***

I posle svega neki nazovinovinar beogradskog Timesa, Zgodnjikavi Todor,¹⁰ pred kafanom Zlatibor, i Kraljem duvan-čvaraka, Sl. Batočaninom, raspredao je da bi Rada Roda komotno mogla svejedno groblje, ili privatni Zoo vrt u Valjevu Bijelom da otvori, te da joj korbač samo i čizme jošte fale. Ne mogu da verujem da bi se mogli naći u

Lajkovačko čudovište izuzetno retkog kapaciteta potencijala; Ljubomiš Pačeta, lokalno ćeretalo, poznat da nikad ne pije trezan i ozbiljnom se zajebancijom bavi; Gorodonačalnik valjevski, doktur i utješitelj; Prof. Živ. Filipović, jedva živ, mladoženja sa iskustvom; Duet O. Miša Prodanović und Ljilja Ćao, alfa mužijak Gradske biblioteke, još uvek na grbači poreskih obveznika i glumica-starleta, koja pred svako knj. veče uspešno viceve priča i publikum zabavlja (najbolji vic o Jevrejinu i kurcu-knjigovođi); Fikica Mića, lupač i čukač, telal-dobošar, koji veze nikakove sa švercom oružja iz Krušika na Bliski Istok (Teheran, Bagdad, Tripoli...) nije imao; Janja Batić, kafedžija koji ovaj svet sa velike nadmorske visine i teške stramputice osmatra; Gojko Savović, guzičar; Vojkan, apotekar i trovač kojino već dugo u prošlosti dubokoj boravi; Vojkan Brajović, glum. i šaljivdžija, zajedno sa bratom mu, Lepim Bracom; Pirga Pirgić, pis. i knjiž. krit. valjevski; Konsiljere Demokratske stranke, advokat Aćim Lukić, ozbiljan čovek; Konobarska crna trojka iz Casablance, Era-Pera-Branko, bakšiš maheri; Picini ortaci Staniša i Parfem iz muruza ispod Valjeva dole; Jedan kupler majstor iz Zlokućana; Abulj Pence, bojadžija-moler, odn. vunovlačar; Krundža moler; Taksisti sa Jadar-kafane; Mlađa Ilinčić za koga se svi krste otkud u živinarniku; Perica Baburić, šerif Donjeg Valjeva i oblasti oko pijace i buvljaka; Oslonjen na oskudno švalersko iskustvo i veoma nepouzdanu intuiciju Miketa je Šofer iz jednog kaveza obrvama mrdo; Primetili smo i jednog iz Opštine što farba kosu i onaniše pred ogledalom, nad kojim je lepa R. R. uobičajenu inače bludnu radnju izvršila; Lokalni sladostrastnik, izvesni Čkop (šverc auto delova, češagija, bandaša i sl.); Mile Jevtić (Washington), skulptor; kafedžija Mile Frizer; Ljuba Klošar, električar koji je jeo živu decu, frend Voje Cerkana; Par klinaca ponavljača iz Valjevske gimnazije; Oni iz Opštinske uprave, što pre podne begaju sa posla; Sava Savanović, noćna ptica; Jarcan šinter i kantautor; Jordan Vrućina; Hajduk Bojović, šef poreske uprave; Dir. Muz. Škole; Štrajkači Napreda, plus nešto novinarske žgadije; Dule-Mića sa Baira; Nekakovi košarkometaši i rukošarkaši; Murija valjevska s Načalnikom na čelu Pardon-Mjankovićem; za Nešu Šonju i Gaju Gajića podataka – njet; Onda Lukić... kako koji Lukić?, pa – Lukić, brate; Prof. Miladin Ž. Sa Filozofskog; Poreznik Šakić, kum onoga Pačete i cash-majstor; Doktori treće smene valjevske bolnice „Dr Dragiša Budlin” na čelu sa Nadrilekarom Drmatovićem, kojino u devojačkim snovima noćiva; Budući Gradonačalnik Valjeva; Jedan, bog i duša maloletni sudija (a nije Džunić), kojem još uvek zazubice rastu; Zatim vinjakolega iz Serbije Nove; Nekoliko Radikala iz DSS-a; Brđanski vampir sa Tunela; Ćafovi Brothers sa Divljeg Zapada; Udruženje zlokućanskih alkosa; Tešnjarci, Petopukaši; par Mioničana iz Ljiga; Urbanista nedefinisanog pola i nestabilne seksualne orijentacije; Lajkovačko čudovište veoma retkog kapaciteta potencijala; Ljubomiš Pačeta, lokalno ćereslo poznat da nikad ne pije trezan; valjevski Gorodonačalnik, doktur i utješitelj; Prof. Živ. Filipović...¹¹

Siguran sam da će uvaženi čitalac ovaj zverinjak pravilno razumeti, a po potrebi i sam dopuniti. Ako ne iz svoje familije, ono iz komšiluka ponajsigur. U krajnjoj liniji, Praviteljstvo serbsko i Skupština pametnom vazda na usluzi stoje.

¹ Bogomoljka: Zool. Mantis religiosa, insekt, kukac pravokrilac. Odmah posle ljubavnog čina i oplodnje, ženka proždere mužjaka.
² Tešnjarski Fokner, Slavena Radovanović: Povest o spisu Rajmonda Lila, Narodna knjiga-Alfa, 2003. Beograd.
³ Znam kako je pravilno.
⁴ Sskr. nirnjana, u budističkoj religiji i filozofiji „ugasnuće”, stanje večitog i blaženog mira koje se nalazi s one strane sveta svesti i individualnog življenja. Do ovog stanja, za kojim prosvećeni budist teži kao za najvišom i krajnjom svrhom, dolazi se potpunim ugasnućem svoga „ja” i volje za životom...
⁵ Dotični je voleo ponekad kroz zagonetke se iskazivati npr.: Zaguljeno visi – čupavo ga čeka!
⁶ Bernardo Bertolucci: Ultimo tango a Parigi (Last Tango in Paris), 1972.
⁷ Te sezone za B. K. Metalac su nastupali Drgiša Gračanin, Zlaja Jevtić, Jakša Bencun, Ratko Rudika, Steva Gračanin, Dule Cimer, Sava Stefanović, Tomić, Šuković i Kovač.
⁸ Nepristojno prevoditi.
⁹ Genijalna i precizna konstatacija Todorove babe.
¹⁰ Al ko njemu jošte veruje sem ponekad onog urednika i filosofa D. Žarkovića. Taj ga još i plaća.
¹¹ Sve prema nepouzdanim podacima Vuje Borića, hroničara valjevskog, Ere konobara i veoma sumnjivim beleškama valjevskog Hegela – Neše Šonje.