Čeda Đurđević, prvi fotograf u Osečini

Čedomir – Čeda Đurđević rođen je 18. juna 1903. godine u Osečini, kao peto dete oca Matije, osečanskog trgovca, poreklom iz Ostružnja i majke Andrijane – Anke devojačko Đorđević. Oni su imali još šestoro dece ali je, izgleda, dvoje rano umrlo tako da su uz Čedu rasla dva brata – mlađi Zlatomir i stariji Dušan i dve starije sestre – Rosa i Zlatka.

Zlatka je bila udata u Valjevu, za poznatog majstora Ivana Šamija. Rosa se dva puta udavala, prvi put za osečanskog abadžiju Vojislava Stanišića sa kojim je imala četvotro dece: Ružu (udatu Gajić), Miroslava – Miru, Nadu i Branislava – Laću. Pošto joj je muža 1939. godine ubio Sreten kasapin, posle Drugog svetskog rata udala se za Miloša Lukića koji je radio kod njih u radnji. Sa njim je dobila još troje dece: Galju, Radivoja (Kineza) i Veru (svi žive u Osečini).

Dušan Đurđević, stariji Čedomirov brat, imao je troje dece: Rašu, Veru i Acu. Zlatomir je rođen 20. novembra 1906. a umro 13. novembra 1972. godine. Sa suprugom Cvetom imao je  Nevenu, Zvonka (sudija u Aranđelovcu) i Milana (preminuo u Loznici).

Braća Đurđevići su imali u Osečini kamenorezačku radnju. U vezi sa tom radnjom, verovatno kao ortaci, pominju se imena M. džagića iz Zavlake i Svete Piperskog iz Valjeva. (Piperski je posle rata u Osečini napravio spomenik partizanima izginulim u Drugom svetskom ratu.)

U njihovoj radnji su napravljeni svi spomenici viđenijih Osečanaca iz vremena pre, tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata. Današnje kamenorezačke radnje u Osladiću zasnovali su majstori koji su svojevremeno izučili zanat u kamenorezačkoj radnji braće Đurđević u Osečini, od majstor Zlatomira.

Verovatno zbog potreba njihove radnje Čeda je (ne zna se gde) naučio da fotografiše, a od njega i oba brata. Pojedini spomenici iz tog vremena već imaju fotografije. To je, uostalom, za ondašnje vreme bilo vrlo napredno. Imali su veliki aparat sa nogarama (stativom). Pored slika za spomenike Čeda je fotografisao i Osečance. Sačuvano je mnoštvo odličnih fotografija: portreta, parova i manjih i većih grupa. Karakteriše ih odlična kompozicija i ugao snimanja, izvanredna oštrina i dobro vladanje svetlom, mada su sve fotografije snimljene u eksterijeru. Za pozadinu je  koristio kosinu brda sa rastinjem ili kakav zid na kome je bilo razapeto crno platno. Fotografije dimenzija 9h14 cm su rađene na kvalitetnom, tvrdom papiru (na pozadini je žig u obliku konjske glave uokvirene potkovicom), bez ozubljenja, sa belim paspartuom, užim po dužim,  a širim po kraćim stranama. Poneke su sa punim formatom, bez paspartua.

Pored ljudi snimao je i lokale osečanskih majstora i trgovaca ali i pejzaže Osečine. Izgleda da su sa njegoviim snimcima braća Veselinovići izdavali razgle-dnice Osečine između dva rata. 

Čeda se 26. novembra 1928. godine oženio sa Borkom Savić, krojačicom iz Osečine, ćerkom Obrada i Milice Savić. Kum im je bio mladi osečanski domaćin Jordan Bogosavljević. Borka je bila poreklom iz domaćinske kuće. Ubrzo su dobili dvoje dece –  Milenu i Mišu. Njihov srećan brak je posle nepunih tri godine tragično prekinut. Nadomak centra Osečine, Borka je 4. novembra 1931. godine izgubila život pod točkovima autobusa. Potrčala je preko ulice da spase ćerku na drugoj strani, vozač je skrenuo ulevo da izbegne dete pa je stradala majka. Sahranjena je na Lukića groblju (starom osečanskom), na brdu iznad Osečine.

Čeda je patio zbog njene smrti i često, po svakom vremenu, odlazio na groblje i mnogo vremena provodio pored Borkinog groba. Nedugo zatim razboleo se od tuberkuloze i umro, 15. septembra 1934. godine. Napravljen im je lep zajednički spomenik sa njihovim slikama, moguće da je to učinio Čeda za života ili njegov brat Zlatomir.

Čedin sin Miša je završio likovnu akademiju i kao akademski slikar do penzije radio u Jugoslovenskoj radio-televiziji. Živi u Beogradu. Fotoaparat je posle Čedine smrti neko iz porodice prodao Milki slikarki iz Valjeva, a ona kasnije nije prihvatila Mišinu molbu da ga otkupi, pa mu se tako izgubio trag.