David i Ognjen

Malo je primera da zamisli studenata arhitekture za neki javni objekat budu i realizovane. Valjevo će u istoriji nacionalne arhitekture u toj oblasti biti izuzetak. Polaznici „Letnje škole arhitekture”, u IS „Petnica” 1999. godine, grupni su autori projekata za sedam porodičnih kuća za seoska domaćinstva, rađenih u okviru programa obnove nakon zemljotresa koji je Kolubarski okrug zadesio 1998. i 1999. godine. Do danas, tri kuće su po tim pojektima i podignute. U to vreme, David Maksimović i Ognjen Jović živeli su svoj gimnazijski život, zarazili se „istraživčakim duhom” i opredeljivali da studiraju arhitekturu. Studije na Ahitektonskom fakultetu upisuju 2001. godine, godine koja je po broju Valjevaca primljenih na ugledni beogradski fakultet bila rekordna. Buduće arhitekte, tandem David – Ognjen, valjevska javnost upoznaje preko konkursnog rada za uređenje centra Divčibara, pre nekoliko godina. Ceo koncept zasnivaju na ideji da zamrli planinski centar na Maljenu bude mesto mladih, sa naučnim i istraživačkim objektima i uslovima za raznovrsne rekreativne aktivnosti. Planetarni san!

Apsolventi arhitekture i članovi Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda” angažovani su u koncipiranju sadržaja proširenog područja vrtića na Pećini. Projekat, koji će grad ovog leta ralizovati sa donatorom IRD-om. Iznad svih tih aktivnosti, ona, koja je najviše okupirala Ognjena i Davida, je rad na projektu Doma istraživača, san generacija Društva i Pokreta po kome se u svetu Valjevo odavno identifikuje. Godinama je trebalo da se obezbede vlasnički papiri za ruševni kućerak na obali Kolubare, kod parka na Jadru. I bez tih papira bilo je pokušaja da se podigne pravi Dom istraživača, angažovana je bila i Olivera Miladinović, koja je sa tom temom i diplomirala, pre tri decenije, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

Ono što nije uspelo Oliveri jeste Davidu i Ognjenu. I oni sami nisu baš bili uvereni da će istraživački dom početi da se gradi. Dva elementa su odredila mnogo toga, obala reke i budući sadržaji.

„U razgovoru sa starim i mladim istraživačima, koji će taj prostor koristiti kad se zgrada napravi, došli smo do saznanja da ti ljudi žele da se otvorimo prema reci, da imaju prostor koji će da komunicira sa parkom preko vode, da uvuče reku i čitavu atmosferu u objekat”, priča Ognjen.

Prva asocijacija na budući dom je da je to veliki prozor prema reci?

„U pravu ste. Mi smo čak, u prvim varijantama, imali objekat potpuno otvoren prema reci. Ali, neki drugi faktori, poput grejanja, sunca, ili bezbednosti, spustili su nas na zemlju”, reći će David.

„To okretanje prema reci je i svojevrstan protest jer u Srbiji ne postoji opredeljenje, čak obaveza, otvaranja prema reci. Šabac je zatvoren, Beograd takođe, ceo kej Kolubare je zatvoren. Ne znam zašto se to dešava, ali je, nažalost, tako”, dopunjava Ognjen.

Prvobitno ste zamislili dom od 600 kvadrata, svelo se ipak na „samo” 400 kvadrata?

„Tih 600 kvadrata ipak nije bio realno. Nije nam žao, prevelika je to odgovornost, to nosi neke zahteve, a kao i svaki objekat mora se održavati. Ipak je to klupski dom”, kaže David.

„Bilo bi to pretenciozno, razmišljali smo i o tome kakve su finasijske moći, koliko će to da nas košta...”, presabira se Ognjen.

Ceo objekat se spiralno okreće oko ose, koju je teško odrediti?

„Bilo je potrebno naći neki fazon, koji će tu našu kuću da razigra. To je ta spirala, koja u svom konceptu ima i tu našu „istraživačku” neprekidnost. I zbog toga se ona oseća, dešava, kao jedno „S”. Mi smo smicanjem ravni zapravo razigrali objekat, dobili interesantne terase, prema parku i prema reci”, objašnjava David.

Dvorište ostaje, kao i Mandina skulptura u njemu, za koju malo Valjevaca zna da je rad Vide Jocić?

„Ostaje sve, vrt će dobiti svoju hortikulturu”, objašnjava Ognjen.

Ruža i Miša Makisimović dali su završnu obradu, izvođački projekat. Koliko je vama bilo zanimljivo njihovo iskustvo, od odeje do projekta koji se realizuje, da baš ne može taj zid „tako da stoji”, da „onaj provokativan otvor na onom zidu mora da se ukloni”?

„Na fakultetu, dok se studira, ne doživljava se ta realnost baš na pravi način, nekako se više živi u ‘umetničkom duhu’ i onda, čini mi se, tek kada se studenti počnu da bave praskom, zapravo dožive blago prizemljenje, pravu realnost”, kaže David.

„Ponekad i razočaranje!”, dodaje Ognjen.

„Ogi je u pravu. Kad gledamo objekte čuvenih arhitekata pomalo zaboravljamo da su ih izgradili najbolji majstori na svetu, da je u njih ugrađena najbolja oprema po novim tehnologijama. Neke naše vizure, zahteve i želje mi pobrkamo sa realnošću. Kada su Miša i Ruža videli naše prvo rešenje rekli su nam da to svedemo na realne mere”, iskren je David.

A šta ima još „istraživačkog” u projektu, da ne pominjemo solarnu energiju, materijale?

„Kao što piše u rifletu, objekat je projektovan da podrži neke buduće istraživačke ideje ali i da nastavi ono što smo mi nasledili od starijih istraživača. To je ta otvorenost, to je to neko okupljanje koje je primarno. Zapravo, mi nismo naučna institucija poput IS „Petnica”, pa da imamo specijalizovane prostore iako smo projektom to oprededeli – malu laboratoriju, prostor za arhivu, biblioteku... Objekat je projektovan po principu „open plen”, bez pregradnih zidova koji se uvek mogu po potrebi ubaciti. Tu je kafić, istraživački bar za sedenje i okupljanje. Planiramo i kamin, po nagovoru strarijih istraživača, koji bi to voleli. Moramo da poštujemo i njihove želje. Mi ćemo sutra možda i otići, a drugi će nastaviti da se okupljaju, da žive, da naslede ono što smo mi nasledili od prvih istraživača. Otvorenost velikog prostora, koji može primiti veliki broj istraživača – to je to ‘istraživačko’”, elaborira Ognjen.

Da li ste bili svesni da ste pioniri u projektovanju takvih namenskih objekata jer se obično radi o adaptacijama i preuređenjima. „Klubska kuća” za nas je još uvek nepoznanica!

„Nismo. Kada su se pojavili prvi komentari ovog objekta u gradu, a i dan danas ih dobijamo, izgleda da ljudi reaguju upravo na taj način, da je to nešto novo i da je ova arhitektura nova. Jednostavno, Ognjen i ja smo to izneli iz sebe i nismo svesni ni danas da je to „to”, a verovatno nećemo biti toga svesni ni kada se Dom uradi”, iskren je David.

Gde će biti najlepše u novom Istraživačkom domu?

„Mislim da je to terasa”, kaže David.

„Nisam razmišljao o tome, ali pogled na objekat sa 15 metara visine...!”, dodaje Ognjen.

Okolina nije baš bila inspirativna – silos je „progutao” stari mlin, tu su i čudne građevine poput upravne zgrade „Valjevo puta”, velike trafo stanice, magacina...Vama se dogodio nesretan, nesređen, nedorečen prostor.

„Vrlo nesretan prostor! Kad smo ulazili u ceo projekat, a bitan je urbanizam, morali smo imati sve podatke: koje su spratnosti dozvoljene, a i trenutne; reka je reper, ali tu je stara zgrada, pa Poljoprivredna stanica, to je stara arhitektira kojoj prolazi vreme. Mi nudimo nešto, što će duže trajati. Mislim da smo objekat uklopili u takvo okruženje jer nismo ništa naružili, ako je to opravdanje”, kaže Ognjen.
„Nezgodno je bilo, nije postojalo ništa na šta bi moglo, sa našim zamislima, da se vežemo. Bili smo u dilemi, u kojoj se nađe svaki arhitekta – da li naći neko mesto u okruženju na koje možete da se vežete, ili napraviti objekat koji će biti nov akcenat u prostoru. Mi smo se odlučili za ovo drugo”, dopunjuje David.

Kakvi su komentari profesora i kolega?

„Naši početni strahovi nisu bili mali, to nismo krili ni u mnogim razgovorima sa asistentima i profesorima, sa kolegama u Valjevu. U principu, reakcije su bile pozitivne”, veli David.

„Jedan naš asistent nam je rekao da je objekat vrlo pismen. Za mene je to u ovom trenutku dovoljno, da možemo da ispunimo tu arthitektonsku pismenost”, iskren je Ognjen.

„Veliki korak tek sledi jer su finasijska sredstva ograničena i treba se (iz)boriti da objekat na kraju izgleda kao što je i zamišljen”, upozorava David.

U pripremi ovog teksta za štampu stigla je vest da se 20. maja polažu temelji Doma istraživača u vrhu Birčaninove, na desnoj obali Kolubare, preko puta parka na Jadru. Valja se podsetiti poruke i poziva „ponesite dobru volju – svoje majstorsko umeće – cement – knjigu – ciglu – osmeh – pesak – računar – gredu...”. Davidova i Ognjenova kuća – dom za sve istraživače, nije samo izazov budućih arhitekata. Ona je izazov i ovim vremenima u kojima stari sa presahlim idejama ne dozvoljavaju mladima i njihovim snovima da se iskažu.