Dve heroine

Da se reči ne bi rasturile i da bi me sl­ušale, složila sam ih u ovaj mali po­dsetnik. Uz njegovu pomoć is­pr­ič­aću vam priču o dve Valjevke koje nisu u ov­oj Zdravkovoj knjizi, ali koje su za­sl­už­ne što sam se ja našla u njoj, što je za mene li­čno velika  čast i što to znači i pr­om­oc­iju arhitekture kao značajnog segmenta uk­upne kulture. Ispričaću vam priču o dve žene iz moje porodice – majci moga oca i mojoj majci.

Majka  moga oca, koju smo mi  deca zv­al­i nana, rodila se u pretprošlom veku. Ta­čn­ije 1889. godine. Skoro je počinjalo, ka­ko je ona govorila “ono rato” a ona je uv­el­i­ko trošila svoju 25-tu, tada vrlo kri­ti­č­nu, poodmaklu devojačku godinu. A pr­os­c­a niotkud.   Zašto?

Bila je i visoka, i vitka, i snažna, ali bi­la je plava. U Srbiji uopšte, a tada po­go­tovu, biti plava značilo je ne biti u pr­vim redovima udavača, pa ni u drugim, pa ni u trećim... A ona je bila toliko pl­av­a, pla­vooka i kao mesečina svetle plave kose da su je svi zvali Bela, Belka. Do kraja ži­vota niko nije znao njeno pravo ime.

I rešila je da potpuno preokrene tu si­tuaciju. Pričala mi je da je uspela da na­pravi takvu boju za kosu - mešajući  ga­li­cu i još neke tajnovite sastojke kojom je ob­ojila ne samo kosu već je obojila i sam ko­ren svoje kose, tako da je iz plavog  ko­rena nikla kao zift crna kosa. Zauvek. I ud­ala se baš kad je počinjao rat.

Kako se, pričala mi je, našim krajem vr­zmala vojska u plavim čakširama i pl­avim koporanima, ona je oko pojasa a is­p­od kecelje pripasala kuburu.

Bili su to, kaže, vojnici koji kad su me­­đusobno, istiha nešto  mrndžali sve smo mogle da razumemo šta govore.

Jedne večeri, ulazeći u sobu u kojoj je sp­avala, nešto je zašuškalo ispod kr­ev­eta kraj otvorenog prozora. Sagla se i iz­vu­kla ga za nogu odevenu u plave čakšire. Po­gledala ga je i onako visoka i snažna, ka­ko je pričala, zavitlala ga kroz prozor.

Nikad se nije moglo proveriti  da li je to uradila zato što je bio žgoljav i ni­ka­k­av, ili je  mislila na dedu-pešadinca ko­ji je uveliko gazio ratne planine – Cer u Cerskij bici, brdo Čovku u Kolubarskoj i snežne albanske gudure vrativši se živ i zdrav iz rata.

1940-e ženila je sina. I ovako je st­r­o­go saopštila budućoj snaji:

- Kad te dovedu iz crkve pred našu ku­ću, na otvorenoj avlijskoj kapiji stani, po­gledaj gore u streju i reci – Tri roga, tri sina.  

Kad je mlada došla na narečeno mesto, pr­ed prepuno dvorište svatova i ci­ga­ns­ki orkestar spreman na tuš, pogledala je u st­rehu i rekla – Tri roga, dva sina i jedna ćerka.

Moja majka je rodila troje dece – dva si­na i jednu ćerku. Prvo je na svet došao tr­eći rog. Porodica u kojoj su se ge­ne­ra­ci­jama rađala samo muška deca nije ni st­igla da se ljuti. Besneo je rat koji je na sa­mom svom kraju odneo i našeg oca.

Ostala je sama sa troje dece - od tri me­seca do tri godine. U opustošenoj kući iz ko­je su, kako je govorila, Nemci odneli sve što su našli, a oslobodioci i ono što su našli i ono što nisu našli.

Imala je 24 godine, bila je i ostala le­po­tica na kojoj su se zaustavljale mnoge oči. Ali ona je imala oči samo za svoje tr­oje dece sa ciljem da nas odgaji, školuje i, kako je govorila, stvori od nas poštene lju­de.

U tome su joj pomagali, koliko su mo­gli, njen otac, kasnije i njen jedini, od če­tv­orice iz rata preostali brat kada se vr­atio iz nemačkog zarobljeništva i kad je kao bivši oficir-pilot odležao i ovde sv­oje.

Sa nama je živela i od pomoći joj je bi­la nana Belka. Bio je to redak odnos sv­ek­rve i snaje.

Moja majka danas hrabro gazi 95-tu. Od­lazim kod nje  svakog drugog vikenda. Ona me tačno, u određeni sat, sedeći pored pr­oz­ora dočekuje rečima – Stiže moj treći rog.

Ono što su moja i očeva majka ugradile u mene pomoglo mi je da, kad sam počela da se bavim arhitekturom, smognem snage i na­đem načina da, kako se to kaže, isteram pr­ojekat do kraja i onako kako smo mi­sl­i­li da treba. Da, pre svega, nikad, bez pr­ov­ere i borbe, ne prihvatim da se to ne mo­že.

Pošto smo se Darko, moj muž i ja, naj­vi­še bavili stambenom arhitekturom, ko­ja nije prestižna arhitektura u koju se ula­žu pare, to nije bilo lako. Kako, dakle, u takvoj situaciji napraviti dobar stan.

I kad me je u jednom intervjuu no­vi­na­rka pitala – šta je to za Vas taj dobar stan  od­govorila sam, da dobar stan treba da ima še­st dobrih osobina od kojih navodim sa­mo tri za koje se trebalo kod investitora po­sebno izboriti.

Dakle,

(1) dobar stan je kada u podne uđeš u njega ne pališ sijalicu, da te dočeka dn­ev­no svetlo, koje zrači  kroz dvokrilna zas­ta­k­ljena vrata dnevne sobe, u koju ulaziš pr­avo, ne tražeći ulaz u nju levo i desno po hodnicima;

(2) dobar stan je kada, makar bio i naj­ma­nji, gleda na dve strane sveta, da ne bude sa­mo hladan sever ili vreli zapad;

(3) dobar stan ima lođu-terasu kao pr­od­uženi, otvoreni  deo dnevnog boravka i ob­edovanja tako dimenzionisanu da u nju ko­motno stane sto sa četiri stolice.

Ovo je značilo da investitor treba, uz svo obrazloženje i predloženu uštedu na dr­ugim elementima objekta, da uloži no­vac u razuđeniju, ne ravnu fasadu koja om­ogu­ćava dvostranu orijentaciju stana, u ve­ću terasu koja se donedavno bodovala, ra­čunala i prodavala sa redukovanom, ne 100% površinom, da umesto jednokrilnih ug­radi dvokrilna vrata.

Uvek imajući isto na umu, mislila sam, kad je majka moga oca  uspela da joj iz ko­re­na njene kao lan plave kose raste kao zift cr­na kosa, kad je moja majka imala hra­br­ost­i i snage da pred svima iskaže svoju že­lju o tri roga, mogu valjda i ja, nikad ne pr­iznajući da nešto ne može, da neko ne mo­že ili da nečeg nema, da “isteram” naše pr­ojekte do kraja, pa i da se sagrade takvi st­anovi.

Hvala vam što ste saslušali priču o moje dve heroine, i šta su sve moje dve he­ro­ine mogle, umele i znale .

Sigurna sam da isto to, možda i više od toga, mogu, umeju i znaju vaše bake, vaše ma­jke, vaše ćerke. I vi same.