Dvogodišnji učinak vlasti

Pred svoj skori jubilej – izlazak 200. broja – Revija „Kolubara” otvara debate o ponekim u ovo vreme važnim i interesantnim pitanjima koja su od interesa za Valjevce, Valjevo i Valjevski kraj.

Počinjemo ocenjivanjem dvogodišnjeg učinka aktuelne valjevske gradske vlasti, ove koju predvode gradonačelnik Zoran Jakovljević, njegov zamenik Stanko Terzić i predsednik Gradske skupštine Goran Lučić. Počinjemo uz pomoć svojih kolega novinara, svakako najsvestranije obaveštenih i najmanje pristrasnih, bar kad su u pitanju teme iz političke sfere.

Zamolili smo ih da ovovremenu valjevsku gradsku vlast ocene opisno, uz navođenje najvažnijeg što je postignuto i propusta koji su činjeni, ali naporedo i numerički (opcenama od 1 do 5). Traženo je u isto vreme da numerički ocene i učinke dve prethodne vlasti u Valjevu; one iz razdoblja 2000-2004. koju su predstavljali Tomislav Milanović i Žarko Kovač i potonje, sa dr Jovanom Tomićem na čelu (2004-2008).

Mišljenjima koja ovde donosimo valja pridružiti priloge Dragana Todorovića u njegovom serijalu „Piši kao što govoriš“ i Zdravka Rankovića u dodatku „Posle deset godina”. 

Našem pozivu nisu se odazvali svi zvani. Nisu hteli ili nisu smeli („vrag bi ga znao”), moguće je i jedno i drugo.

Između trojke i četiri minus

Da nisam proverio poslednju informaciju o tome da je sasvim izvesno da će Valjevo konačno dobiti industrijsku zonu, ključno guvno za sabiranje ovdašnjih ali i inostranih preduzetnika, gradonačelnik Zoran Jakovljević i njegovi najbliži saradnici teško da bi mogli za svoj dvogodišnji mandat da dobiju „ozbiljniju” ocenu. Doduše, njima se ne može zameriti učinak na obezbeđivanju elementarnih preduslova za funkcionisanje života u gradu, ali kada su u pitanju kapitalni projekti, nenastavljanje starih, već novi koji bi trebalo da zaposle ljude i Valjevo učine gradom iznad proseka, tu se bukvalno tapka u mestu.

Zadovoljan sam što su konačno, bez obzira na stranačku pripadnost, i oni saglasni da je svojinska transformacija, odnosno privatizacija u ovom gradu ostavila gore posledice od svake elementarne nepogode. S druge strane, zameram im na nedostatku veće kuraži po pitanju otvorenijeg lobiranja kod „svojih” u Beogradu kao i radikalnijeg kreditnog zaduživanja Grada, jer smatram da za pojedine projekte, koji će obezbediti zaposlenje za nekiliko stotina, pa i hiljada  radnika, kredite treba da vraća nekoliko budućih generacija. Od udžerica i „kokošinjaca” nema vajde. Primera radi, sposrtsko-rekreativni centar u Petnici potrebno je formatirati jače nego onaj u Kovilovu... Zbog nepovoljne okolnosti u vidu globalne ekonomske krize, pristojnog ponašanja, komunikativnosti kao i bez afera u privatnom životu gradonačelniku i njegovim saradnicima, za dosadašnje bitisanje, dajem ocenu – 3+ (tri plus).

Za mandat Tomislava Milanovića i Žarka Kovača, svojevremeno sam kazao da ga „nisu pojeli skakavci”. Posebno sam bio zadovoljan njihovim stilom rukovođenja i ponašanja koje je bilo skoro evropejsko, ali im zameram što su bili preterano savesni čuvari budžetskih para. Mnogo toga su inicirali i započeli – najznačajniji projekat im je bio dovođenje kompanije „Gorenje” u Valjevu pa im kao „prvacima” u sorzecanju demokratije dajem ocenu 4- (četiri minus).

Za mandat dr Jovana Tomića, dovoljno je reći da je rešio višedecenijski ekološki problem grada zvani Jaz. Ocena 3 (trojka).

Budo Novović, novinar „Politike” (dopisnik iz Valjeva) 

Pogled iz magareće klupe

Kolumna zadovoljstva. Dajete ocene, izigravate profesora, u poziciji ste da procenite dela onih koji uvek misle da posle njih dolaze opet oni. Ali i kolumna gorčine. Novinska svakodnevnica u kojoj se sudarate sa neveselom stvarnošću potire i najmanju želju da baš vi morate da kažete da li je neko nešto uradio. No, i ovo je demokratija. Ja zborim o (ne)delima vlasti, a ne hajem što je profesija kojoj sam poklonio život, ma koliko važna demokratska karika bila, urušena željom ocenjenih pa ne postoji više ni jedna pristojna redakcija u gradu koja je u poziciji da zaposlenima podari makar i jedan dinar.

S obzirom na to da se ništa nije zbilo na prečac, niti nastalo i nestalo sa poslednjom vlašću, nijanse nisu bitne, novinarstvo kazuje da je sve nula i tačka.

E sad će prva postoktobarska vlast reći kako je napunila prazne radnje, uozbiljila javna preduzeća, umila grad i selo, dovela jedine strane investicije, nagovestila bolje dane... Još da je potrajala ko zna šta bi sve posle toga bilo. Ruku na srce ima istine. Ali ima istine i da su glat izgubili sledeche izbore, jer je sve bilo daleko od onoga što je obećano i čemu se revolucionarni narodni pokret nadao. A to vam je prava ocena. Natrag u opozicione klupe, nedovoljan jedan.

Oni srednji, takođe izdržaše pun mandat, debelo poboljšaše budžet, pokrenuše nekoliko kapitalnih  komunalnih investicionih zahvata, nešto i završiše, izadjoše na izbore i doživeše debakl. Dakle nazad u opozicione klupe, nedovoljan jedan.

Stigoše i najnoviji. Na pola su mandata. Prave vizije i misije, obilaze beli svet i kuju strategije, rvu se sa svetskom ekonomskom krizom, otvaraju, kad nema puteva i ulica, deonice autoputeva, kupuju industrijsku zonu, otvaraju narodne kuhinje, gledaju u budućnost. Doduše, tu budućnost mnogi neće dočekati. A vlast? Pa kako stvari stoje i ona će biti zadovoljena sudbinom prethodnih.

A narod, kao i novinari, odavno je zaseo u magareće klupe i uživa. Pravi mazohisti.

Milan Milinović, urednik Vujić TV

Bez ocene

Rad gradonačelnika u Valjevu ne mogu da sagledam bez osvrta na politiku države Srbije, a njome ni poslednjih 10 godina nikako da zavladaju dovoljno vešti političari.

Sva tri gradonačelnika, odnosno predsednika opština, Tomislav Milanović, dr Jovan Tomić i Zoran Jakovljević, nisu uspela da reše goruća pitanja loše privredne situacije u gradu. Napravljeni su pomaci u pojedinim oblastima, ali nedovoljni da bi se uposlenost značajnije poboljšala i standard građana  bio na višem nivou. Stalno bi trebalo imati na umu i da statistika ne beleži one koji rade, a ne primaju zarade i nemaju socijalno i zdravstveno osiguranje. I zato mi je teško da lokalne vlastodršce  posmatram van dešavanja u Republici Srbiji, koja ih uči da samo pune poreske kase, ali ne i da rešavaju konkretne privredne teškoće. A to je ono što omogućava egzistenciju i goli opstanak svake zajednice. Ali, onaj koji ima ne veruje da neko tamo ne može da živi od 20-tak hiljada i manje.

Nerešena su ostala i pitanja gradske imovine, na „čudan” način neki privatnici su u posedu pojedinih parcela koje bi ovom gradu mnogo značile.  I to je oblast u kojoj su sva trojica, po mojoj proceni, bila neuspešna.

Bilo je, naravno i pozitivnih pomaka. I tu sve vreme prednjače ljudi iz kulture, a za vreme vlasti Zorana Jakovljeviać, ona je zaista na solidnim osnovama. A to je opet učinjeno zahvaljui pravoj inicijativi pojedinaca koji „znaju”.

Da li u ovom i ovakvom državnom okruženju može više da se uradi? Nije baš najjasnije. Mnogi navode primere predsednika opština Indjije i Novog Beograda, kao najuspešnijih, ali se i u tim slučajevima treba zapitati da li su oni samo bili blizu određenim ljudima iz državne vlasti, ili su zaista lično inicirali neke pozitivne pomake. 

Ne želim da ih ocenjujem, smatram da je ovo što sam rekla za sada dovoljno. Ono što obeshrabruje je činjenica da i oni koji bi da zauzmu tu poziciju, ne nude puteve za izlazak iz krize, već samo kritikuju.     *

Branka Jevtić, novinar Regionalne TV Valjevo Plus

Čekači poruka sa vrha

Za sva  tri mandata,  od 2000. do danas, moglo bi se reći da je obezbeđen kontinuitet u poslovima koji su bili opredeljenja prethodnih ekipa na vlasti. Ono u čemu su sve pa i aktuelna ograničene to je sporo uspostavljanje države, pre svega u reformama sistema u kojima lokalna uprava nema previše prostora da menja i poboljšava. To, naravno, ne opravdava odustvo  spremnosti da se  stvari pomere. Lutanja  na nivou lokalne zajednice pokazala su, uz sve slabosti sadašnjeg izbornog sistema,  da se došlo do apsurda i potpune blokade parlamentarnog života. Valjalo bi upravo zbog toga vratiti pravo građanima  da direktno biraju gradonačelnika  i, naravno, povećati njegova prava u odlučivanjima. Veća prava, veća i odgovornost. Potrebno je uvesti konkurse za izbor načelnika i rukovodećih ljudi u lokalnoj administraciji kako bi se,  ako već nije kasno, zaustavio stranački nepotizam u zapošljavanju u javnom sektoru. Naravno uvesti instituciju i gradskog arhitekte.

Svaka od tri vlasti imala je svoju specifičnu ulogu u procesima kojima smo svedoci. Koliko god da je to smanjivalo posvećenost lokalnim temama, ipak se ne može ničim pravdati odsustvo tako potrebne,hitne modernizacije komunalnih delatnosti. Od kadrova do najvažnijeg – opremanja i kvaliteta usluga. Tu su sve vlasti pale a možda uspeh za parkiranjem u gradu bude prekretnica u tim oblastima. Propuštene su šanse otvarane donacijama koje su se, nažalost, završile po principu „drži vodu dok majstori odu”.

Ni jedna od tri vlade nije imala dovoljno kreativnosti i promišljenog odnosa prema budućnosti grada. Tako nisu ni na papiru utemeljeni poslovi za dve važne institucije koje grad mora imati – biblioteku i gradsku galeriju. Tranzicija i prodaja društvene imovine u bescenje bila je dobra a, nažalost, propuštena prilika, bar za gradsku galeriju. Odsustvo konkretnih godišnjih programa, investicija za komplekse kao što su Brankovina, Tešnjar i druge istorijske i kulturne celine govori dosta  i o značaju i obavezama grada prema toj baštini. Za te poslove moraju se angažovati kreativni ljudi i ljudi koji su u dosluhu sa savremenim kretanjima  u zaštiti urbanih vrednosti i baštine  i korišćenja njih kao  resursa  razvoja.  Za Tešnjar, čini se, pišu se crni dani ako se stvari ne postave lokalno – institucionalno.

Tek se sada trezvenije sabiraju posledice u Valjevu, na žalost loše obavljene privatizacije  fabrika. Kolika je krivica lokalnih vlasti, proceniće se, ali nakon deset godina doći na poziciju na kojoj se moralo biti pre jedne  decenije (slučaj STEFIL), samo produbljuje pad u ekonomskom razvoju grada. Odlazak tehničke inteligencije ima porazne posledice ne samo za ekonomski prosperitet grada.

Teško da bih mogla brojčano dati ocenu za aktuelnu vladu, a i za predhodne dve. Poslednja je još aktivna, dve su imale različite okvire i uslove. Svaka očekujući poruke sa vrha. Političkog, naravno. Bile bi to „slabe trice”.

Iznela sam samo ono sa čim se kao građanin ne mirim pa ma ko bio ili bivao na vlasti.

Ljiljana Ljiljak

Možda nam se ...

Već deset godina zaključujem: „Od Ovog gore ne može”!

Svi, dosadašnji, valjevski vladari ubrzo po osvajanju vlasti zaboravljali su obećanja, programe, zaboravljali su na pravdu, poštenje... Na Narod! Svi, dosadašnji valjevski  vladari brzo su se „primali” na vlast, a odrodili od nas!

Svi dosadašnji valjevski vladari svaljivali su na nas  biznis  planove, inkubator centre, studije izvodljivosti, akcione planove, projekte, održive  razvoje, strategije, vizije... performanse!

Možda nam se u ovoj ili nekoj sledćoj vlasti  dogodi multifunkcionalni  hepi hepening!

Darija Ranković, Radio Patak

Iz praznog u šuplje

Lično imam animozitet  prema brojčanom ocenjivanju. Vučem ga iz detinjstva, jer sam gledao kako se roditelji, oboje  učitelji, svakog juna muče i presabiraju pred završno ocenjivanje đaka. Ponekad se i to mora učiniti, jer posao je posao.

Svaki predsednik Valjevske opštine u proteklih 55 godina, koliko ja pamtim, ostavio je nešto iza sebe. Prva vlast posle „oktobarske revolucije”  može se pohvaliti sa tri grinfild investicije (“Gorenje”, „Vali” i „Austroterm”) i lokacijskim promašajima za dve. Na drugoj strani revolucionarni „krizni štabovi” i seča direktora  naneli su ogromnu štetu, olako su dozvolili likvidaciju Valjevske banke, odrekli se gradnje  pruge Valjevo-Loznica, proglasili se „nenadležnim za privredu”. Nastavili su sa ruženjem grada i dozvolili katastrofalni promašaj sa vodovodom na Divčibarama. Sve u svemu ocena za vlast koju je oličavao dvojac Milanović – Kovač je  dobar (3 minus).

Period vladavine dr Jovana Tomića karakteriše izgradnja Toplane, dolazak Beovoza, rešavanje Jaza,  izgradnja buster stanice, gradnja infrastrukture na Divčibarama... Najveća zamerka je nespremnost i nesposobnost da formira industrijsku zonu i  prevelik populizam. Na drugoj strani, započeta su razgovori o regionalnim projektima – deponija, Divčibare... Za razliku od prve, druga post revolucionarna vlast bila je neuporedivo tolerantnija prema neistomišljenicima.  Sve u svemu  – zadovoljava (2 plus).

Aktuelna vlast je čudo neviđeno.  Najveći uspeh im je što Valjevo i zvanično  nije proglašeno selendrom. Turistička ekipa iz najveće valjevske zgrade bolje zna šta se dešava diljem Europe, nego na Gradskom trgu.  Opravili su razne vizije i nizije, na značajna mesta postavili partjske kadrove – kursadžije, koji kada pričaju niko ih ne razume, ali ne zbog učenosti. Sa silnih putovanja doneli su obećanja o gradnji fabrike delova za helikoptere, fabrike sokova i ko zna čega još. Išli su na raznorazne slagalice i druge kvizove. Donosili nam potvrde o belosvetskim rejtinzima, a Valjevci sve gore žive. Možda će, jedini u Srbiji parama svih Valjevaca, uspeti da  kupe od države plac za industrijsku zonu. Ne daj bože da ga podele  partijskim finansijerima. Čudo neviđeno. Najavljene reforme uprave nisu ni započete. Zbog partijskih nagodbi postoje i takva javna preduzeća kao što su „OSA” i „Valjevo turist”. Direktorka u obdaništu je tek posle trovanja dece salmonelom smenjena. Gradski vlastodršci uspeli  su da Valjevcima oteraju osmeh sa lica, da ih uvedu u trajno stanje apatije i beznađa. Medijska slika Valjeva je toliko  crna da crnja ne može biti.

Posebnu kompetentnost pokazali su u oblasti privrede. Proslavili su se u  populističkom shvatanju ekonomije i „velikim” uticajem u nadležnim ministarstvima i agencijama. Rast privrede mere naplatom poreskog harača,  Nikakvo čudo, jer u celom rukovodstvu koje drma Valjevom nema nijednog ekonomiste. Koliku ugled uživa sadašnje rukovodstvo dovoljno govore silne posete ministara i gradilišta na sve strane, ali u Loznici, Šapcu, Užicu... Sada u Zaječar ide „Gorenje”, ljuto valjda što mu Valjevci nisu dozvolili  skladišenje opasnog otpada u širem centru grada. Ima i dobrih stvari. Sećali se ko dogovora gradonačelnika i njegovog tima o gradnji fabrika, mega marketa, prodaji lokacija... Naravno, za sve je kriva Seka (svetska ekonomska kriza), koja hara Valjevom. Ulaz joj je (Seki) strogo zabranjen u Loznicu, Svilajnac, Niš, Bor, Zaječar, Jagodinu...   Zakrpljen je Desankin i Vojvodin trg. Bolje da nije. Sada je sav šaren. Kopao se parovod. I šta bi dalje. Kod čije se kuće završava i da li su zadovoljni oni koji su novopriključeni. Povlašćena manjina  se i dalje greje na račun dve trećine građana. Uvode se novi harači zvani takse. Koalicioni zabrani su toliko jaki da su postali pravi srednjovokovni gradovi- tvrđave. A dogovora unutar koalicije, čini se, teško da ima. Jer da je drugojačije nastavljena bi bila gradnja hale sportova, pokrivenog bazena, gasovoda... Ustvari, grešim. Hala je završena u Koceljevi, grade se nove u  dvadesetak mesta u Srbiji, zatvoreni bazen će dobiti Pirot, Kragujevac i ko zna koliko gradova i poneko selo, gasovod je stigao do mnogih sela u Srbiji, ali ne i u Valjevo. Kod ocenjivanja se uvek akcenat daje na ono što je loše. Stariji sam čovek, slabijeg pamćenja, te se dobrih poteza aktuelne vlasti nešto slabo sećam. Ako se Vi, poštovani čitaoče, setite dopišite ih, u moje ime, biću vam zahvalan. I zato za polovinu mandata ove vlasti – čista jedinica i to ona sa postoljem.

Slobodan Raković, novinar „Privrednog pregleda”