I državom moraju da upravljaju ljudi

Priznajem, bez girže savesti, da sam o Slobodanu Nenadoviću jedva išta znala do vesti da je postao doktor prava. Kad smo već telefonom utanačili prvi, radijski intervju, desilo se mi se da se sa njim mimoiđem u Karađorđevoj ulici, tek sluteći da je on ta „poznata faca”. Kažu da je bio dobar rukometaš. Deset godina se strasno bavio politikom kao jedan od osnivača SPO u Valjevu, bio je njegov poslanik u Republičkoj skupštini (1997-2000) i funkcioner u Saveznom ministarstv trgovine (1999-2000). Sve vreme bio je advokat. Svoju kancelariju zatvorao je upravo u ponedeljak, 29. marta, dok smo radili ovaj intervju. S očiglednim zadovoljstvom odlazi na Višu ekonomsku školu u Valjevu, gde je od 1. aprila profesor poslovnog prava i prava na Internetu. Doskorašnji jedini specijalista za poslovno pravo, profesor Miroslav Rabasović je otišao u penziju.

Strana ulaganja u procesu privatizacije su kod nas vrlo aktuelna, mada se ti procesi tek otvaraju. Jesmo li mi za njih pravno spremni?

- Nismo inferiorni što se tiče propisa koji su neposredno važni za privatizaciju sa stranim ulaganjima i to još od donošenja Zakona o transformaciji 1977. godine. Po mojoj oceni, taj zakon je po svim odrednicama bolje rešenje za našu privredu od sadašnjeg. Tadašnji Zakon o stranim ulaganjima je takođe važio za vrlo liberalan propis. Uz Zakon o preduzećima još iz 1999, to je uglavnom sve što je neophodno od užih privatizacionih propisa. Međutim, tu su i posredno i neposredno važni drugi propisi koji se tiču pravne sigurnosti, uticanja izvršne na sudsku vlast, efikasnosti sudova, korupcije, raznih oblika kriminala, „belih okovrtnika”... Ukupna uređenost pravne države je pozornica za nastup stranog kapitala. Rizik investiranja je normalna poslovna kategorija. To nije avantura, poslovni svet sa avanturom ne računa. Kod nas postoje takve zone rizika koje su nespojive sa bilo kakvim motivima stranog ulaganja. Ako tih motiva ima, oni su najčešće špekulativne prirode, ulaganja kapitala sa odlikama, recimo, „prljavog novca”, što nam, naravno, ne treba.

Mi smo znači visokorizična zona ulaganja?

- Po svim pokazateljima relevantnih međunarodnih grupa, Srbija je danas na začelju zemalja preporučljivih za investiranje.

Ako je suditi po aferama, i ono što do sada spolja investirano više odvraća nego ohrabruje nove strane partnere?

- Naravno, jer ko pomisli da ovde nešto uloži uočiće da se međusobno svađamo, da ni domaći kapitalisti nisu sasvim sigurni. Ako stalno imate političare koji raznim neproverenim izjavama i pretpostavkama govore kako nekog domaćeg kapitalistu treba spustiti na zemnju iz razloga koji na sudu nisu utvrđeni - onda ne vidim ko bi tu iz sveta želeo da pravi biznis.

Može li tu specijalistička pravna struka, poput Vaše, nešto da pomogne?

- Moj mentor profesor Vasiljvić se prilikom priprema disertacije nteresovao da li me je iko u Valjevu ikada pitao za savet prilikom ulaska u privatizaciju. Naravno da nije. To je kod nas opšta matrica: zašto bi nekoga ko zna pitali? Zakon o privatizaciji se se tipično birokratski poštuje. Svaki treći činovnik u nekom državnom organu može da raspiše tender, a to je poslednje što bi trebalo učiniti. Niko se ozbiljno ne bavi ekonomskom analizom koji je oblik privatizacije najpovoljniji za dotično preduzeće. Kao dobar primer spominje se Slovenija u kojoj je nivo stranih ulaganja upola manji od Mađarske i Češke. Strana ulaganja sama po sebi ništa ne znače. Polazi se od konkretne procene šta je za određeno preduzeće najpovoljnije, pa tako tamo ima onih koja su u celini vlasništvo stranog kapitala, kojima su čak učinjene dodatne olakšice. Većinski vlasnici „Merkatora” su, međutim, njegovi radnici, pa i on dobro posluje. Kod nas je Zakonom propisana prodaja 70 odsto akcija. Zašto bi to morali, kad onaj sa prostalih 30 odsto kapitala može lako većinski da odlučuje. Ovakav oblik privatizacije onemogućava i razvoj tržišta kapitala, što je jedan od ciljeva privatizacije.

Prvi inostrani vlasnici i investitori u Valjevu (“Vali”, „Austroterm”, „15. septembar”, možda „Gorenje”) za sada jedini ohrabruju pokretanje zamrzle privrede?

- Dosadašnje strane investicije su tipa „green field” - investicije na ledini. I to je svojevrsni pokazatelj u kakvom je stanju valjevska privreda. „Gorenje” neće u „Elind”, već mu je jeftinije i sigurnije da dođe na ledinu i počne od početka.

Bilo je puno nagoveštaja privredne saradnje sa prijateljskim gradovima Sitardom, Pfafenhofenom, Barijem, ali se još ništa konkretno ne dešava?

- Mi kad ugostimo prijatelje iz Sitarda, Pfafenhofena ili Barija imamo lepu emotivnu komunikaciju. Ali, posao i emocije ne idu zajedno. Ako želimo investiciju u Valjevu - šta smo za nju učinili? Trebalo bi lokalni zvaničnici da se sretnu sa njihovim poslovnim ljudima, da im pokažu gradske planove industrijske zone, da tamošnjim industrijalcima kažu: „Gospodo, ovo je besplatno, možete da investirate.” Morate ih ubediti da je u Valjevu za njih bolje i jeftinije nego drugde. Tako se grad bori za investitore. Lokalna vlast mora u tome da ima važnu ulogu, ali ne sme ni da bude podređena volji i autoritetu viših organa. Nedopustivo je da valjevski gradonačelnik ili premijer danima čeka audijenciju kod nekog ministra.

Ne marite više za politiku?

- Politici sam posvetio desetak najboljih godina. U međuvremenu sam shvatio da više gubim time što sam zanemario porodicu i struku. Od politike sam stekao razumevanje šta nam se piše.

Šta nam se piše?

- Ne baš dobro. Erozija sistema vrednosti oslikava se na političkoj sceni. Ni posle 2000. nisu uspostavljeni vrednosni kriterijumi. Još je ogoljeniji kriterijum isključive stranačke pripadnosti. Obično kažu: „Ja sam član od te i te godine.” Pa šta to znači? Kad nam se pokvare kola idemo kod najboljeg majstora. Valjda smo zaslužili da nam i državu najzad vode kvalifikovani i sposobni ljudi.