Ispovest Kristofera Fina

Lepo je sanjati. Uz san se smrt lakše podnosi. Neka se strašljivci slobodno groze fantazmagoričnih snoviđenja, i drhte pod svojim pokrivačima, boreći se da otvore obnevidele oči i rasteraju magiju. Dok se oni nastrahuju i najadaju zbog užasa koji im remete san, čineći ga gnusnijim od jave, ja ću svoje prikaze prihvatiti, i ruku pod ruku sa njima zakoračiti u novi život.

Ipak, bilo bi krajnje neuljudno da započnem pripovest, makar i sopstvenu, a da prenebegnem predstavljanje. Zovem se Kristofer Fin, i dvadeset i jednu hiljadu, stotinu i osamdeseti sam od svog imena, osim ukoliko me je račun prevario, ili pogrešno sračunah broj prestupnih godina, u kojem je slučaju taj broj tek neznatno različit. Neki bi rekli da sam rođen, dok ću se pre opredeliti da upotrebim izraz „stvoren”, u Lozani, a rađao sam se po vascelom svetu, i koliko je u mojem pamćenju, jedini sam koji odista Shvata. Doktori su moje stanje nazivali ludilom, navraćali me da pijem tablete koje zamagljuju blistavost čula, pokušavali da sputaju moje telo kaiševima i zidinama, no se ono, Usudom vođeno, iskobeljavalo iz njihovih prepredenih zamki. Ostaviću na sud eventualnim čitaocima mojih kazanja, da se slože sa pomahnitalim Hipokratovim dervišima, ili pak sa Shvatanjem, onakvim kakvo ja umišljam da posedujem. Ako ih pak strah od sopstvene ništavnosti sputa u nameri da k srcu prime ovu pripovest, neću se preterano žalostiti zbog toga, ja sam učinio ono što je u mojoj moći da razvejem veo Neznanja.

U svom dosadašnjem životu pročitao sam, što pod prisilom, zahvaljujući mojim dobrim roditeljima, što svojom voljom, ogroman broj knjiga, iz njih zapamtivši mnogo toga,  ali ni u jednoj ne pronašavši Istinu. Podstaknut time, eto me gde pokušavam da neku svoju istinu spakujem u korice ovog spisa, naivno očekujući da će moja ruka, samo zbog toga što ima šta zapisati, imati moći i umeća da to učini.

Mogućno je da veliki pisci, kojima je podareno više božanskog talenta no meni, uspevaju da svoju tajnu skriju među listinama knjiga na takav način da čitalac, da bi do zaključka stigao, mora da unezvereno traga, katkad i bezuspešno, od korice do korice. Meni pak, manje darovitom no upornom, manjka te veštine, i eto me, gde na samom početku pripovesti nameravam da otkrijem tajnu. No, ima i umova koji smatraju da knjiga koristi spisatelja kao instrument, onako kako on koristi naliv pero, te da  knjiga ume saopštiti više od onoga što je pisac hteo kazati, te se nadam da će i oni koji čitanje nastave i pošto ovako, na samom početku pokusaju srž onoga o čemu bih da zborim, biti nagrađeni tajnama koje će, mogućno, spisi sami sačiniti.

Onaj trenutak svoga života, za koji nameravam da vežem sami početak pripovesti, nije i pravi početak. Istini, originalni zametak priče mogao bi se možda naći u momentu u kojem su moji uštirkani roditelji, ponukani strašću ili pre radoznalošću, po prvi, a mogućno i jedini put telesno okušali svoj brak, začevši sticajem okolnosti mene. Možda bi razmišljanje o njihovom gađenju prema sopstvenom požudnom činu čije sam ja bio čvrsto svedočanstvo, iznedrilo korene kao bič žestoke, oštre i hladne suzdržanosti i krutosti kojom su me kao dete gušili. A ipak, moguće je i da je začetak pripovesti vezan za onaj dan kada smo se doselili u prokletu kućerinu iz koje će pripovest početi da se odvija. Možda je ova priča samo kletva prethodnog vlasnika, koji ju je, nemajući novaca da mome ocu vrati dugove, dao u zalog. Ona grmljavina koja se oduvek nad mojim životom ori onda je samo odjek plača njegove dece i jektičave žene, koje je tog jutra, skupa sa raskupusanim koferima iz kojih su ispadale stare fotografije i dopisnice, pod budnim okom moga starog oca, natrpao u rasklimatani auto. Baš ta, nečijom nesrećom stečena trospratna kućerina bila je moj prvi kazamat, od prvog dana tugaljivošću otrovana, sumorna i nadasve tuđa. Od nje je sve i počelo, i ona je, makar koliko i moji roditelji učestvovala u mome oblikovanju, stvaranju onoga ili onih čija je ovo pripovest, i to u tolikoj meri da joj se mora sa pravom pripasti mesto makar sporednog lika u ovoj tužbalici.

Svet koji sam poznavao bio je oivičen zidovima kuće i oskudnim vidikom koji se sa njenih prozora pružao, takva je volja mojih roditelja bila, nevoljnih da mene, plod svoga nesmotrenog greha gurnu u kontakt sa nakaradnim i kvarnim svetom koji je napolju gamizao. Samo za mene, u granicama našeg sumornog doma, tvorili su novi svet, onakav kakav je po njihovim pogledima bio odgovarajući za odrastanje čestitog dečaka, sterilan kao hirurški skalpel i ništa manje surov. U tom vrlom svetu, lišenom zabave i neozbiljnosti, naglašenih emocija, smeha i plača, svetu u kome se detetu mesto priče za laku noć u ruke tutne udžbenik i obeća jutarnje propitivanje, rastao je neko ko nije bio Kristofer Fin. O, svakako, to dete koje je kao biljka sa sunca sklonjena bledunjavo, raslo, jeste bio potomak Otoa i Anite Fin, ali ne onaj pravi, ne onaj originalni animus, skriven iza zastora dečijih kapaka i zida sačinjenog od slepe poslušnosti i straha. Ipak, ova priča nije ni o jednom od ta dva Kristofera, koji su naporedo, u istom telu rasli, iako iz obojice izvire, pa bi se, ukoliko bih se drznuo da je od tih davnih sećanja započnem, razvodnila i raštrkala, umanjujući šansu da ikada nađe pravo ishodište i pruži valjanu pouku.

Mogao bih se onda, odlučiti da počnem pripovedati tek od onog dana u kojem mi je dojavljeno za smrt mojih roditelja, onog trenutka kada sam se ustrašio sopstvene bezosećajnosti i hladnoće više no i smrti same, trenutka u kojem sam uzalud lišen njihovih okova, bijavši nesposoban za život van kaveza. Priča o nemogućnosti mladog Kristofera da se drzne i pokaže komadić slobodne volje, i dalje ophrvan nekrokratijom roditeljskih seni, jamačno bi dobre smernice dala čitaocu za tumačenje postupaka i životnih nedaća onog ili onih budućih Kristofera. Ipak, ni taj mi se konac priče ne da udenuti u pripovedačku iglu, sećanje bi unelo i previše elegije u ono što bi morala biti iskrena ispovest tragača za smislom, pažnja čitalaca bi bila ophrvana sažaljenjem, ometena u iznalaženju pravih istina. Možda bi koje oko zasuzilo iščitavajući retke koje bih ispisao o sahrani onih koji su me na ovaj svet doneli, o mom vucaranju na kraju povorke i krajnjoj nezainteresovanosti za dosadnu i slabo posećenu ceremoniju na malom, blatnjavom groblju. Poneko bi se zasigurno i rasrdio saznajući da mi je više pažnje privlačilo sve drugo, svaki detalj novog mi, grobljanskog okoliša, nego li ta dva gizdava sanduka po kojima je tupo tukla lavina zemlje. Kako mi nije namera da nekoga rasplačem ili razljutim, potražiću zgodno mesto za početak negde u kasnijem periodu, u kojem se Kristofer malo svojom, malo tuđom voljom počeo susretati sa ostatkom sveta, ipak retko napuštajući svoju kuću mnogo više nego što puž može ostaviti svoju. Nadam se da mi čitaoci preskakanje detalja iz prošlosti neće zameriti, jer ako je tako nešto i učinjeno, učinjeno je radi njih, radi pročišćavanja samog iskustva potrage, pojednostavljenja procesa u kojem im se pouka daje. A osim pouke, Tajne, ja im nemam više šta pružiti. Stoga molim one među vama, koji ste raskrilili korice ove strašne povesti, koji su to učinili u potrazi za zabavom, za prekraćivanjem vremena, da se ostave uzaludnog posla i potraže sebi drugi način da se opuste. Onima drugima pak, kojima je u krvi virus potrebe za spoznajom, ne mogu ponuditi lek, ali sigurno mogu podsticaj, razgorevanje žudnje za jedinom pravom istinom o sebi, o biću koje se skriva u svakome od nas koji se vucaramo po svetu, onome koje čučeći u podsvesti čeka dan svog utelotvorenja.

Teško mi je prisetiti se tačno onog trenutka kada je Shvatanje po prvi put došlo, ali kao da su se dogodili maločas, sveže, u pamćenju čuvam događaje koji su tome prethodili, i uzrokovali moje progledavanje. Pokušaću da priču o tome izložim jezikom razumljivim onima koji sebe nazivaju normalnima (ili barem veruju u vremensko jedinstvo sopstvene sušti), ne bih li je makar po vremenskoj osi uredio i učinio dostupnom svačijem poimanju. Pre nego li sa pripovedanjem konačno  i otpočnem, uzeću sebi tu slobodu da se čitaocima još jednom obratim, ovaj put sa upozorenjem, ili bi istinitije bilo reći uputstvom, koje se tiče načina na koji se redovi koji slede moraju iščitavati. Molim vas, vi koji ste se, iz čiste neopreznosti ili pak ljubopitljivosti mašili ovih spisa, da pokušate moje reči primiti k srcu, da ih skupa sa mnom proživljujete i odsanjavate, jer ukoliko mojim rečima priđete surovo i analitički bojim se da ćete mi prelako suditi, osuđujući moju poruku na nemuštost.

Moja je glava u to doba još bila i bez nagoveštaja sedine, i u njoj se ne beše nataložilo mudrosti koliko danas, i bez obzira na sva znanja koje joj je školovanje podarilo, verovatno nikada ne bi došla do zaključka, da ne beše jednog snoviđenja. Elem, te večeri mi se telo prevrtalo po krevetu, mučeno vrućinom i svrabnim ujedima komaraca, tako da je oko kreveta posteljina ležala pobacana, u neredu, a moje nesretno telo se grčilo, upleteno u znojne čaršave. Takvog ga je San uzeo sebi, u prvi mah delujući kao da kani produžiti mučenje započeto u javi.

Kao da je samo vrebao trenutak da se kapci sklope, kao kada se u pozorištu ugasi svetlo i na binu poizlaze glumci, pred mene iskrsnu kepec, obučen kao monah, očiju povezanih nekakvom prljavom krpetinom, jauknu iz sveg glasa, pa upita:

– „Jesi li to ti, Kristofere Fin? Ja nemam biserne oči da te vidim, Kristofere Fin! Nemam ni njuha u ostareloj gubici, da te onjušim Kristofere Fin! Uši su mi od paljbe topovske i urlika osakaćenih zagluhnule, Kristofere Fin, pa ti ne mogu čuti glas! Zato te moram okusiti, Kristofere Fin, da se uverim da predamnom stojiš ti!”

Na to, iz usta mu izađe plameni jezik, ognjena zmija duža od njega samoga, koja me stade obavijati i daviti, sažežući mi odeću, i pedalj po pedalj me ogoljavajući, sve dok ne ostadoh potpuno go, kao Edenski Adam. Trudio sam se da svoju sramotu rukama sakrijem od gnusne prikaze, a on, uvukavši u usta plamenu neman, ponovo prozbori:

– „Poznajem ti ukus, Kristofere Fin, to si ti, strahom i beznađem namirisan, Smrću zaogrnut. Proslavimo groktanjem i jaucima! Zaplačimo od sreće, radujmo se tugovanju!” –  pa stade roptati i vrištati kao živinče pod nožem, kezeći bezube desni, nadimajući se i kriveći kao da je od gume načinjen. Ja sam samo nemo posmatrao tu, kako mi se činilo, prikazu, životvorenje mora Hijeronimusa Boša, kako se predamnom u grču do pucanja nadima, samo da bi se kao balon uboden iglom ispumpao. Premetao se naglavce, rukama sam sebe gušio, lomio sebi noge i bezubim ustima grizao sopstvena stopala, da bi se na kraju smirio, i kao da ništa nije bilo, pružio ka meni ruku – „Pođi za slepcem, Kristofere Fin, i ne trudi se da zboriš, jer je slepac gluv, idemo da skupa pogledamo predstavu! Nastupa pozorište kakvog ni u jednom snu nema, osim u tvome, Kristofere Fin, izvodiće predstavu za koju ti nisu potrebne ni oči ni uši, ni nos niti ruke! Čak i telo ti ne treba, Kristofere Fin, da osetiš tu čar, treba ti samo onaj bol, sakriven negde u dubini trbuha, koji pesnička blebetala zovu duša. Možeš i da viriš, naravno, i da slušaš... ma i da pipneš, čudo jedno, jer sve će biti stvarnije od stvarnosti!” – tu me zgrabi za zglavak, zarivši mi u golo meso oštre i gnjile nokte. Vukao me je niz tunel, ne mračan, niti crn, niti nevidljiv...tunel koji sam samo mogao osetiti, crne zidine koje mi se nad glavom sklapaju, teške kao savest, bezbojne, ispunjene promajnim kovitlacem, hladnim i oštrim kao istina...

O autoru 

Mladen Levnaić rođen je 1982. godine. Bavi se programiranjem, kniževnošću, muzikom, glumom i fotografijom. Dobitnik je više nagrada za poeziju. Njegov roman prvenac, Ispovest Kristofera Fina, uskoro bi trebalo da izađe iz štampe. Živi i stvara u Valjevu i Beogradu.