Jesenji dan u Valjevu

U prijatan sunčan jesenji dan evo me u Valjevu tačno pedest godina posle moje prve posete ovom zapadnosrbijanskom gradu. Te davne, 1953. godine (kao mladić koji je iz zavičajnog Prokuplja došao u Beograd na studije arhitekture i, uzgred, uspešno igrao šah), odlukom Šahovskog saveza raspoređen sam na kvalifikacioni turnir za prvenstvo Srbije upravo u Valjevu. Koliko je u mom sećanju ostalo tragova, Valjevo je po arhitektonskoj slici ličilo na Prokuplje sa nasleđenim građevinskim fondom iz vremena između dva svetska rata i po nekom kućom iz devetnaestog veka. Pamtim da smo bili smešteni u hotelu „Central” i da sam se ja drugim mestom, iza budućeg velemajstora Ćirića, plasirao za prvenstvo Srbije. U međuvremenu sam povremeno u velikim razmacima navraćao u Valjevo uglavnom na prolazu prema Tari i moru. Sedamdesetih godina, kao aktivni arhitekt (i već uveliko bivši šahista), našao sam se među zvanicama za svečano otvaranje Robne kuće „Beograd”. Bilo je to doba kada su robne kuće, kao svojevrsni hramovi potrošačkog društva, dobijale mesto u centrima gradova, pa se to, sa nešto zakašnjenja, dogodilo i u Valjevu. Siguran sam da je glavni izvođač bilo preduzeće „RAD” iz Smederevske Palanke, a projektant je, pretpostavljam sa mnogo verovatnoće, bio arh. Boža Hajdin. Bilo je to tada jedno od uspešnijih ostvarenja u toj vrsti objekata.

Danas imam priliku da po lepom danu bliže upoznam Valjevo. U društvu arhitekte Milana Maksimovića odlazimo najpre do nove zgrade SUP-a, o kojoj treba da napišem stručni osvrt za publikaciju koju priprema Društvo arhitekata Valjeva. Građevina, izgrađena po projektu arh. Anđelke Mandić Milutinović, odmah privlači pažnju svojom dinamičnom gabaritnom pojavom i bogatom fasadnom ekspresijom – neobičnim i neuobičajenim atributima za jednu policijsku ustanovu. Eksterijerni izraz u punoj meri prate funkcionalna postavka i primerena enterijerska obrada. Kvalitetni materijali i visok izvođački nivo značajno podižu vrednost ovog objekta.
Pogled sa prozora najvišeg sprata zgrade SUP-a omogućava mi panoramski doživljaj grada. Raprostrto u širokoj dolini, okruženoj zelenim bregovima Valjevo pruža skladnu urbanističku sliku ujednačene arhitektonske aglomeracije, bez napadnih solitera, inače karakterističnih za savremene gradove. Uravnoteženi odnos izgrađenih struktura i obilnog zelenila takođe lepo sudeluje u ukupnom utisku.

Počinjući od centra, u društvu novinara Ljiljane Ljiljak i arhitekte Milana Maksimovića, krećemo u šetnju gradom. Na glavnom trgu zapažam da su ga autori - arhitekti Cagić, Lojanica, Krković i Jovanović – osmislili kao prostor razuđene forme, sa nizom prijatnih pjaceta, niša i pešačkih pasaža, prilagođenih čovečjem koraku i oku. Ovde nema širokih paradnih površina, nego je ostvarena prava proporcija parternih partija i arhitektonskog okvira. Malu senku na ovaj ambijent baca nedovoljno dobro održavanje kako fasada tako i pločnika, što je, na žalost, vidljivo u naseljima širom Srbije, uključujući i Beograd. U šetnji do kolubarskog keja nailazimo na zanimljive zgrade i privlačne ulične detalje. Ulazimo u hol banke, građene između dva svetska rata, i razgledamo skulpture čijeg autora ne uspevamo da kao otkrijemo kao što ostaje tajna i ime projektanta same zgrade. Česta pojava da kod nas malo ko zna imena i arhitektonskih simbola gradova dobija potvrdu i kod susednog Doma kulture. Koleginica po pisanju Ljiljana Ljiljak, koja, pored široke opšte informisanosti, veoma dobro poznaje i arhitekturu, kaže mi da nije, i pored mnogih pokušaja, uspela da sazna ime projektanta ove zgrade, inače tipičnog predstavnika arhitekture pedestih godina prošlog veka. Obećavam da ću se potruditi da kod beogradskih istoričara možda pronađem ime zasad nepoznatog autora.

Kej sa prijatnim šetališnom stazom i nizom drvenih kuća različite, uglavnom ugostiteljske, namene je s pravom omiljeno stecište Valjevaca. Lako je zamisliti šta ovo mesto znači i kako privlači šetače u toplim letnjim večerima! Prelazimo na drugu obalu, na prostor koji je bio tema nedavnog urbanističkog konkursa. Nema sumnje da će realizacija ovog zahvata uneti nove kvalitete u mapu grada. Ulazimo zatim u Tešnjar o kome sam već podosta znao iz novinskih informacija i TV reportaža. Gledajući prve zgrade, prisećam se sličnih ambijenata iz starog Prokuplja koji su netragom nestali. Valjevo je, kao retko koji srbijanski grad, uspelo da sačuva i uredi jedan ovakav izuzetan kompleks. Šetnja ovom ulicom doživljava se i kao prijatno i pomalo setno prelistavanje nekog starog albuma. Naša duga ekonomska kriza i ovde je ostavila traga i umanjila poslovnu živost, ali će neminovno podizanje našeg životnog standarda svakako podstaći i punu aktivnost tešnjarske ulice. Vraćajući se u centar grada prolazimo pored lepog spomenika Desanki Maksimović i pod prijatnim zracima popodnevnog sunca u ugodnom razgovoru stižemo do automobila koji će me posle jednog izuzetnog izleta vratiti u Beograd. Na izlasku iz Valjeva, kolega Maksimović i ja odlučujemo da svratimo i do Petnice. Istraživački centar, o kome sam mnogo slušao, pa i pisao o izložbama arhitektonskih radova načinjenih u njemu je, u to sam se već na prvi pogled uverio, još jedno mesto kojim Valjevo može da se podiči. Dok završavamo obilazak kompleksa prohladno veče nas opominje da je vreme da nastavimo put prema Beogradu.