Još o biblioteci

Dva glasa za Biblioteku u Oficirskom domu

Kako smo odmalena, otkako smo se op­is­menili, lepe i korisne književne sadržaje nalazili u našoj Mat­ič­n­oj biblioteci u rodnom Valjevu, te nji­ma obogaćivali svoje osećanje i pozna­va­­nje sveta, zahvalni za taj emotivni i in­telektualni ushit, ne možemo druga­či­je nego da zatražimo od Skupštine Op­štine da zgradu nekadašnjeg Doma of­ic­ira kraljevske Jugoslovenske vojske do­de­li gradskoj Biblioteci, kako bi u tom kr­asnom zdanju dobila neophodni dodatni prostor za svoje tekuće, trenutno pr­os­­to­rno skučene, te one buduće još šire ku­lturne aktivnosti.

Na taj način samo bi bila nastavljena de­latnost kojoj je dobrim delom svojih po­slova i bio namenjen kako pre, tako i po­sle drugog svetskog rata oficirski dom.

dr Aleksandar, redovni član SANU, i dr Miodrag Loma, profesori Beogradskog univerziteta

Budan sanjajući

Nečije dlanove sa očiju svojih ako bi sklonio – o Miholju, sred Be­l­og Valjeva – i Dom vojske  u starom sjaju ugledao, kazao bih tada ove reči: To je ono dobro kojem sam se nadao!

Nikome ne škodi ako se, u oskudnom ov­om dobu, malčice ponadam i zamislim gd­eno na pročelju tog gordog zdanija is­pisano stoji: Biblioteka „Ljubomir P. Ne­nadović“  -  sve ako bih, zbog toga, i iz­gu­bio davnu opkladu.

A i ne mislim, budan sanjajući, kako sam pozvan Valjevce da podučavam Bi­bl­ioteka valjevska gde će se skućiti, ali mi se čini da bi Dom vojske, obnovljen i ure­đ­en, bio dobra kuća, u čijim bi odajama za­čitan čovek slušao svoga srca otkucaje.

Radovan Beli Marković

Razlog  za vraćanje Valjevu

Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku. Horhe Luis Borhes

Počnimo od podatka da, bivši sa­gr­ađ­ena u prvoj polovini prošlog ve­ka, ova zgrada čuva mnoge tajne na­šeg grada: oficirske ljubavi, dileme, na­parfemisane ženske marame i tragove od crvenog ruža, odlučne vojničke ko­ra­ke, duvanski dim, muziku, ton, reč, dah. To je suviše uspomena za jedno zdanje, ali ako ga renoviramo, ono će imati priliku da ču­je i šta mi imamo da kažemo, uradimo i ostavimo mu u amanet.

Dugo na ovaj dom nismo obraćali pa­ž­nju, ali sigurna sam da svako ko prođe po­r­ed njega oronulog i sivog, pomisli da ovo zdanje polako gubi svoj duh pod bre­me­n­om vremena. Osvrnuću se na savet nekoga mn­ogo duhovnijeg i mislećeg... Napraviti bi­blioteku u kući znači podariti joj du­šu, rekao je Ciceron.

Podsetila bih da teče druga decenija XXI veka, a moj grad nema raskošnu i sa­vr­emenu biblioteku kakva mu sleduje. Moj gr­ad nema mirni kutak u kom bih leđa mo­gla da savijem nad knjigom, opet osećajući da stojim potpuno uspravno. Mnogi ljudi su otišli iz Valjeva, mnogi odlaze, a br­oj­ni su i oni što će otići. To nije ništa ru­žno, zapravo, veliki broj njih zna da mo­že da se vrati ovde zbog svoje pr­ivr­že­no­s­ti zavičaju i valjevskom kraju, ali ha­jde da im damo razlog da se vraćaju če­šće.

Hajde da ideju pretočimo u stvarnost i st­vorimo nešto što u Valjevu do sada ni­je postojalo. Pretvorimo ovo zdanje u dom knj­iževnosti, umetnosti, nauke, saradnje, autoriteta, zadovoljstva i života. Dajmo mo­tiv našim Valjevkama i Valjevcima, da iz Evrope i sveta dovedu svoje kolege, da ih upoznaju sa slojevitom istorijom na­š­eg kraja i maštom i idejom naših su­gr­ađ­a­na. 

Tamara Jokić

Dom armije dom Biblioteke

Pre izvesnog vremena Zdravko Ra­nk­ov­ić me je zamolio, preko zajedni­čk­og prijatelja, da napišem šta mi­slim o nameni nekadašnjeg Doma Ar­mi­je u Valjevu. Zdravko je tada već ležao, te­ško bolestan, a nekoliko dana kasnije je preminuo. Tako ja sada ispunjavam želju mog dragog školskog druga i pokušavam da dam doprinos razvoju mog grada, jer po­no­vno otvaranje vrata Doma Armije smatram doprinosom razvoju Valjeva.

Vrata te zgrade trebalo bi da budu ot­vorena svakome. I sad se vraćam uspome­na­ma, kao svaki čovek u godinama. Može to sada da izgleda neobično, ali u doba kad sam bio student nije svako mogao da uđe u Dom. „Podobnost“ za ulazak proce­nji­vao je vojnik na ulaznim vratima. Ne­ko­l­iko puta sam procenjen kao „ne­p­od­Aš­išan“, ili sam nosio „zvoncare“ (pan­ta­lone koje su se širile pri dnu), ili „ši­mi“ cipele, a sve se to smatralo sim­bo­lima nepoželjnih „stranih uticaja“.

Bilo mi je žao što nisam mogao da gle­dam bilijar ili da uđem na igranku, ali nisam se bunio, zadovoljavao sam se ne­kim poluglasnim ironičnim komentarom; najzad, i taj vojnik je morao da čuva svoje privilegovano mesto u Domu. Lakše je bilo ući u dvorište Doma, baštu, gde se leti uveče sedelo, a u dnu bašte bila je ku­glana; bilo je tu i odbojkaško igrali­šte na kome sam zakratko igrao utakmice za „Radnički“. Kasnije se Dom više otvorio pa su se u velikoj sali prikazivali fi­lmovi i organizovale igranke i zabave „za građanstvo“.

Često dolazim u Valjevo i nisam mo­gao da ne primetim kako je zgrada Doma Ar­mije počela da propada a bašta sve vi­še zarasta u korov, kao da je u pitanju neko propalo skladište  na periferiji od kojeg su svi digli ruke. Srećom, grad je u opštoj besparici našao snage i sredst­ava da zgradu osposobi, a video sam i da se ok­upila grupa mladih, obrazovanih i kr­eativnih Valjevki i Valjevaca koja je po­čela da realizuje različite programe u njoj - izložbe, bioskop u parku... U njima se svakako nalazi dobar potencijal za da­lji rad.

U vreme kada se uglavnom radi samo za da­nas, odmah i ovde, kada se gleda samo ne­po­sredna korist i kada se pogled u bu­du­ćn­ost zaustavlja na sopstvenoj kapiji, vo­leo bih da grad Valjevo nameni zgradu Do­ma Armije nekom zajedničkom cilju i op­štoj koristi svih građana. Smatram da je ob­last kulture i obrazovanja uopšte, a po­svećenost knjigama i čitanju posebno, jedan od takvih ciljeva; knjiga svih vrsta, na papiru, nosačima zvuka, elektronskih. St­oga bi bilo dobro da jedna moderna i mo­dernizovana biblioteka nađe svoj dom u ovoj zgradi. Verovatno bi se tu našlo me­sta i za aktivnosti mladih stvaralaca i u kulturi i u nauci. 

Svestan sam da ideje o zajedničkom ci­lju i opštoj koristi u naše vreme če­sto gube bitku sa ličnim kratkoročnim ci­ljevima ili interesima. Zdanje nekada­š­njeg Doma Armije upravo je takvo da bi trebalo, i moglo, da dobije namenu koja od­ražava duh tradicije i kulturnih po­treba celog grada Valjeva.

Panta Kovačević