Kad bi Valjevo imalo džamiju

Skloni „osuđivanju” svega i „odricanju” od svačega, izbegavamo da primetimo „nusprodukte” opravdanih protesta zbog strašnih zbivanja na Kosmetu, bruku i sramotu (ma hajte, u pitanju je krivično delo!), „male” u poređenju sa paljevinama u Beogradu i Nišu. (Naravno, ove su male u poređenju sa zbivanjima na Kosmetu.) Pošto na sceni ostaju i Kosmet i akteri na obe strane, nećemo izbeći ponavljanje naših bruka i sramota. Željno očekivanih povoda i stimulansa, za „njih”, i ono što verujemo da su odavno pripremili! Izbegavamo da primetimo i glasove razuma kod naših političara, na primer, zalaganje za kantonizaciju, autonomiju, decentralizaciju ili svojevrsnu podelu Kosmeta. Šta se pokaže najboljim, mogućim, i boljim od jalovog insistiranja na maksimalnim a neostvarivim zahtevima i parolama tipa: „Kosovo je naše!”. I to onih koji nisu na njemu i ne pokazuju nikakvu nameru da tamo budu, nudeći nam pored zahteva i parola saznanje da je u pitanju „organizovani genocid i terorizam nad srpskim narodom”! Dubokoumno, ko prstom u onu stvar, pošto je na istom skupu (radnom a ne mitingaškom), rečeno i da je „eskalacija sukoba najavljivana javno već godinu dana unazad”! Zbog toga te glasove i ne pozdravljamo, i tako ohrabrujemo na ponavljanje. A kasnije političare na njih obavezujemo!

Strašno je da valjevski gimnazijalci, elita ovdašnjih srednjoškolaca i buduća elita ko zna kojih sredina a poneki i Valjeva, na sva usta ponavljaše: „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!” Tačno je da to nisu izmislili već preuzeli omiljenu poruku srbijanskih i hrvatskih fudbalskih navijača, ali... Zar da takvi ne traže samo nemoguće, nego i ubistva i samoubistva? Ne zaboravimo da KFOR ne bi dozvolio neselektivno „trebljenje” Šiptara, nego nema govora ni o traženju dozvole za prelazak simboličnog kontingenta naših snaga preko „administrativne granice”. I da mi od KFOR-a dozvolu ne bi ni tražili, da nije onih čiji je... „Nisu deca (baš) na to mislila!” Sasvim moguće, ali zabrinjavajuće je što nisu mislila! Hoće li misliti ubuduće, ili će samo prihvatati i slediti? Koga i šta treba da prihvata i sledi buduća elita? Zar smo zaboravili ko je sve počeo kao navijač, a kako je i gde završio? Zbivanja oko fudbalske utakmice u Novom Pazaru, čak su bezazlena. Zar da valjevski gimnazijalci, od takvih i takvo, preuzimaju? Šta će ostali, ako ni oni nisu u stanju ni da preuzmu, ni da smisle nešto bolje? Šta li će to „ostati”, ako „na mladima svet ostaje”?

Zar odmah, „ubij”? I neselektivno (sve) „Šiptare”! Razmislimo o onom o čemu tako retko razmišljamo: šta bi nastalo ostvarenjem nečeg za šta se tako strasno zalažemo? U ovom slučaju, zna se: genocid, istrebljenje jednog etnosa („da Šiptar ne postoji”). Zna se kakav mu je status tako da je nepotrebno pitati, ali ipak: u ime čega? Osvete za ono što su nekima od naših, učinili neki njihovi? – Osveta pripada prošlim vremenima, a moralno je opravdana samo ako je vrši onaj ko je lično pogođen, i na onom ko ga je „pogodio”. Ovde nije ispunjen ni jedan od tih uslova... Zašto, „zakolji?” Nije u pitanju zakeranje oko „finesa”! Kolje se svinja, brav, stoka..., ono što nije čovek! „Zaklati”, ne znači ukloniti sa spiska živih ljudi nego i sa spiska ljudi, onih prema kojima imamo moralne obaveze! Nije li s pravom slavljeni knez Aleksa, molio da ga „beščesnom smrću ne more”? A ako mladima čast i čojstvo (zaštita drugih od sebe, bar njihove dece) ništa ne znače, odrasli su mnogo krivlji nego što im se nisu pridružili na protestima.

NipoŠto ne valja i što tražiti mnogo (a ubijanje i klanje, baš je mnogo!), predstavlja alibi da se ne čini ništa. Ono što se može, a pošto može, i treba, i mora! Činjenje se ostavlja drugom, ko nije uložio tako mnogo truda i napora da se savladaju ljudske i božje zapovesti: „Ne ubij!”, i „Ljubite i neprijatelje svoje!” Ne valja i kad do činjenja dođe: posle svih uzaludnih protesta i molitvi, sledi radikalizacija. Očekivana i normalna i bez pomenutog, zbog nenormalne a dugotrajne situacije u kojoj su mladi. Posle tako krupnih pretnji, zahteva, obećanja..., ako dođe do prelaska sa reči na dela, dela moraju biti „krupna”. Makar u obliku paljenja „njihovih” svetinja, jer su „oni” nedostupni! A uništavanje nečeg što je „svetinja”, bez obzira što se takvom ne priznaje, strašno povećava uverenje u svoju moć inače poprilično strašnih pojedinaca u uvek strašnoj masi. Jači smo od njihovog Boga, i jedini koji štiti (sveti) svetinje našeg Boga! A šta će tek biti ako su im nedostupni i takvi objekti mržnje, pa pređu na proizvodnju domaćih „Šiptara” (neprijatelja)? U čemu postoji lepa tradicija, i niz „odraslih” i „ozbiljnih” koji ništa drugo i ne rade osim što ih traže i proizvode?

Želja za brzim reagovanjem, obično rezultira brzopletim reagovanjem. Sreća je što Valjevo nema džamiju ili „odgovarajuću” poslastičarnicu, jer bi sada o njima govorili u prošlom vremenu... U sadašnjem i budućem zato bi govorili o nerazumnosti onih kojima je kriva zgrada, dok ostaju ljudi-krivci. Dodatno ostrvljeni spaljivanjem zgrade, ili samo glume da su ostrvljeni jer su spaljivanje ukalkulisali u svoje planove! Naravno, nerazumno je to ponašanje mladih u Beogradu i Nišu i zato što ima Albanaca-katolika i pravoslavaca, davno su mudro i patriotski proklamovali „Albaniju iznad svih vera”. Spaljivanje džamija nije osveta Albancima-nemuslimanima, ali može biti poziv na osvetu svim muslimanima sveta. Ili samo Al-Kaidi, koja deluje proračunato a ne emotivno, i ne organizuje protestna okupljanja... Nije baš razumno ni ono: „Niko im se od profesora nije obratio!” Na ulici (trgu), u takvoj atmosferi, profesor ne može ni da se obraća. Ako se obrati kao profesor (profesorski), neće ga slušati. A ako bude slušan i čak pozdravljen, kako kasnije da im se obraća u učionici?

Idealizam mladih jeste za pohvalu, ali ni malo realizma nije za osudu. Pogotovu kad taj idealizam ide na vodenicu koja više melje mlade nego što melje za mlade, kad se od „Kosova” ne vidi kako se i ova vlast (sa realno kratkim mandatom) igra mladima, zaustavljajući tek počete i planirajući svoje školske reforme! Navika je „druga priroda”, pa i navika na decenijama „ozbiljno upozoravanje”, ili bezopasno, od strane vlasti organizovano i kontrolisano „pražnjenje negativne energije”. Iole pametan kapetan ne da nema ništa protiv psovanja majke kapetanu, u potoku, nego ga i podržava od sveg srca... Navika na pomenutu „retoriku” mogla bi ih približiti ispropadalim političarima, koji ovih dana pozivaju „dobrovoljce”. Zvanično za buduće „komite” ili „četnike”, nezvanično a stvarno u svoje članstvo. A i jednom i drugom, istekao je rok trajanja. Zato udrite decu, čim vidite da liče na vas!, kako reče pesnik nepoznat po traganju za skupim rečima. A ova na nas, baš mnogo liče! Retrogradnih sklonosti ne samo kod mladih navijača nego i studenata, ima dovoljno za postojeću i buduću ultra-desnicu. Odavno se traži odricanje i od Vukove azbuke i pravopisa i Dositejevog prosvetiteljstva, bez kojih ne bi bilo ni ovo malo pismenosti i prosvećenosti! Prema tome, ne treba podržavati sve što mladi urade, zato što su mladi! Ako treba, tada ih ne smatramo odgovornim. Što oni sigurno ne žele... A koga to podržavamo, ako su kao stariji?

Dokle može trajati ovakvo stanje: Kosmet kao čardak ni na nebu ni na zemlji, ni u Srbiji ni u nečem drugom, a ni samostalan? Možda je „Kosovo” i bilo „srce Srbije”, ali srce ne radi van organizma... Može li se trajno živeti od humanitarne pomoći i u kamp-prikolicama, biti normalan u nenormalnim uslovima? Dokle će ono malo Srba (nealbanskog stanovništva) štititi KFOR a „grickati” komšije, tako da kad dođe „konačno rešenje” njih bude neuporedivo manje nego kad je akademik Despić predlagao podelu? Koju bi izvela Srbija pomoću svoje vojske i policije, a na Kosmetu? Čak uz dosta uvažavanja sa strane, jer se, eto, dobrovoljno povlači sa dela svoje teritorije! – „Zaštita Srba na Kosmetu” samo je produžavanje nemogućeg stanja, u nečijem uverenju da će biti moguće dok traje njegova „odgovornost”! Zaštita je moguća samo u rezervatima ili uvođenjem lovostaja na Srbe, međunarodnim priznanjem da su životinjska vrsta u izumiranju... Njima treba nešto drugo: normalan život. Ako je moguće, na Kosmetu. A ako nije, onda drugde. Normalan život treba i ostalim Srbima, ispunjen svakodnevnim brigama a ne stalnom brigom za Srbe na Kosmetu.

Dokle Će javnost stranih zemalja uživati u svom humanizmu i podnositi troškove ponovne izgradnje spaljenog uz pogibije svojih ljudi na Kosmetu, da li će se zadovoljiti protestnim okupljanjima protiv svojih vlada? Da li će te vlade rizikovati nezadovoljstvo, svoje javnosti a ne naše? Naš pritisak na tu javnost malo je efikasan, kao i na „međunarodnu zajednicu”, a o ubeđivanju iste na ovakav način, nema govora. Nismo li i u Valjevu već bili na jednom mnogo posećenijem mitingu za Kosmet, posle čega je Srbija dobila bombe? I 200.000 Srba sa Kosmeta, ne računajući pobedonosno povlačenje vojske i policije? – Za ubeđivanje trebaju drukčiji argumenti od šetnje i galame, i za njega su nadležni naši državni organi. A i šta će oni, ako njihovu ulogu preuzme „ulica”? Sama „ulica”, osobito mlađi i obrazovaniji, treba da se posveti težoj i važnijoj stvari: traženju od vlasti da čini ono što može. Da ne bude skup političara nego državnika, i misli na budućnost države a ne na buduće izbore. Gradeći konsenzus makar oko viđenja „Kosova” i makar u Skupštini, umesto proklamovanja viđenja svoje partije za viđenje Skupštine i nacije!

Protesti su sredstva za cilj a ne cilj, a sva sredstva treba stalno prosuđivati kao efikasna-neefikasna, i napuštati u korist efikasnijih. Bez toga sve ostaje, doviđenja na sledećim protestima današnja i buduća „deco”! Pošto svako radi svoj posao: pas laje (protestujemo) a karavan prolazi („oni” stvaraju razloge za proteste), biće dovoljno protesta bar za sve koji sada nisu stigli da se „uključe”. Ali posle „najskuplje srpske reči”, došao je „najskuplji pepeo”. Ne sledi li vetar, koji će razvejati pepeo bez traga? Ili je već bio, samo nam to pesnik sklon krupnim rečima i jedan od idejnih vođa protesta, još nije rekao?