Kako da nam bude bolje?

Uredništvo Revije „Kolubara”, polazeći od rasprostranjene procene da je Valjevu, takođe i čitavom Valjevskom kraju, potreban ekonomski ali bezmalo i svakoliki drugi oporavak, otvorilo je javnu debatu o tome šta bi u Valjevu i njegovoj okolini moglo, šta bi trebalo i moralo da se uradi da bi nam život bio lagodniji.

Počinjemo, radi podsticaja, nekolikim gledištima ljudi koji učestvuju u pravljenju ovih novina uz sopstvenu zainteresovanost da u narednim brojevima svoja viđenja o toj problematici iznese što veći broj ličnosti različitih iskustava, raznolike stručnosti i interesovanja.
 
Biblioteka je najpreča!
Tokom preoteklih deceniju i po, koliko ove novine postoje, pisali smo o tome u više navrata pa sad opet ponavljamo –  Valjevu i Valjevcima u ovom vremenu potrebna je nova, potrebna je velika Valjevska biblioteka.

Na tome nanovo insistiramo pred skoru proslavu 140. godišnjice nastanka prvog javnog čitališta među Valjevcima.

Gradu koji predugo nazaduje u mnogo kom pogledu, za novi uzlet potrebno je i novo graditeljsko čudo. Onakvo čudo kakvo je pre sto godina bilo novo zdanje Valjevske gimnazije. Sagrađeno i useljeno, zamislite,  za samo godinu i po dana. Slično čudo u nekadašnjim jugoslovenskim okvirima predstavljao je i Dom kulture, otvoren 1960. godine, koji je obeležio potonje razdoblje u životu i u rastu Valjeva.

Posle Gimnazije i Doma kulture, sagrađenih za sva vremena, na redu je – Valjevska biblioteka. Takođe za sva vremena.

Biblioteka u novom zdanju, podignuta gdegod u središtu valjevske varoši, prema zamisli nekoga od naših najboljih arhitekata kao što je to, uostalom, rađeno i kad su pravljene one dve građevine.

U ovo vreme Biblioteka je, nama Valjevcima, sto puta potrebnija od hale sportova. I od mnogo čega drugog.

Sad nam je Biblioteka najvažnija jer će podstaći svekoliko valjevsko pregalaštvo. Vinuće Valjevo među gradove o kojima se govori sa visokim respektom.

Da li je moguća nova i velika Valjevska biblioteka?

Jeste! Naravno da jeste.

Nedostaje, međutim i nažalost,  volja u onih koji bi trebalo da stanu na čelo tako krupnog poduhvata. Nedostaje im dalekovidost, nedostaje vizija budućeg Valjeva.

Ne poimaju da je došlo  vreme za novu Valjevsku biblioteku.

Ne osećaju da je to i njihova velika lična šansa.

Nisu ambiciozni!

Od pre nekoliko meseci, Valjevo vode novi ljudi. Može, ipak, biti da ovakva osećanja, utemeljena na već osvedočenom iskustvu, za njih neće važiti.

Zdravko Ranković

Hala ili bazen?
Poseta Snežane Samardžić-Marković, ministarke za omladinu i sport Srbije, sedištu Kolubarskog upravnog okruga, a potom i brzi dolazak Slaviše Zlatanovića, državnog sekretara u tom ministarstu zaduženog za objekte, gotovo su nametnuli pitanje šta je Valjevu potrebnije, nova sportska dvorana ili zatvoreni bazen. Pritom nije nebitan, ali ni od presudnog značaja, trenutni uzlet košarkaša Metalca u Svislajon ligi Srbije.

Hala sportova, takva kakva je, postoji od 1973. godine i vremena ulaska košarkaša Metalca u Prvu saveznu ligu SFRJ. Napravljena je tada „na brzu brzinu” od metalne konstrukcije u osnovi namenjene nekom fabričkom postrojenju, sa mnogo nosećih stubova koji nesporno smetaju gledaocima, a onovremenim političarima poslužila je i kao zgodan pokušaj spasavanja već propalog „Progresa”.

U toj dvorani, takvoj kakva je, braća Branko i Zoran Kovačević, Kecojević, Ilić, Stevanović, Jerinić, Borisavljević, Ružičić, Đurica, Đurić i ostali, pod vođstvom trenera Luke Stančića, odnosno Dragoljuba Pljakića, dočekivali su, i pobeđivali, sve najbolje ekipe u jednoj od najjačih liga u Evropi.

Igrali su tu Kićanović i Dalipagić iz Partizana, Slavnić, Kapičić i Simonović iz Crvene zvezde, Plećaš, Delibašić, Varajić i Radovanović iz sarajevske Bosne, Omašić, Gospodnetić i Aca Popović iz zagrebačke Lokomotive (Cibone),  Jelovac i Vilfan iz ljubljanske Olimpije, braća Tvrdić, Jerkov i Krstulović iz splitske Jugoplastike, Marović, Ivković, Jarić i Damjanović iz beogradskog Radničkog, Mišović, Obradović i Androjić iz čačanskog Borca... Te ekipe su predvodili trenerski velikani poput Ace Nikolića, Ranka Žeravice, Mirka Novosela, Pive Ivkovića, Boše Tanjevića...

U toj hali, takvoj kakva je, gostovale su brojne reprezentacije, igrani turniri međunarodnog značaja, kamere RTB-a i RTS-a bile uobičajena pojava.

Kupališni kompleks u Petnici, sa olimpijskim i još tri bazena pod vedrim nebom, otvoren je u leto 1983. godine. Urađen u izvedbi slovenačkih kompanija i smešten u prirodnom okruženju od nekoliko hektara tako da niko ko ga je i jednom video nije ostao ravnodušan – pravi je „raj na zemlji”.

Valjevo, međutim, nema zatvoreni bazen, a priča o balonu nad olimpijskim bazenom u Petnici, gotovo dovedena do kraja, pala je u vodu što zbog manjka novca, što zbog naknadne spoznaje da bi balon „uništio” bazen i „naružio” petnički kupališni kompleks.

Dileme nema, Valjevu trebaju i bazen i sportska dvorana. Bazen bi, po logici stvari, trebalo da ima prednost jer je u pitanju zdravlje dece, koja bi od predškolskog uzrasta, po programu svojih profesora fizičke kulture, bila obuhvaćena obukom neplivača, školom plivanja, a potom uključena i u Plivčki ili Vaterpolo klub „Valis”.

Objašnjenje onih, koji pre zatvorenog bazena „guraju’ sportsku dvoranu, na mestu objekta započetog 1998, pa napuštenog posle petooktobarskih promena 2000, gde je „Gorenje” ne svojom krivicom pojelo deo placa za zatvoreni bazen u istom kompleksu (moguće i parking i još štošta), da za halu treba 700 miliona dinara, a za bazen 120 miliona dinara, te da je pomoć države Srbije stoga potrebnija za dvoranu jer se bazen može napraviti valjevskim parama, moglo bi da bude prihvatljivo ukoliko nije još jedno od olako datih obećanja lokalnih i inih političara.

Pojedina stranačka prepucavanja, kojih je bilo u novembru povodom potrebe izgradnje sportske dvorane, zatvorenog bazena ili doma sportova, liče na to. Ne treba, pritom, zaboraviti na predizborna obećanja davana uoči lokalnih izbora, 11. maja, a poruka „Sa Valjevom nema igre”, bez obzira na to sa koje strane je došla, morala bi da bude obavezujuća za sve.
 
Branko Vićentijević