Korzo

Večeras na korzou uobičajeno društvance. Razvio se živahan razgovor povodom Lemanovog diplomskog filma: „Ljubav – bolest našeg doba”.

– Jesi li ti, Bobo, za ili protiv ljubavi? – neko pita.

– Ja živim, istražujem... – odgovara – ...ovakvom ljubavlju nisam zadovoljan...

Kasnije mi je, u dugim dokonim razgovorima, govorio da je zabavljanje u početku uvek lepo jer čovek gladi svoj Ego a Narcis u njemu raste sve dok se postepeno ne preobrazi u monstruma. Sumnjao je u ljubav, ona je, po njemu, bila nešto teško, nešto što je u sebi nosilo klicu nedovoljnosti, nedopričanosti i nedomišljenosti. Tajna snishođenja mu je bila strana. Verovao je samo u seksualnost. Dok tako stojimo na korzou, Vlada Felini mu prilazi, odvaja ga u stranu i na uvo mu pripoveda neke dogodovštine sa tajnovitih gračanskih plaža... Dok klikću na uši im i iz nozdrva suklja plamen. Mi ostali se, na ovu priču o ljubavi, ućutimo. Potajno se preslišavamo gde smo i u kojoj fazi na svom emotivnom planu. Niko se tad ne usuđuje ljubav da brani i pored toga što smo večeras svi tu, na okupu, u nejasnom iščekivanju velikog Susreta...

Devojke su, u parovima, gore-dole šetale. Izmenjivali bismo značajne duge ili pak kratke, munjevite poglede; namigivali, blentave osmehe slali; s tremom u preponama drhtureći, skupljali hrabrost i prilazili ili, do ušiju zaljubljeni, pravili grimase i gradili se da ne primećujemo onu zbog koje smo tu (kad’ naiđe a mi kao padamo u vatru neke diskusije)... A ima i ono kad ti iz protivničkog tabora švaler na glasu makne ispred nosa onu iz tvojih snova – makne je i zamakne u mrak školskog dvorišta, a tebe k’o posranog goluba ostavi na suvom da ti tuđi smeh odjekuje i pecka ti ranjeno srce...

– Šta ti je? – pitaju te tvoji. – Šta si udrvenio, koji ti je?

Sutra uveče, kad je vidiš sa drugaricom kako ti šalje osmeh i trepće, to već nije to. Na korzou su započinjale nove veze ali se i rasklimavale stare. A bivalo je da neki par nestane i da se više nikada u toj verziji na korzou ne pojavi... Samo tek čuješ – verili se.

Bilo ih je puno: Verica, Nadica, Zorica, Vesni, Olgi, Ljubica, Nena, Dragica, Mica... Ponajbolje su bile šifrovane: Hadž, Pados, Guz, Šiz... Kuropatnici su izmišljali imena koja su prividno oslobađala žudnji, pritisaka i strahova od avantura: Šljuka, Droplja, Fanfulja, Kamenjarka, Lopata, Čavka, Džudža, Dronfulja... „Koje bubuljice upotrebljavaš protiv pomade?... Dupe joj je k’o Jovovo tekne... Trofrtaljka... Mogla bi noge u flaši da pere... Hoda k’o da se penje uzbrdo...” A bilo je i onih besprekornih lepotica, za kojima je ceo korzo uzdisao dok su one, začudo, padale u šake nekim šmokljanima koje uopšte nismo primećivali do tada.

– Jeste li čuli da je Kač stigao zeca i zubima ga uhvatio?... Sibaro Slaven bi odnekuda iznenada banuo sav ustreptao, komentarišući: „Pao Palavestra!” Niko nije znao ko je taj a kamoli zašto bi pao.

Pera Zub je dovlačio pod miškom nove knjige... Tu se, u malom krugu posvećinika, pričalo o Heseovom „Demijanu”; dobijali smo od starijih na čitanje „Pogledaj dom svoj Anđel” Tomasa Vulfa; pitali ko ima „Lovac u žitu” Selindžera, konspirativno prepričavali odlomke iz Kjerkegorovog „Dnevnika zavodnika”. Pale bi i reči o: Čehovu, Tolstoju, Ničeu, Andriću, Crnjanskom... Raspravljalo se o Raskoljnikovu (neko bi tad ustvrdio da svako od nas ima svoju babu). A onda bi krenuli stihovi Brane Petrovića:

Prepustili na ženu su pčelu,

zaraženu poljupcem demona,

i sad trči, vrišteći po selu,

i nasrće na starca Egona.

 Neko bi se odmah nadovezao:

Da me sutra rastrgnu k’o ženu

gorki sebri pred licem Dečana

ti ostani čuvaj vaseljenu

ti ostani mudra i svečana ...

Sve bi se tada pretvaralo u mali praznik poezije. Neko bi, teatralno i glasno, već malo naliven, stao da recituje:

Njihove su noći surove i dolge

jao gde su sada burlaci sa Valge?

u Serbiji sebri svuda ista tuga

istorijo strašna bolna i preduga!

Kako smo mogli tada i slutiti da će, koju deceniju kasnije, ta istorija s’ nesmanjenim pritiskom i žestinom terorisati i buduće generacije bez nagoveštaja da će to popustiti:

U ponoru, ovde, gde hlad

senka jedina nagriza nam kosti

bolesti su iste i tvrda glad

oko našeg mesa – okupljeni gosti

odzvanjaju odasvud proročki Kušakovićevi stihovi, koji su se u njemu, baš tada, tih godina rađali a u dosluhu sa stihovima njegovog duhovnog brata Vladete Petrovića Gajdarova:

Svi sad beže ko zna kuda

u zaklone i kanale

panika je strašna, luda

za sve ljude duhom pale.

Krajem septembra, na kratko, pojavljivali bi se, odvojeno doduše, i njih dvojica.

Polukružno okupljenoj grupici Ljuba Pence je prepričavao zbitija iz pariskog života; rado je, poluspuštenih kapaka i uz gestikulaciju, unjkavim glasom govorio o: filmu, slikarstvu, mračnom erosu, Medijali, Šejki, Vermeru, Korčuli i Vrniku; bio je fasciniran Hitlerovim javnim nastupima; potanko prepričavao svoj doživljaj Dalijeve slike „Tajna večera”.

Pulika je, opet, sanjario o beskraju kosmosa; oduševljavao se Denikenom, astronomima, pominjao onaj crni obelisk iz Kjubrikove „Odiseje 2001”; pričao o misterijama dalekih galaksija, o crnim rupama u kosmosu, o mikro i makro svetovima, a voleo je da zbori i o: tajnim društvima, okultizmu, masonima, alhemičarima, pa o avanturi vezanoj za projekat „Dugi brodovi”... Potom bi se vraćao na priče o: Gradcu, Berku, Gajdarovu... A kad’ ogladni i apetiti mu prorade prelazio je na priče o prokulama, jagnjetini ispod sača, pasulju iz zemljanog lonca... Tad’ bi već hitao u neku od kafana na dobrom kulinarskom glasu, a kada se društvance napije i najede, na red je dolazila sočna priča o pičkama. Često je govorio da mu je veliki izazov oslikavanje murala. O njegovom mimetičkom majstorstvu na oslikanom severnom zidu JDP-a u Beogradu, Pera Pajić kaže: „Izgiboše ptice, toliko je verno naslikao nebo”. (Neko je posle predložio Puliki da na tom nebu doslika kopca.)

Oni (i ne samo oni) su donosili priče i dašak nekog drugog, dalekog i nepoznatog sveta; budili našu maštu i unosili nemir u čamu provincijskih dana (dosadu, koja se rascvetavala sa prvim ledenim kišama i sumračnim danima, koji činilo se nikada neće proći).

San o tome da se jednom za svagda zbriše u „svet” (a pojam „sveta” nam je bila Amerika), kod mnogih je, ovde, brižljivo negovan. Neki su ga, sa manje ili više uspeha, i ostvarili: Bibe i Tejka, Lola Mitrović, Vojin Marković, Ćaf, Trulja, Lale Buržuj i Miki Rankovac, Finac junior, Dule Rakić, Vlada Simović.... Pristizali su potom i mlađi: Aca Gogić, Kolarov, Koldžići, Miško Grbić, Mitrašinovići, Meda Đorđić, Šole i mnogi drugi. Nekima se, opet, posrećilo da im rođak iz Amerike pošalje veću sumu dolara. Tako se zalomilo Janusu Pacovu... Pa onda: BMNj, kafane, bančenja i ona, u tuči, smrtonosna pivska flaša u glavu.

Početkom 80-tih korzo se naglo ugasio, kao ponornica nestao, u bleda sećanja se pretvorio.