Lambaša

Beži, evo Lambaše!

Raspršili bismo se kao vrapci na ovu opomenu. Školsko dvorište bi ostajalo pusto. Samo se čulo grgoljenje uvek pokvarene slavine i šum lipine krošnje. Pojavljivao se, lagano, sam, podnaduo, učkiljio, kratko podšišan i zlurad, kao junak iz Kurosavinog filma. Kao da vreba, žrtvu traži. Izazivao bi na dvoboj sve odreda: podmukle, lukave, starije, snažnije, bilo koga...

Voleo je da sevne desnicom, prvi iznenada da udari, nokautira. Oborenu žrtvu da gazi i bubeta, špicom cipele u lice da ocepi, petom uvo da zgnječi, bupce da odbija. Bio je neobično žilav i izdržljiv, i umeo da otrpi velike batine; krvav, razbijene arkade, modro zatvorena oka, ali neporažen sa bojišta da se udalji.

Kavge su bile kratke i jezgrovite. Ne znam po kojim kriterijumima je birao protivnika. Varnice bi obično iskrsle na korzou. Odvajao bi se sa protivnikom i gomilom nas, znatiželjnika, u obližnje mračno školsko dvorište. Onda bi nastajala surova i oštra tuča koju sam posmatrao preznojen, zaustavljena daha, u prvom redu. Prašina se dizala, čuli se tupi udarci i mukli jek, a krug znatiželjnika se, kao tamna živuljka, talasao i pomerao onako kako su nepredvidljivi zakoni dvoboja nalagali... Mogućnost da se neko umeša i tuču prekine bila je isključena. Znalo se da ON ide do kraja a da su „razlozi” za dvoboj i njemu, a kamoli nama, nepoznati. Potvrđivao je, iz dana u dan, svoju nadmoć i branio epitet nepobedivog, surovog tabadžije.

Jednom je, seljaku koji je u školi na odmru prodavao kokice, oteo džak i, radosnom obešću ispunjen, prosipajući pahuljasti sadržaj, stao bajagi da beži uokolo. Seljak ga je, obramicom, ganjao i vijao a nas, đake, svojom bespomoćnom panikom uveseljavao. Kada gotovo sve uokolo rastrese i prosu, naglo se i izazivački okrenu i onoga sa obramicom zaustavi – gotovo omađija. Mirno potom priđe, tutnu mu nazad prazan džak; hitro mu skide kapu i baci pred noge. A onda se udalji i nestade iza ugla, a seljak, potparene, znojne kose, sa kapom u jednoj a praznim džakom u drugoj šaci, pognut, kao u molitvi, poče tiho da plače. Nije znao šta bi, postiđen, pre...

Zvonom opomenut, vratih se nazad u bučne školske hodnike ostavljajući ga, samog, nasred dvorišta.

Opet se čulo kako grgolji česma i huji krošnja stare lipe. Kao i u onog seljaka, zrno stida i u meni osta.

(Iz knjige „Nebo nad Valjevom”, objavljene u Beogradu 2002)