Lavrentije (Trifunović)

Da je u pitanju neobično običan čovek, gotovo podjednako posvećen krupnim ali i naoko sasvim sitnim pojavama i problemima, uverio sam se kad sam episkopa Lavrentija prvi put sreo. Desilo se to početkom maja 1991. godine u Leliću, pred tamošnju veliku svečanost posvećenu povratku u rodno selo davno premunulog vladike Nikolaja. U mnoštvu sveštenih lica on se izdvajao predanom zainteresovanošću za sve što će se događati pa čak i u kavom su stanju klupe na kojima će zvanice sedeti.

Slično osećanje ponavljalo se pokatkad i kasnije. Između ostaloga i kad smo zajedno učestvovali u predstavljanju knjige Nikolaja Velimirovića „O Bogu i o ljudima“ u Krsmanovića kući na beogradskim Terazijama gde je glavni učesnik bio patrijarh Pavle.

Aktuelni povod ovim sećanjima je javno iznesen stav episkopa Lavrentija da bi trebalo priznati samostalnost Makedinske pravoslavne crkve (MPC) i da u tom pogledu od „inaćenja“ niko nema koristi. „MPC već više decenija deluje samostalno – isticao je vladika Lavrentije – tako bi funkcionisala i dalje i nikavih korenitih promena ne bi bilo. Sada su druga vremena, doba demokratije, i trebalo bi da pokažemo dobru volju i ozakonimo njihovo postojanje“. Podsetio je i na to da priznavanje autokefalnosti MPC podleže određenoj proceduri ali da to nije ni komplikovan ni nerešiv problem.

Takvo Lavrentijevo stanovište je, gotovo istovremeno, naišlo na srdita osporavanja ali i na mnoštvo odobravanja. Sasvim je, međutim, sigurno da tim odvažnim istupom jednog od najuglednijih i najtrezvenijih srpskih arhijereja otpočinje drugačije da se gleda na problem čije nerešavanje ne donosi nikakvo dobro. A šteti.